Roditelji, držite slike vaše dece u četiri zida

“Imam jedno pitanje samo za tebe, brate moj: kao olovo bacam ovo pitanje u tvoju dušu da bih saznao koliko je duboka.

Ti si mlad i želiš dete i brak. Ali ja te pitam: da li si ti čovek koji sme sebi poželeti dete? Da li si ti pobednik, samosavlađivač, zapovednik čula, gospodar svojih vrlina? To te pitam.

Ili iz tvoje želje progovara životinja i nužda? Ili usamljenost? Ili nezadovoljstvo sobom?”

Tako je govorio Zaratustra, F. Niče

Treba biti posebna sorta goveda da bi se napisao ovakav tekst – a ja to svakako jesam.  Ali u startu da rasčistimo, šta god da je, tekst je daleko više o roditeljima – nego o deci.

Dođe tako doba razmnožavanja, razmišljaš o tome da doneseš mladunce na svet, i sve je to sasvim legitimno.

Shvatiš da ti se kosa s čela i temena povlači pozadi, ka bulji, i to preko ramena i leđa (zulufi trenutno po ramenima). Nabacio si pivski stomak, prdiš svakodnevno, ma šta jeo i jebeš je samo kad se ne vidite duže vreme.

Njoj sise u žalosti, gravitacija uzela svoj danak. Imala je oko 10 likova pre tebe, sa svakim se jebala u proseku 150 puta, dakle soma i po razglavljivanja – bez tvog učešća. Ali dobro, ostaje anal kao opcija da osetiš išta kad uđeš u nju.

Testosteron kreno da opada (tebi, njoj raste), okoštavaš, mišići se skupljaju, sad mora da pičneš nekog iz kuka da bi mu izlomio vilicu iz prve. Vreme je da se skrasiš. Natankaš je (kao i prethodna četri puta kad je išla kod gindže da se čisti) i eto, posle devet meseci – čudo.

Sve je to tako lepo i nepromenjivo u prethodnih par miliona godina. Prenošenje gena, produžetak vrste, nastavak života na Zemlji. Prost mehanizam. Ili ako ćemo crkveno, verziju za vernike, kao od pre nekoliko hiljada godina, kad je Adam karo Evu, pa se njihova deca međusobno karala i izrodila incestom ostatak sveta. Nebitno.

Roditelji su uvek ponosni na svoje fetuse i zigote, a i imaju što to i biti. To jeste zaista divna stvar. Ma koliko filozofski mudroserili, to i jeste jedna od suština nekog bića. Makar onog prosečnog.

Međutim, svakom roditelju je njegovo dete najpametnije i najlepše, pa tu i nastaje problem. Roditelji često nisu objektivni i idu s tim detetom na kurac (figurativno). U malim količinama, možeš reći da je dete simpatično, jer to samo dete. Malo biće. Međutim, kada krenu da ti utrljavaju usrane pelene u cufanju, da ti poturaju svaki dan slike svog mladunca pod nos, s pričama kako je prelep i prepametan, prosto krenu da ti idu na kurac.

Sad, svi kažu da ne postoje ružna deca, ali ne mogu da se složim, a da ostanem iskren. Da l’ nemam taj roditeljski hormon il’ samo nisam licmer – ne znam? Viđao sam decu koja liče na Mimu Karadžića u Evi Ras i nisam mogao da kažem: “Jao, što vam je slatka mala…”

Pre sam bio u fazonu: “Vratite je u dubine, raspašće se na površinskom pritisku…”

or…

„Vratite je nazad u kontiš, nije to neko džaba bacio…”

Znam, odvratan sam i dete nije krivo ((a ja se nadam da će se izvući u pubertetu) pubertetu iz kojeg se ja nisam nikad izvukao), ali kao što prihvatam da sam odvratan, zaista nemam nameru ni da se foliram oko ostalih stvari.

Kad ste videli ružnu bebu na reklami za sapun, pelene ili ostala sranja? NIKAD. Niđe bebe poput Vulina. Niđe bebolike verzije Tome. Neće se ni desiti, jer niko ne bi kupovao proizvod s ružnom reklamom.

Dalje, ponosni roditelji, na radost pedofila, kače slike svoje dece na izvol’te. Maloumnost prosečnog čoveka, koji svoju porodicu stavlja u javnost može biti neograničena.

“Mamin šmeker”, “princeza Koteža”, “ujnino dete”, “tetkin maleni kuronja” –  svi oni ostaju na izvol’te umobolnim predatorima. Mogu čak da zamislim nekog gmaza s isukanom kitom, koji se nećka da li da stisne enter i pošalje komentar:

„Daj još ovih golišavih fotki…“

ili…

„Rado ću je pričuvati…“

Nije dakle roditeljstvo za svakoga. Treba umeti i da se zaštiti dete. To i jeste jedna od osnovnih funkcija roditeljstva. Umesto toga, sve je više fotki, a i same dece na javnim mrežama. Sve je više roditelja koji guraju svoju decu na izvol’te. Jebiga, oksitocin je čudo, nije do mozga, nego do hemije na koju je mozak navučen.

Samo je ozbiljno pitanje, kako je unutrašnji  osećaj, pobegao iz nukleusa intime i postao osećaj koji razvija svoj pun potencijal tek na društvenim mrežama? Tu je već reč o patološkom obliku ponašanja, koji je postao ustaljen i u drugim sferama života.

Ljudi se slikaju, turaju sve i svašta na fejsbuk. Zapravo, sve što misle da je kul i da bi neko trebalo da vidi. Zbog čega? Pitanje koje svakako može da se otvori, kao sasvim nova tema, a osvrćući se na biologiju, gregarni instinkt i potrebu da se bude deo društva (koje se sada preselilo na mreže).

Dalje – osvrćujući se na položaj u ljudskom krdu, primera radi – fotke iz Rima, nekoj maloumnici daju za pravo da pomisli da je ona sada kul i iznad ostalih koji bi mogli (i po njoj – koji bi trebalo) da (joj) zavide na tome, kao i bitnije, da se pomerila hijerarhijski malo u ljudskom krdu naviše. Sve to, pa i deca, predstavljaju uspeh kojim bi osoba da gura sebe. Da potvrdi sebe i čime traži potvrdu društva da je uspešna .

Sve navedeno može da se stavi na stranu, da se pripiše zanesenosti  i obnevidelosti osećajem ponosa kod mladih roditelja. Ponos, koji traje, dok ne saznaš da ti je pola Ovče jebalo ćerku prošle večeri na žurci, ili da ti sin piše ribama pesme i one ga instant frendzonuju, i zloupotrebljavaju za lečenje ranjene sujete, psihoterapeutske potrebe, te pomisliš – Poezija? Neš jebat. Žalosno. Bolje da sam imo ćerku iz Ovče.

Elem, postoji trenutak koji ne može niko da spori. Trenutak jajarenja sopstvenom decom. Ultimativni momenat beskičmenjaštva. Kako se to radi? Lepo, vidiš red za ličnu kartu, pasoš, registraciju, lekara, pozorišne karte (aj sad) i onda povedeš ženu i dete, da ti izbore mesto i da prođeš preko reda.

Ta žena je mogla da ostane gajbi s tim detetom, a ne da pođe s tobom da produžiš vozačku. Nigde ne stoji zahtev, da za produženje vozačke dozovle – mora da pođe i tvoja žena s mladunčetom.

Dakle jajariš i kurvaš se s detetom, radi mesta u redu. Što brate? A da, nisi ti ovca da čekaš red, zar ne? Nisi, slažem se – samo si jajara par ekselans.

Poslednja stvar – fizičko kažnjavanje. Za? Protiv? Gledao sam nedavno dr ZM, kako napušava neku matoru jaretinu na RTS-u. Čak ga je i provocirao, te sam pomislio da vuku neki hejt iz prošlosti. Bilo je i nekih poziva da se fizički razračunaju, provučenih – onako, na brzinu, u dvosmislenim odgovorima.

Sve je to uništilo kredibilitet dr ZM, jer je on u toj emisliji bio nasilnik, koji provocira, a pritom  govori da je fizička kazna nekad ok. Zbog svoje frustracije gosopodinom jaretinom, delovalo je kao da tempirana bomba nasilništva podržava fizičku kaznu, te je narodu bilo lako da zaključi – no no batine, vidi kakav majmun tempirani ih podržava, ne mere to bit dobro.

Sad, ako vaš mali, trogodišnji klinac, uporno pokušava da se popne na ogradu terase petog sprata, malo toga ćete uspeti da mu objasnite rečima. Naravno, to ne znači da treba da ga šibate govnjivom motkom, jer kao što ne zna da ne treba da se penje na ogradu, tako ne zna ni što ste ga odrali od batina. Prvo učini okolinu bezbednijom, ali ako nastavi da ugrožava svoj ŽIVOT, možda stara batina i nije toliko loša. Umerena, pravovremena, jasna… OPRAVDANA.

Situacije u kojima se neko dete dernja iz čista mira i urla kao teško obloleli psycho, samo jer nije sve po njegovom, ili u kojima povređuje neko drugo dete, nekad ne mogu proći bez batina.

„Ja ne verujem u batine i to što je moj Vid iskopao oko vašoj devojčici i što joj upravo grize šaku, rešićemo razgovorom kad bude imao 28 godina i kada shvati šta je to loše uradio… A i ne mogu sada da ga razdvojim, udarao bi me u glavu pola sata.“

Da. Ako ne završi u zatvoru zbog silovanja, prebijanja rođene žene ili nekog trećeg koji mu nije dao ono što hoće možda mu nešto i objasniš s 28. godina.

Ili misliš – pre će postati takav, ako dobije neke pravovremene batine? Hm… rekli smo – umereno, pravovremeno, opravdano.

Dete je egocentrično. Polako se i vremenom oslobađa toga, a pokoja ćuška mu može pomoći u tome. Naročito, kada povređuje druge i kada se nezdravo, ucenom kroz  psihotično ponašanje  bori za nešto što svojom razmaženošću mora odmah i da dobije.

Sediš u parku, s devojkom, priđe klinac, i to ne mali, i ošine te granom po faci. U momentu savladaš svoj bes, iako bi ga pokupio volejom, jer skapiraš da je to samo dete. Potražiš pogledom roditelje, a oni stoje sa strane i bole ih kurac da detetu ukažu na sranje koje je učinilo.  Sem – „Jao… ne smeš to da radiš.“ – što ne znači ništa, jer mali besni što je ljuljaška zauzeta i ide okolo i pravi sranja. Puca njemu za „ne smeš“ i nenasilnu komunikaciju. To ne ide tako, jer će svakako doći drugo takvo dete, jače i veče, koje će ovo prethodno nahraniti i udaviti u govnima.

Mene ćale nikad nije tukao. Imao je tešku ruku i znao je to. I ja sam bio svestan toga, i već na podignutu obrvu bih se doveo u red (jer nije imao potrebu ni glas da povisi). Tešku ruku sam od njega nasledio, te s toga ni ja neću tući svoju decu (kao što nisam nikad tukao ni nekoga za koga sam mogao da procenim ili je bilo očigledno da je slabiji). Prepustiću tu vaspitnu meru ženi.

Od keve sam pio batine samo kad sam pravio sranja ili kad sam se igrao sa strujom. Jbga, možda me je sjebala da ne budem novi Tesla, mada kako stvari stoje pre bih bio spržen ko ražnjić. Da l’ mi je to nešto smetalo? Nije.

Pa što sam onda ispao ovakav, pitaće se sarkastični? Prost zbir – sredine (mentalitet iste), društva (vršnjačkog), prihvaćene realnosti (a ne skrivanja od iste – mehanizmima odbrane ličnosti), kao i dodatni sabirak – vreme i mesto odrastanja (istorijski gledano – devedesete).

Mišljenja sam da ne postoji perfektan roditelj, već samo onaj, čijih grešaka deca nisu svesna. Upravo su greške roditelja ono što mnogi pokušavaju da ne ponove i zato naprave nove – svoje. Međutim, kako ovo nije Bljuc ženetina, nema razloga ni mesta da više razgovaramo o ovom temi, niti da kvazi-filozofiramo.

Zato – hajde sad, ukoni fotke svoje dece da ih ne gledaju jebeni čudaci i pedofilčine (jer to nije debeli bradonja bez života, kojeg ne znaš i koji vreba iz mraka, nego neko ko ima pristup tebi i tvojoj porodici) i drugo, mojne sutra da te vidim u redu za ličnu, sa ženom, taštom i detetom, i da pritom mašeš snimkom ultrazvuka koji pokazuje da si joj napravio još jedno, te da si tehnički bar – doveo dva deteta u službi sopstvenog jajarenja. Sačekaj red kao da imaš kičmu. Sačuvaj dete kao da si roditelj.