STUDENTI IZ PROVINCIJE: Pravila ponašanja kod kuće

Jel dosta bilo paštete sirotinjo studentska iz unutrašnjosti? Jel prekurčilo sabiranje desetki u metalu za rizlu i pretraživanje istih po usirenim gaćama marke horoskop? Jel vreme da se osveže šuljevi zarađeni krdžom i okapanjem nad rimskim kod Žike u čitaonici? Jel vreme da se leči zatvor izazvan indeksom sa posebnom kobasicom od kučećeg buraga i pileće pičke, a lepo te kolega u puloveru preko košulje iz parlamenta nudio sendvičom sa suvim vratom „samo da odabereš budućnost u koju verujemo Bobane“? Jel dosta džuprenja na vratima trole, pa kad uleti ridžvej onda a) izletiš napolje, najkraći put do Saobraćajnog je kod SKC, b) „idem samo jednu stanicu brt, koj ti kurac, što ne hapsite STRUKTURE KRMINALNE nego pošten narod i AKADEMSKE GRAĐANINE , pa sacam s tobom ušo, pričali na stanici, kako se ne sećaš, baš smo se lepo šalili, reko si VUČIĆU ČEDERU!!!, pa da, da da, vidiš kako se sećaš, ništa, bez brige, među nama ostaje to, znam kako je u državnoj službi, kupujem kartu sledeći put sigurno, svako dobro“, c) „excuse me, is this the right bus to Exit? What, no, no passport, mothafucka, I AM AN AMERICAN CITIZEN YOU FUCKING PEASANT – CITIZEN SA BUVLJAKA JEBOTE, nisam ga postavio na limundo – e jebiga sad.“ Jel dosta sirotinjskog života koji nisi zaslužio kao mlada snaga ove države i budući intelektualac, koga od odliva mozga u detaljnije države sprečava samo nedostatak mozga i to što si realno prosečni kurac na bicikli sa težnjom ka državnom poslu i platici, sitnoj ali redovnoj? Jel preko glave nepravednog proleterisanja, a Tito svojevremeno reko da su studenti u pravu (nebitno u čemu, može to u razne kontekste da se stavi pa da budeš i ti u pravu o čemu god da se radi jer je Tito reko da su studenti u pravu, a i ti si student i tako to)?

E pa, došlo je ono doba godine kada čak i ulično kuče može malo da se opusti i prostre jaja po ulici, a kamoli studentsko govno obično, jer dolazi proleće, drveće lista, nokti na nogama se seku, na prozorima studentskih soba umesto tegli ajvara pevaju laste , što sve zajedno znači da stiže uskršnji raspust, a sa njim i nagoveštaj letnjeg raspusta. To je period kada razigrana omladina, izmorena knjigom i željna đavolije, desetak dana provede na moru pokušavajući da se jebe u WCu Top Hilla i/ili da pevajući TROPSKI BAR PIVO MI DAAAAJ istripuje Ibicu i time nekako neutrališe plutajuće crnogorsko govno u mimohodu – a to govno možda nije ni crnogorsko, pa čak ni vasojevićko, nego nekog Lavrentija Čuvakova iz Moskve koji je došao da se sa porodicom i kučetom Volođom odmori na plavom Jadranu. Nakon tih deset dana, kandidati za državne poslove i socijalnu službu se, kao i svi paraziti, vraćaju majci, neretko i ubosnu, u nameri da se bace na rešavanje intelektualnih pitanja: gde zeka pije vodu i da li je za to potrebna vodoprivredna dozvola ako je zeka registrovan kao doo. Naravno, sve se svede na bleju osrednjeg kvaliteta sa slepcima iz srednje, produženi s mlekom, pivo iz dvolitre i maru koja je malo više zeleni čaj nego što ističe do tada nezapaženu sličnost Andrije Miloševića i Šaka Polumente, koji su možda i davno izgubljena braća, “reci brate što bi to bila serija, put ih je naneo na različite strane, Andriju oteli iz kolevke Predrag Ejdus i Svetlana Bojković i dali ga u glumce, a Šako se odao muzičkoj umetnosti u salama za veselja na potezu Vuksanlekići-Božaj, obojica su Crnogorci, imaju onu facu i one oči i one trepavice bolesne, imaju isti glas, IMA TU NEČEGA!”

No, dolazi vreme praznika, farbaće se jaja i sva je sreća što ćeš biti kod kuće jer – kao neko ko još upotrebljava Hristo-Stoičkov-vaistinu-Stoičkov a pritom je i zagorela stoka – dovoljno si daleko od rizika da nekoj ribi sa fakulteta priđeš sa lajnom: “Oooo, koleginice, hoćete li da se TUCAMO?”, ovako to možeš da kažeš eventualno majci ili sestri, što je, u neku ruku, možda neumesno, pa ćeš se suzdržati. Stoga Tarzanija, izvor mudrosti, iskustva i korisnih znanja o pterodaktilićarstvu, koristi ovu priliku da te poduči šta NE TREBA da radiš dok si kod kuće na raspustu:

1. Ne prodaji zajebanu gradsku spiku

Prošao si prijemni i iznenadio komšiluk i veći deo rodbine: oduvek su smatrali da si blago retardiran, a tvoja svojevremena izjava na školskoj priredbi u šestom razredu (ono kada si pod uticajem američkih filmova prekinuo sa recitovanjem Dobrice Erića i rekao: “Nisam neki govornik ali — gledao sam “Damu koja ubija” na kaseti, Snežani Savić se vide sise”) samo je zacementirala opštu predrasudu. Međutim, upao si na medicinu, roditelji obradovani rekoše “hvala Bogu!” i “kurac dušmanima!”, s namerom su te poslali u veliki grad da diplomiraš pa posle da ih uvodiš preko reda za snimanje čukljeva. Međutim, poslali su tebe, a na raspustu im se vratio Sergej Trifunović, uokrvirio si teleći pogled onim naočarima, zalizuješ kosu na stranu a akcenat na prvi slog, a ako si daleko bilo ćerka, jedna od deset rečenica – šta deset, pet – glasi “ovo sam kupila u Berški”. Mrš, govno sitno! Kao da nije dovoljno što si studentska boranija i što samim tim imaš potrebu da mrsomudiš o problemima gmizavaca u Nepalu i da misliš da je to pametno, nego još i pokazuješ koliki si kompleksaš nasitno proturajući labavo poznavanje beogradske topografije (“Bio sam kod na gajbi kod Galeba sa Vajsa i bilo mi je sranje, vodila me Roksanda Đorđević, išli dvojkom do Marinkove Bare”). Boli nekog kurac odakle si ti i gde sad živiš, ako ti je to suština, slobodno se ubij, jer mesto rođenja u matičnoj knjizi eventualno možeš da promeniš komplikovanom operacijom podmićivanja i napijanja najmanje dvoje matičara i sprovođenjem strogog zakona ćutanja nad najmanje dvesta ljudi. Bagro.

2. Ne viđaj se sa ljudima iz srednje

– Ej, gde si bre ti ŠKOLSKA ?!
(Ljude koji koriste izraze « školska » ili « koleginice » treba kablovima šibati po tabanima)
– Evo me školski, gde si šta radiš ?
– A evo, došao malo do mojih za raspust, u Beogradu sam inače, studiram i tako. Gde si ti, nismo pričali davno bre kao ljudi?
– Haha, pa da, ovaj, otkad si mi ukrao gaće na ekskurziji u Grčkoj i zakačio ih na antenu autobusa kao zastavicu, malo smo zahladneli odnose…
– Ahahahahaha, a reci koji sam CAR, kako nam je dobro bilo tad, kako smo se zezali, da se nađemo u ime tih vremena na kafi nekoj, a?
– E, nemam vremena sad stvarno…
– Ma dobro bre, i ja sam u gužvi, nego da se nađemo neki dan sa još nekim. Jel viđaš ljude iz srednje?
(Ljude koji koriste izraz “jel viđaš ljude iz srednje” treba vezati, prikačiti im induktorski telefon za muda i terati ih da okreću nulu)
– Pa slabo, zapravo ne viđamo se uopšte, budući da smo se svi mrzeli međusobno…
– Koja je to ekipa bila, kako smo se zezali, koje su tu provale bile, s nama uvek neka UJDURMA! Pa koliko smo puta bežali sa časova-
– Jednom, bili smo u gimnaziji jebote.
– I uvek smo bili složni, jedan za drugog, eeeeee, sećaš se na majici kako je pisalo, « proteći će Smrdljevšticom dvesta litra vode, al će svima da bude žao kad IV5 ode! »
– Ma- ej, žurim sad, čeka me muž sa ćerkom, vidimo se!
– Onaj rokljavi ti muž? Jesi to zakačila pa se udala? AAAA ŠKOLSKA, DA ČASTIŠ, JEBO TE NEKO FALA KURCU!

3. Ne podgrevaj stare kombinacije

Podovatao si se o Đurđicu sa Tijanom u stanu dok su ti matori bili na slavi i ostala je nežna uspomena, a njoj na temenu još i ožiljak od ivice regala dok si probao da izvedeš « sovjetski vertoljot » u maniru iskusnog jebača šake i poštovaoca gospođe Lise En. Došao si kući za raspust, samotne su provincijske noći : nema tu te slobode koju pruža studentska soba sa pikavcima u tanjiru, maramicama u fioci i cimerom u Gajdobri. Koleginice su otišle u svoje Aleksince i ostale Požege, a ti ležiš ispod frotira i misliš kako bi bilo dobro da se vidiš sa Tijanom opet, da još jednom proradite gradivo : gde kurac jednom uđe, posle se ne izuva. Par poruka sa smajlijima i šaljivim « xexe », emocija je izgleda obostrana i dogovorite se da se nađete na piću, davno se niste videli. I tako čekaš ti, obnevideo od zagorelosti, upaliće vertoljot ovaj put bez posledica ili makar bez većih – dok ne krene krv, sve je ok, kad niz ulicu nailazi nešto, to je svinja ! to je avion ! ne, to je Tijana koja je u međuvremenu pojela pečenjaru « Kod Rajka » i Rajka, gleda te nežnim i nostalgičnim pogledom ispod koga bukti strast krmače u teranju, još obukla kratko ne bi li pojačala erotski plam, a ono više nisu ni noge niti je ono na njima celulit nego neko uzeo dva stuba sa Skupštine pa uradio španski zid, i tako, sva odiše životinjskom seksualnošću predgrađa, erotikom radnice u kiosku « Srbija » na autobuskoj stanici, gleda te i smeši ti se osmehom naaljenog nosoroga. More je prošlo i nisi jebo, a do povratka u veliki grad ima još dugih, dugih mesec dana.