Studentske sedeljke

Iz lejzi-bega u koje je moje dupe bilo uglavljeno imao sam savršen pogled na hodnik pored dnevne sobe, prepun patika, papuča, baletanki, štiklica i da… jednog para espadrila, tu je bio i jedan umetnik. Izgleda da je jedna riba, dok je mahnito pokušavala da odvoji svoje pretesne sandale od čukljeva šutnula moje patike, tako da je desna gledala prema ulaznim vratima a leva baš ka toj famoznoj dnevnoj sobi u kojoj se odvijalo okupljanje. Baš tako sam se i sam osećao, jedan deo mene je hteo da ode, drugi da ostane, u nadi da će to veče biti dojajno.

Studentske sedeljke- znate ono, nemate dovoljno kinte da odete u kafanu, za klub ili nekog DJ-a koji piči trens na obližnjem poljančetu davajući iluziju toj kasabi da i oni imaju nekakav Exit je prerano, a ovo nije klasična žurka jer su komšije nekooperativne i bez sumnje imaju Interventnu na speed-dialu za slučaj da neki student pokuša malo više da odvrne muziku. Možeš da u stanu da imaš laboratoriju u kojoj praviš kristal- met, možeš da budeš makro i u stanu dovodiš mušterije da se iživljavaju nad Moldavkama i da se izvučeš, ali ako cepneš Sweediš House Mafia malo jače policija ti dolazi kao da čuvaš Asanža.

Da je ovo studentska žurka, tepih bi bio srolan i položen pored ormana, zvučnici bi topili sive ćelije i usrao bi se ispred wc-a čekajući da pijani majmun svrši guzeći svoju devojku na veš mašini. Ne, ovako smo svi bili poređani u krugu u čijem centru je bio sto pun votke, piva, ruma, vina iz tetrapaka, cigara, pepela, čipsa i da…Somersbija, tu je bio i jedan umetnik. Znate kako na žurkama postoji politika da primaš i nepozvane, dođi ti plus 1, ma šta plus jedan, plus 17, jer znaš kako je ”Ana će dovesti tri drugarice sa filozofskog, Biba dolazi sa dve sestre iz Bora”. Od svih tih riba pojavi ti se na gajbi sedam difovaca i četiri elektronca. Ista politika je i kod sedeljki, svako dovodi svaku šušu. Samo, da je ovo žurka, boleo bi te kurac, jedan padobranac bi vario na terasi, drugi napeo neku random ribu, treći stondirao na šolji, nemaš ti kontakta sa njima. Na sedeljci, neminovno je da sa njima prozboriš koju i da njihovo ludilo upoznaš do tančina.

Ima tu i sasvim normalnih, klasičnih njuški. ”Zauzimam pola kauča iako je frka sa mestom, navalio sam se i ne progovaram ništa satima” lik je već zgrabio čips i sluša dve ribe sa Medicinskog koje se žale jedna drugoj da ne mogu da nauče unutrašnje uvo. ”Ja sam kraljica Youtuba” je sela na svoj tron u vidu rotirajuće kompjuterske stolice i bombarduje zdrav razum koktelom nepovezanih pesama. Od ”Svečane bele košulje” do ”Za venčanim stolom sama sediš, Eto” nema ni 10 minuta razmaka zbog nje. Obavezno imaš dve ”I’m too good for this shit” ribe napucane do neprepoznatljivosti koje nisu očekivale da ovo neće biti tako…ih… prosto. ”Galamdžija” je najiritantniji. Na sedeljci se naravno naprave grupice i svako vodi svoj razgovor i ako pokušaš da pratiš sve, ideš neumitno ka šizofreniji. Teme se smenjuju od najbolje skripte za krivično, preko kontracepcije, do toga ko će da pravi gradsku vladu u Pirotu. ”Galamdžija” aktivno učestvuje u svim tim razgovorima, ne zato što je svestran, već gladan pičke. Busa se, brani svoje ”mišljenje” dosipa piće devojkama, pokušava da bude duhovit. Ali ”Galamdžija” ne zna jednu jednostavnu istinu…

…Na sedeljci niko nije smuvao ništa od 1984. kada je izvesni Lola odsvirao ”Krivo je more” svojoj srednjoškolskoj ljubavi. Neće tu niko napraviti ništa. Ni difovci, ogromnih bicepsa ali minijaturne harizme, ni Galamdžija koji se upinje iz petnih žila, a pogotovo ne elektronac koji je više fasciniran Huawei-jem koji je riba donela nego njenim sisama… koje je takođe donela. Da li je u pitanju ta tiša muzika nego na žurci, da li što je u stvari ovo priprema za izlazak koji možda nikad ni ne dođe jer je već 3, piči kiša i svi ste pijani, da li zato što je ekipa manja pa se sve čuje… Elem, cure su jako zatvorenije a momci ne mogu upotrebiti svoje tarzanskije fore u vidu ”Idem do wc-a, ti dođi za dva minuta, misliće ljudi da seremo a u stvari se šljuskamo, ojsa-saaa”. Ubrzo ljudima dođe iz dupeta u glavu, pa krene napinjanje:

-Daj, uozbiljite se, idemo na letnju pozornicu, dolazi DJ iz ES-TO-NI-JE!
-Ne, idemo prvo u Irish, pa onda gde kažete…
-Čekaj, a Sunset?
-Posle dva ne plaća se ulaz. Doš’o Coa Šmrkas u Studio, idemo, radimoooo!
-Kući, moram kući. Kohlea, nervus akustikus, ja ću da budem doktor… Ups, nisam lepo obrisao guzu pa me pecka. Nervus aksilaris. Kući moram.

Dolazi do opšte konfuzije, koju je pokušao da iskoristi moj ortak, entuzijasta. Ne može da utuvi u glavu da je obukao najbolju košulju i doneo dve Atlantis votke i da NEĆE da jebe.

-Nisi mi odgovorila na ono pitanje od malopre…
-Na kuooooojeeeee?
-(seme li ti jebem) Pa znaš… Te veze na daljinu ne funkcionišu. Taj dečko tvoj iz Bg-a tebe sigurno vara… ne moraš po svaku cenu da mu budeš verna.
-Ne bi mieene mooi Uooognjaaaeeeen.
-(jeb’o te Ognjen) Ouvaj… A gde ćete posle?

Tužni, tužni čoveče. Odoh ja. Samo da uzmem jaknu iz sobe pune praznih flaša, ženskih teksas jakni, kačketa, jastuka koji su bili na kauču… Šta će kaput ovde, septembar je? Au da, bio je tu i jedan umetnik.