Uvod u filozofiju 1: Rene Dekart (Stanija Dobrojević zapadne filozofske misli)

Od filozofske literature, preko Skandala, Sveta i Informera, pa sve do nedeljnog popodneva Lee Kiš i Sanje Marinković, Dekart je najcitiranija ličnost iz filozofskog sveta (mada, kolje se sa Vladetom Jerotićem). Stoga ne čudi što ga, ista ta (ne)filozofska javnost, prepoznaje kao sedamnaestovekovnu starletu i momka sa duplerica svake pisane istorije filozofije. Sigurno ste prisustvovali nekoj od averzivnih reakcija (u vidu refleksnog  povraćanja i instant dijareje) na čuveno kartezijansko “Mislim, dakle postojim”, izgovoreno od strane šesnaestogodišnje gimnazijalke iz Grocke.

Još kao dečaka, Dekarta je pratio baksuz, i gde god da je krenuo svi su želeli da mu OBJASNE NEKE STVARI i da šilje kurac na njega. Kad je imao godinu dana majka mu je preminula, a otac se ubrzo oženio kurvom iz obližnjeg bircuza, te su ga ekspeditivno šutnuli da živi sa đedom na planini Romanija. Rastao je uz kačamak, rakiju i naporan rad, na koji ga je deda forsirao. Nažalost, to nije bilo cepanje balvana od kojeg bi Dekart nabacio neku masu, široka ramena i junačka pleća te pokupio pičke iz obližnje štale, već su to bile hiljade i hiljade jednačina i hiljade filozofskih tekstova.

Kao vrlo mladog upisali su ga (preko veze, imao bogatog rođaka) na jezuitski (sektaški) koledž, gde je upao u prilično homoseksualno okruženje,budući da je studirao sa još 1200 momčića.

Iako je bio izuzetno nadaren i dobar student, Dekart je bio vanserijska lenčuga i spavao je svakog dana po 10 sati pravdajući se narodnim izrekama poput “U raskošno miru sna, mašta najživlje radi, koncentracija se oštri i poput brijača zaseca duboko ispod opne spoljašnjosti i privida”. Naravno, niko se nije primao na ovako mudroserska izvlačenja i svi su mislili da kurcem ne mrda…  Shodno tome i filozofija mu se zvala “filozofija iz fotelje” jer je non stop u fotelji sedeo, pored kamina.

Posle je nastavio studije u Poatijeu, gde je silne pare spičkao na kurve, koks i kockanje, pravdajući se još jednom narodnom izrekom “upoznaj, pa sudi”. Naravno, ni u ovo niko nije verovao (sumnjali su da celodnevno bivstvovanje u Meridijanu i trke pasa vode kontemplativnoj ekspanziji). Posle par hiljada mamurluka i jedva izlečenog sifilisa, Dekart je odlučio da odustane od ovako burnog života navodeći kao razlog da je životni stil ekipe kojoj je pripadao prazan i dosadan (STVARNO TEBRA?!).

 Nakon ovog Dekart se posvetio intelektualnom radu koji će ga (na njegovu nesreću) sačuvati kao deo istorije filozofije i nauke za sva vremena.

Njegov, možda i najznačajni doprinos čovečanstvu, je anticipacija filma Matriks (mada je njegova želja bila da Nea igra Švarceneger). Da li zbog preterane upotrebe opijata, sličica i haludža u mladosti, zbog neke urođene devijacije ličnosti ili zlostavljanja u detinjstvu, Dekart je bio veliki paranoik. Konstantno je mislio da ga neko prati, da svi žele da prevare, izrade, opljačkaju, siluju, zakopaju (što je naročito smorilo prodavačice iz obližnjeg dućana koje su po pet puta morale da mu broje kusur, rizikujući šamar u slučaju da mu kao zamenu ponude šok žvake).

Usled pomenute paranoje, Dekart je konstruisao više teorija o tome šta bi sve moglo da ga prevari u životu, od kojih je najpoznatija teorija o Zlom Demonu (ili Zlom Neuronaučniku, u nekim interpretacijama). Dakle, Dekart je mislio da je moguće da negde tamo (možda u Rumuniji?) postoji Zli Demon koji će da ga kidnapuje, da mu izvadi mozak i da ga jebe u glavu, usađujući mu tom stimulacijom neke pogrešne i perverzne ideje o svetu (NISAM JA KRIV ŠTO VOLIM ORGIJANJE, PREVARILE ME BARABE!).

Mislio je da ovaj svet u kojem živimo zapravo i nije pravi svet, već da nas to Zli Demon vara (jebe u mozak), a da je pravi svet izvan našeg shvatanja (možda Rumunija?), i da će jednog dana doći neki alžirski rob, Morfeus da nas izbavi iz ovog sranja, ponudivši nam crvenu i plavu pilulu (koje bi Dekart obe zgutao bez problema uzimajući u obzir njegovu mladalačku sklonost ka ekserima).

Druga stvar po kojoj je ostao poznat a zbog koje je posle mnogobrojno puta žalio (psujući život i majku bogovu) je njegov dualistički sistem u kojem je duh i telo prepoznavao kao potpuno različite. Ubrzo posle nekoliko objavljenih radova počela su da mu pristižu pisma sa svih strana sveta, puna prigovora njegovim teorijama, dokazujući tezu s početka da je svakojaka bagra oduvek pokušavala da OBJASNI NEKE STVARI Dekartu, i da šilji svoj frustrirani kurac na njega.

To ga je mnogo smaralo, budući da svoj rad nije ni zavšio (često je govorio i da ga je smaralo da završi, i da je svemu tome možda posvetio svega 15 minuta u par dana, JA DA OĆU, JA BI MOGO TEBRA, ALI NEĆU… ETO NAMERNO!). Ispočetka je fino i uljudno odgovarao na SMS-ove, sve sa naglašavanjem Poštovani, Dragi, Srdačno Vaš itd. Da bi posle nekog vremena počeo ljude da tera u pičku materinu, da im psuje sestru i majku. U jednom navratu je svoje slobodno ponašanje obrazložio na sledeći način “Najveći idioti bi mogli za 15 minuta da postave toliko pitanja o mom sranju da bi najmudrijem čoveku na svetu (meni) bio potreban čitav život da na njih odgovorim, i zato se ne smaram odgovarajući na takva pitanja”.

Kad već govorimo o Dekartovom dopisivanju, trebalo bi pomenuti da je to učestalo radio i da bi u današnje vreme svakako bio uticajni tviteraš (ranga NIČIM IZAZVAN), možda i dobio kolumnu u Plejboju ili bar Blic ženi. Odobravao je frendšip rikvestove čak i dosadnim Arapima koji sve dodaju u prijatelje (Qusta Ibn Luqa-logičar), napaljenim Italijanima (Niccolo Massa-anatom), a najviše je voleo perverzna dopisivanja sa češkom princezom Elizabetom, koju je hteo i ženiti (možemo ga zamisliti kako joj na zid kači kompoziciju Žareta i Gocija: JA POPIO JESAM AL NISAM BUDALA, DE TI MENI RECI BI LI SE UDALA?! , budući da je i u detinjstvu bio fan virtuoza krajiške muzike). Najviše je voleo da joj opisuje svoje brkove i zulufe po poslednjem modnom trendu “svinjski trgovac bliskog istoka”.

Stavljajući ga u kontekst našeg doba i onog što on predstavlja u njemu, teško je a ne primetiti koliko učestalo njegove ideje provejavaju međ omladinom koja pretenduje da koristi intelektualni šarm u svrhu zavođenja gotičarki (naročito studenata filozofije). Tako često možemo čuti pošalice, šege i šale (od kojih se Dekart vrlo verovatno prevrće u grobu) izražene u formi: MISLIM, DAKLE X. Gde je X element iz skupa učestalo korišćenih termina poput NE JEBEM, JEDEM PAŠTETU, NE VADIM, MRZIM IVANA IVANOVIĆ, JEBAO BIH TINU IVANOVIĆ, TINA IVANOVIĆ IMA RAK SISE itd.

Takođe, teško da se koji student filozofije nije uhvatio u koštac sa Dekartovim argumentima i da se kasnije, oborivši ih, nije šeretski nasmejao uz povike HAHAHA KARAO SAM DEKARTA, PIŠAJ PO INTELEKTUALNOJ SIROTINJI! Studentima filozofije se tradicionalno servira Dekart kako bi se osovili i stali na svoje noge, studenti filozofije zapravo uče da jebu vežbajući se na Dekartu. Zapravo, ne mogu ni da zaspe dok se ne popišaju po njegovoj uramljenoj slici u toplini svojih studentskih soba.

 Nešto što se takođe može zameriti Dekartu, jeste HERBALAJF SEKTA, i sekte inače. Kako bi objasnio kako to duh čini da se delovi tela pomeraju, Dekart je izneo tezu o PINEALNOJ ŽLEZDI koja se nalazi u centru mozga (ironija je da je skončao umrevši upravo od raka pinealne žlezde…šala mala xe-xe). Na nesreću svih pasa lutalica (i većine beskućnika), mnogi su se primili na ovu Dekartovu teoriju i narednih nekoliko decenija čeprkali po otvorenim lobanjama Sime, Lesija i Miće Gangrene. Nisu došli do nekog naročitog zaključka osim do toga da Dekart nije imao pojma o čemu je kenjao. Takozvana pinealna žlezda je i devedesetih godina dvadesetog veka proučavana (u Rumuniji?) gde su iz nje izolovali hormon melanin, koji se prvobitno preterano zloupotrebljavao kao droga, a kasnije je postao sastavni deo svih preparata za zdravu ishranu i dijete (JER TE POJEDE DO KOSTIJU) uključujući HERBALAJF SEKTU. Kod nekih mistika i mnogih sekti, pinealna žlezda je prepoznata kao treće oko i pripisivane su joj magijske moći, tako da se Dekartu možemo zahvaliti i na Slađani Velkov i njenoj antivakcina, pij srebrnu vodu, gledaj u sunce, zombi povorci… Postoje indikacije da je i Kurt Kobejn, neposredno pred pucanje sebi u vugla (TRAŽEĆI PINEALNU ŽLEZDU) posvetio nekoliko pesama Dekartovom metafizičkom dualizmu.

Iako se iz naše perspektive čini da je Dekart, koji se deklarisao kao vernik (čak se i dopisivao sa kojekakvim Kačavendama i Pahomijima u pogledu svojih istraživanja) bio slobodan od osude Crkve, to ipak nije bio slučaj. Zbog insistiranja da je Bog nezavistan čak i od logičkih zakona i da može da baš sve što mu je hir (npr. da Gorana Ok Benda osudi da se hiljadu puta rodi kao član Leksington benda) došao je u sukob sa crkvenim glavešinama koje su mislile da se Dekart mnogo zajebava i pravi kursadžijske viceve kad priča o Bogu. Tako da je Dekart (da se ne bi uvaio u govna) pisao čak i pod pseudonimom „Kartezijan“, što je zapravo njegovo ime zapisano na latinskom (kao kad bi danas Žarko Laušević zbog neprilika s vlastima bio prinuđen da piše pod pseudonimom „Kožar“, šatrovački xe-xe, NIKAD NEĆE PROVALITI!). Kako ni tako nije uspeo da se sakrije, bio je prinuđen da IDE ZA KANADU…opet šega, otišao je u Švedsku (što je hiljadu puta gore).

Dolaskom u Švedsku zapravo počinju njegove muke vaskolike i nazire se način na koji će skončati. Došao je na poziv kraljice Kristine, koja je u to vreme vladala Švedskom.

U početku Dekart se nije mnogo žalio (pomalo na imigrante, Turke, Srbe, crnce i liberale). Stalno su ga nagovarali na orgije, na legalizaciju marihuane, afirmativan odnos prema homoseksualnosti (što je Dekart sve, uz zgražavanje, odbijao). Kasnije je tek prepoznao ko mu je pravi neprijatelj i da gubljenje energije na gaženje imiganata i liberala martinkama nema smisla, sve dok ne reši taj veći problem koji je bio Afera Švedska i Stokholmska kurva kraljica Kristina! Konstantno mu je džangrizala, kenjala i spopadala ga za seks kad ode u poljski wc da u miru i tišini piše filozofske radove (sere). Nije mu dozvoljavala da napusti dvorac, da gleda Parove, True Detective i Srećne ljude. Kasnije je i saznao da su sve priče o „ledenoj kraljici“ inspirisane upravo ludom kraljicom Kristinom i da je imala neke krajiške gene zbog kojih joj je stalno bilo vrućina i išla je kabadahijski golišava.

Jedne baš hladne zime, Dekart je radio u biblioteci katalogizirajući najnovije knjige Vesne Radusinović i usled prevelike hladnoće (Kristina je odbijala da nakrca smederevac cepanicama, nego je insistirala da se koristi TA peć jer se veštački kačila na strujnu mrežu, pa joj bilo jeftinije) dobio upalu pluća i skončao na putu za Institut majka i dete.

Iz svega ovog može se izvući tragična pouka o životu i radu Renea Dekarta. Bio je pionir skeptičkog pristupa filozofskim problemima i u pogledu filozofije duha anticipirao je sve potonje teorije a sumirao sve prethodne, SVE TO DA BI MU SE NEKI STUDENT FILOZOFIJE POPIŠAO PO RADU nekim argumentima poput „a kako to da duša pokreće telo kad je duša nematerijalna a telo materijalno i sad kako tu dolazi do kauz…“MA NADUVAJ JAJA, rekao bi Dekart. Bio je anatom, fizičar, matematičar, filozof, pevač, plesač, fakir, šinter i mnogo toga još. Iako je lako zajebavati Dekarta, gurati mu prste u pupak i bacati mu knjige u blato, ipak bi trebalo valjano razmisliti pre toga. Jer Dekart je živeo u 17. veku kada ono što je svima nama sada očigledno i nesumnjivo jasno, njemu nije bilo, stoga bi i sva ta pišanja po Dekartu bila anahronizam (ko da sad zajebavaš stare Grke što su glavobolju lečili bušenjem rupe u lobanju, PA TEBRA POPI ASPIRIN HAHAH).

Ostaje nam samo da mu se zahvalimo za sve to što je pokrenuo i da verno obećamo da ćemo poput njega svakog dana spavati po 10 sati, udobno se baškariti po foteljama i perverzno četovati sa princezama iz Češke (ili Rumunije?).