Đoković svetski broj dva – gorke suze nacije
Svi znate priču o crnom labudu – empirijskom raskrinkavanju uvreženog mišljenja. U ovom slučaju odnos Tarzanije i Novaka Đokovića je percipiran kao hejterski (naš odnos prema njemu, čisto sumnjam da je on i čuo za tarzaniju, razume se) i to je beli labud. E ovaj tekst je crni labud. Ovaj tekst će braniti Novaka Đokovića. Ta daaaam!
Ruku na srce, Tarzanija zapravo i nije nešto peglala Novaka, uvek je akcenat bio na boleštini njegovih retardiranih sledbenika i opsesivnoj pohlepi njegove porodice. Sam Novak Đoković je zapravo ok momak. On zaista jeste malo ljakse i gotovo uvek u njegovom ponašanju provejava barem zrno neke paorštine ali to baš ništa loše o njemu ne govori jer seljak je i Sreten Ćićo Srećković pa ga svi gotivimo jer jebiga to ludo pa boga zovi. Uz to, popularnog Noloa i pre tridesete navršene godine života bez mnogo rasprave možemo nazvati najboljim sportistom Srbije svih vremena (Monika je tu realno jedini ozbiljan takmac ali je nažalost prerano završila karijeru) i jednim od… hm 3-5 najvećih tenisera svih vremena, s tendencijom da možda bude i najveći.
Ipak, posle nešto više od dve godine, Nolo više nije br. 1 na svetu. I to je okidač da hiljade, ma šta hiljade, stotine hiljada srpskih života, a bojim se da možda i više od toga ima ovakav tok misli:
Tuyno jebote, jako tuyno. Zamisli da ti na raspoloženje i zdravstveno stanje utiče nešto što nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa tobom. Zamisli sin ti traži 500 dinara za džeparac, ti onako poludepresivan mu kažeš „Nema sine, Novak me izdao, verovao sam u njega, a nabio mi pritisak 220, zato nisam otišao na posao i šef mi dao nogu u guzicu“. Baš ga onako hiperbolišem ali nisam siguran da se nešto slično nije bar negde desilo jer kad sopstveni usran život kompenzuješ tuđim uspesima onda i tuđi neuspesi počnu da peku kao tabani po usijanom kršu sutomorske plaže.
Al aj, ovakvi slučajevi su više za ruku na ramenu nego za osudu, jer premda su idioti, zasigurno nisu zaslužili da im život bude baš toliko gnjilo govno, a kad je život gnjilo govno onda tražiš bilo kakvu kapljicu sreće pa bila ona alkohol ili nečiji sportski uspeh, u jednom trenutku ti dođu glave. Minut ćutanja za sve nus pojave.
Ipak, nisu svi tužni zbog Đokovićevog mesta broj 2. Mnogi su baš onako uvređeni, neki drugi veoma ljuti a nemali je broj i hostilnih. Ako se pažljivo iščitaju blic i b92 komentari posle svrgavanja na tronu, dojmi se da bi ga bar dvadeset posto istih onih koji su Noloa dizali u zvezdane konstelacije, sada svuklo s neba i ugazilo kočevima, vilama i samlelo kombajnom pa ostatke mu rasulo diljem zemlje iz koje je potekao. Jer više nije prvi na listi nego je drugi. Hej moš misliti, Rašo_Bijeljina daje sebi za pravo da se LJUTI zbog toga. Jebem ti bre mater Rašo_Bijeljina. Onu glupu i zatucanu, idi glođi bukovu koru i jedi govna od mošusnog govečeta pa zasladi pišaćkom jer je čak i to delikates za ono što zaslužuješ.
Stoka dalje sebi dopušta da zadire u tuđu najdublju intimu i kopajući po njoj traži razloge koji su doveli do toga da se zapravo ONI osećaju loše. „Hej Novače, ajde ostavi tu kuju Jelenu, zar ne vidiš da te tom vegunjarskom Maja Delimano Volk dijetom izgladnjuje. Jedi bre mesa, razbij šes jaja, pa napravi kajganu pa metni slaninu pa malo zaljuti a ne te alge. I molim te ko boga, mani se budističkih mantri i sektaša Pepea, idi na ispoved ocu Hrizantemiju i videćeš eto tebe opet na mestu broj jedan s kog ćeš da sijaš više nego sveta Lazareva glava u zobnici.“ Mislim, naravno da je bulšit celokupno njegovo sviranje kurcu oko meditacije, bistrog uma i bistrih misli bez oblaka, kao što su bulšit i dva kvadra od drveta ukršteni pod 90 stepeni ali ko si bre ti da kenjaš nekom zašto radi nešto što radi ako to što radi ne piša po tvojoj slobodi. Može i kerov kurac oko vrata da okači ako smatra da će amajlijska vrednost te ružičaste tvorevine uticati na kvalitet njegovog forhenda ili bistre glavudže između dva poena.
U novinarskom svetu smećarskih medija stvorena je verzija da postoje ljudi koji prebacuju lopticu preko mreže i postoji Novak Đoković. On je prvi, ostali su neki levi brojevi. Ako neki od brojeva dođe do broja jedan, to je samo zato jer broj jedan više ne želi da bude broj jedan. Novi broj jedan je bulja i tu je zalutao.
E pa nije. Ali baš nije. Odbojna njuška Endija Mareja je više nego zaslužila da bude broj jedan. Pre svega jer ima više poena od svih drugih. Tačka. Da li je on svoje poene zaradio pobeđujući samo igrače iz top 10, invalide ili u krajnjoj meri Iliju Bozoljca, koga živo zabole. ATP listu to ne zanima. Druga stvar, čovek je osvojio 43 titule, tri gren slema, dvostruki je olimpijski šampion i samo činjenica da egzistira u eri trojice ponajboljih igrača ikad ga je sprečila da učini mnogo više. U svakom slučaju, čovek je bolji teniser od Hjuita, Rodika, Kafeljnikova, Mustera, Riosa, Moje, Raftera, Ferera, Safina, Kuertena a oni su svi bili broj jedan.
Uzgred budi rečeno, vladavina Mareja može potrajati čitave dve nedelje i Nolo je opet prvi ako uzme London. Plebs će biti podmiren, kačamak bez sira će ponovo biti ukusan, plata od dvesta evra skoro pa sasvim dovoljna, džangrizave žene i muževi podnošljivi, papiri za razvod stavljeni ad acta. Ipak, ostaće u srdašcima njihovim bojazni da ih najveći srpski sin opet može izdati jer ipak mu više tenis nije na prvom mestu
