Ajde prekinite sa tim retardiranim dočecima
Zlatna medalja koju su košarkaši osvojili 95. je možda najbitnija medalja srpskog sporta ikad, iako je svkako bilo i vrednijih. Objektivno, ono svetsko zlato gde je savladan drim tim x i moćna Argentina nosi mnogo više XP poena ali je Evropsko prvenstvo u Grčkoj (a i neka dešavanja pre) ostavilo toliko hajlajta da se takve stvari pakuju u separee trajne memorije.
Kratak osvrt na put do zlata, pre skoka na glavnu temu. Nakon tri propuštena prventsva usled sankcija, Jugoslavija ad hoc dobija šansu da se dočepa EP-a preko kvalifikacija. Sve je počelo suludo, a kako bi drugačije ako krećeš od Bugara i izvesnog Mladenova koji zamalo sam da nas pobedi (dao ludak jedno 40 poena). Sutradan Bosanci ne izlaze na parket – 20:0 za nas. Na prvenstvu jedva dobijamo Grke, čiji nas navijači posle mrze ko Persijance, pa Litvance, zatim sve one u tom trenutku nebitne i za nas preslabe reprezentacije, u četvrtfinalu Francuze kojima je najveći kvalitet u to doba bio broj patika Jana Bonata (52, a čovek igrao beka), zatim opet Grke (i dalje nas mrze ko Kserksa) i u možda najjačem evropskom finalu ikad, Litvance. Đorđević daje 41, Danilović kuca preko Sabonisa koji plače ko dete sa svojih 221 cm, Litvanci oće da izađu sa utakmice, Đorđević grli Marčuljonisa pa se vraćaju, usput pobeđujemo, Grci urlaju Ljetviua Ljetviua i jebu nam mater, Hrvati uzimaju medalju i silaze sa podijuma, mi dobijamo zlato i na njihovo upražnjeno mesto postavljamo cveće. Od Subotice do Herceg Novog pune ulice, na dočeku u Beogradu 100 hiljada ljudi.
Sinoć je ispred Gradske skupštine obeleženo 20 godina od te načuvenije domaće medalje, evocirane su uspomene, pevalo se, skandiralo… Pre nekoliko dana doček su imale prvakinje Evrope – košarkašice, a nešto pre njim mladi fudbaleri, prvaci sveta. Godinama unazad, na balkonu Gradske skupštine dočekivani su i vaterpolisti, odbojkaši, atletičari, odbojkašice, rukometašice, Mandićeva, Higlova, Ivoševa, Đoković Čavić, Badi pas košarkaš… 95. je bila začetak jedne tradicije. Dobre? Ne, bespotrebne i deluzivne.
Na krilima tog dočeka, svaka vlast je u narednih 20 godina hodala utabanom stazom jeftinog marketinga na krilima sportista. Vrhunski sport kao lažni etalon zdravog života (u očima svake naivne osobe, sportista je uzoran građanin koji ne pije, ne puši i ne drogira se) je bitan manipulativni metod nad zakržljalim neo korteksom svakog averidža. Sportista je primer kako se predanim radom ni odakle stiže donekle, tamo gde na groblju dečačkih ideja stoje razbijeni mehurići iluzija, svakoga ko je jednom u životu uzeo loptu u šake. Zato averidžu treba dati priliku da na gradskom balkonu vidi projekciju uspešnog sebe, da ujedno bude i srećan i tužan, a od njegovih emocija će sportista dobiti nematerijalni deo nadoknade, osećaj da je postigao i nešto više od onog što jeste. S druge strane, vlast će dobiti bar koji dan predaha od pitanja besparice, očajne ekonomske slike, raspuknutog asfalta sveže izgrađene ulice… win-win situacija.
Kao što je sto puta ponovljena laž istina, tako je i bajka o tome kako su sportisti naši najbolji ambasadori postala preambula Ustava, a zapravo je tačna koliko i ono što zaista u preambuli piše. Međutim, to se više ne dovodi u pitanje, čak više i ne izgleda kao skupljanje političkih poena već sve ide po nepromenljivom jednostavnom algoritmu – if dobar rezultat then doček. Ali zašto mora doček kog đavola? Niko ne zna. Onaj ko šatro zna, odgovora kontrapitanjem „a što da ne?“ ili „da nisi ti neki peder možda pa ne pratiš sport?“ ili ti samo opsuje mater.
Ali evo i zašto na referendumu treba reći NE dočeku. Prvo, tako se sport kao ljudska delatnost beskrajno favorizuje u odnosu na druge samo zbog svoje prirodne izražene skalabilnosti (izmerljivosti i uporedljivosti rezultata), a ne zbog same društvene bitnosti. Time se, ujedno beži od osnovnih vrednosti sporta kao neophodnog sastojka zdravog razvoja tela i ličnosti i stvara lažna slika njegovog realnog uticaja.
Drugo, dočeci su udar pseudozadovoljstva i lažne kompenzacije. Doživljavanje tuđih uspeha i neuspeha kao ličnih je stvar za duboku psihoanalizu, a dočeci su samo katalizator gde masa doživljava katarzu lažnog samopotvrđivanja i beži od sopstvene realnosti, vrlo često usrane i neperspektivne. Sistemski organizovati masovno šerovanje placebo efekta nije baš dokaz odgovornosti a pre svega razuma.
Treće, dočeci su groteskni, što konceptualno, što estetski. Sat vremena filma gde su i scenario i režija i produkcija na nivou rumunske pornjave, a glavna glumica nas plaši prljavim tabanima, oklembešenim sedamdesetogodišnjim sisurdama i potpazušnim čekinjama oštrim kao faber kastelova olovka za kotne linije. Ko je gledao skorašnji doček mladih fudbalera, mogao je s pravom da se zapita da li prisustvuje svečanoj zakletvi vojske Uruk Haija ili dočeku momaka od 20 godina. AJMO SRBIJAAAAAAAAAAAAAAARGH, IDEMOOOOOOOOOOOOOARGH, ŽIVELA SRBIJAAAAAAAAARGH i tako cela prva postava, klupa, stručni štab i ekonom. Glupi pokliči, još gluplje pesme, gde klinke urlaju o silovanju jedne države, ne shvatajući pogrešnost veličanja tako nečega čak i kroz zajebanciju. Da se popuni praznina između salutiranja matici i njenim vojnicima, angažuju se muzičari koji bezobrazno uzurpiraju kiseonik i svoje pravo na život mešaju sa iskonskom željom da budu dizenterični rektalni otvori, a narod obično voli koprofagiju pa svima bude lepo.
Četvrto, jer idolatrija. Čekaj bre, čoveče, zašto bi se danas egzaltirano klicao nekom ko piša s visine po sirotinji, pa bio taj Đorđević, Papa, Stiven Hoking, Mojsije, T-1000? Zašto bi neko sa Paunovićem u glas recitovao Oče naš, pa zar nije jedan od osnovnih hrišćanskih postulata baš taj da je imati idola veliki no-no?
Peto, jer koliko god mislili da su sadašnji dočeci gori od onih pre, nije tako. Igra r’n’r cela Yu je Leksington bend 90-ih, nigde ne piše da ako je nešto rok, nužno mora biti i kvalitetno. Da, Đorđević, Danilović, Grbići, Vujasinović i old skul ekipa jesu bili redak spoj dobrog sportiste i čoveka koji kad govori, zaista nešto i kaže pritom a ne izbacuje generičke fraze kao da je sms templejt za nokiu 3210, ali je isto tako pod dirigentskom palicom tada 22-godišnjeg Dejana Tomaševića 100,000 ljudi okretalo Tuđmana na ražnju. Tuđmanu, kao i Miloševiću i Izetbegoviću jebao pas mater svakako, pravdu nažalost dočekali nisu ali nije li ovo sve suprotno od onoga što bi trebalo da bude neki SPORTSKI primer ponašanja.
TOMAŠEVIĆ PRE NEGO ŠTO JE PRIMIO PRAVOSLAVLJE I OCA JOILA
TOMAŠEVIĆ NAKON ŠTO JE PRIMIO PRAVOSLAVLJE I OCA JOILA (POGLEDATI OBAVEZNO BAR POSLEDNJIH MINUT I PO)
Šesto, jer je samo pitanje vremena kad će neka druga usijana glava reći: “Ma ko jebe ove glupe sportiste, ja sam moćni enigmata, pobedio sam na sveckom prvenstvu u rešavanju osmosmerki, želim balkon, nacionalnu penziju i prijem kod Mrkićevih golišavih savetnica, kad mogu oni, mogu i ja“. Doduše, to vreme je pre par dana stiglo. Nikola Radisavljević je sa svojim kolegama osvojio zlatnu medalju za pokretanje dijaloga na Praškom kvadrijanaleu. Kul, zar ne. Problem je što Nikola pati jer država njemu i saborcima nije pružila istu vrstu balkonskog pira kao nekima drugima. I zato je Nikola patetičan do te mere da bi teroristi koji raznese balkon Gradske skupštine trebalo podići bistu za života da se tamo više niko nikad ne popne.
