Biti trezan na žurci
Alkohol predstavlja temelj na kome je izgrađen čitav današnji sistem zabave koji uključuje socijalizaciju. Sa alkoholom su sve te prigode/nepogode jednostavno lakše i lepše. U društvu u kojem će se uskoro za paklicu Klasika izdvajati trista dinara, i nad čijim nebom se nadvila senka grobarske lopate, sa alkoholom je bilo šta lakše i lepše. Jasno je da se na mesto prepuno zategnutih bulja koje skaču uz stare hitove Videoseksa ne ide nezaliven. To bi bilo isto kao snimiti heftanje drugarice iz razreda kamerom drndavog Alkatela ograničenih mogućnosti, a ne pokazati klip starijim autoritetima iz kraja. Opet, možda mora neko da vozi svu tu mortus bagru nazad u predgrađe. Možda već od devetnaeste nosiš nadimak Petar Kralj, izbljuvao si gomilu etisona, izgubio četiri devojke, oterao od sebe sve najbolje drugare i postao zvezda nekoliko popularnih internet klipova u maniru „Ludi pijani Rusi rade to i to“, te je vreme da zavrneš čep, a flašu odložiš na stranu. Bilo kako bilo, doći će trenutak kada ćeš u grotlo upasti čiste svesti, a u zoru izaći sa potpuno drugačijem pogledom na celu priču, te interakciju sa ljudima na neko vreme srezati na „Can u plz help me with this quest“ smaranje Šveđana po multiplejer serverima.
Atmosfera
Posle tri unučeta Baltika, dve dvolitre, pola pakle pljuga u parkiću komboa, ulazak na bilo koje mesto je veličanstven. Bez toga, upad na karakteristično subotnje letnje veče, inače mutaciju Vudstoka, holandskog rejva i venčanja Željka i Svetlane Ražnjatović, izaziva tako intenizvan majndfak, da baguje celo telo, vilica kreće da se krivi, a vugla se okreće za 360 stepeni kao u filmu gde onaj matori Amfilohije juri đavola iz histerične klinke. Trezan lik je tu u ulozi mladog britanskog antropologa željnog avanure, koji upada u sred izvođenja plemenskog rituala, dok su vrač, poglavica i svi podanici žestoko izdobijani svim raspoloživim lokalnim gudrama. Sve deluje apsolutno nenormalno, a upravo tada dolazi do male začkoljice. Po definiciji koju svi kao klinci naučimo od srednjoškolki iz hemijsko-poljokožarskih-kozmetičarskih škola i njihovog kategoričnog objašnjenja zašto ne daju, nenormalno je nešto što ispada iz šablona, što se ne povinuje kodeksu nepisanih, ali ustaljenih pravila. Na primer onaj koji traži od DJ-a da pusti neki drone, ili onaj koji se ne pozdravlja sa ribama svojih ortaka prilikom odlaska, jer mu puca paja da se socijalizuje sa predmetima koji su u ekipu upali zahvaljujući svojim genitalijama. Iz toga izlazi, onaj ko je trezan u moru iskrivljenih faca i tela koje se klate, sa sve svojim manjkom entuzijazma prouzrokovanog neunošenjem alkohola, je zapravo u celoj priči nenormalan. Da je ceo događaj partija kantera, trezan lik bi bio poput onih igrača koji se na dast dvojci štekaju noseći ptičarku, preživljavaju svaku rundu koju njihov tim dobija, ali ne skupe nijedan frag. Pijan među treznima, trezan među pijanima, kako god okreneš, ispadaš specijalac.
Muzika
Retko koja muzika ne valja, kad se dobro popije. Namršteni metalac zaurla stihove Gandre Mirković posle po kila rakije. Okoreli bogobojažljivi rodoljub, ortak banšala, posle deset piva uleće u šutku sa ostatkom ekipe na svirci Bogambera, odlično se provodi i za kraj baca peglu na čupavog klinca useravajući mu novu novcatu Bodom deca majicu. Bez cirke, u pomenutim situacijama, od Sodoma do Sinana, sve smara. Smaraju ribe koje fufičasto sevaju buljama, smara Dragutin Topić plus generacija koja pokušava da reanimira mladost, smara klub, smara didžej, smaraju zvučnici, smara splav, smara reka. Trezan čovek razvija mentalitet iskompleksiranog, anemičnog studenta psidže koji odbija da komunicira sa svojim vršnjacima, u prevodu, mentalitet malog nadrkanog pacova. Igranje i skakanje ne dolazi u obzir, jer „ gledaj jebote na šta liče ona dva ćelava majmuna, kako im nije blam“. Uz samo četiri piva, dobijate ruke u vazduhu, mozak na leru, noge gde stignu, i tarenje o pozadinu simpatične dvadesetogodišnjakinje, sve dok se ista ne okrene, napravi izbezeknutu facu i panično se udalji, ali ovde to nije slučaj.
Ribe
Idemo opet, osnovni okidač neobaveznog muvanja je alkohol. Nema alkohola, nema ni… da se ne ponavljamo. Cirka, to su muda pakovana u bocu. Što manje popiješ, manje su šanse da ćeš napraviti bilo kakav pokušaj. Manje su šanse da ćeš dopustiti sebi da se izkrembiliraš plešući, da ćeš pričati da ti je Prvoslav Davinić stric i slično. Kada ne popiješ, posmatraš kako metiljivi, smotani produkt nuklearne katastrofe sa sve minus devedeset teglama krlja ribu koju bi ti ženio. U neku ruku je tačno da će trezan čovek lakše iskoristiti pijanu cavu. Sa druge strane, zanemarivši kurčenje i tarzanisanje jer su to priče za internet i kafanu, većina ne može da iskoristi poteze koje ne zna, da se kurči parama koje nema, da se blamira, a da nije popio, već do skidanja gaća dolazi na priču. Problem je u tome što pijanu ribu, dok se zvučnici tresu kao jebeni Japan ne možeš zagrejati bilo kakvim opširnim objašnjavanjem. Jedostavno, kad ne možeš da prodaš priču, nemaš šta da prodaš.
E, Coa braćori, vidi Daneta cima neka pička. Gle, brate!
– Izvini, je l’… A DETEKTIVI TRAŽE, I TRAŽE, NOVINE PIŠU O NJOJ!
– E, ćao, Danko.
– Samo… TRAŽE I TRAŽE, PAZITE LJUDI ONA JE TU!
– Kako, Sanja? Izvini nisam te čuo.
– MOŽEŠ SAMO OVU ČAŠU TAMO DA STAVIŠ, MOLIM TE, NE MOGU DA DOHVATIM!
– Eeeeee, kurčina.
I još jednom, zašto pobogu?
Zašto kupovati kola, ako nemaš nameru da u ista sipaš gorivo? Kako se zezati na suvo? Sve su to zdravorazumska pitanja, ali ne smeju se zanemariti prednosti. Jednostavno, neko mora da bude ta smaračka strejterska njuška za koju svi misle da zaserava bleju. Neko mora da pokuša da umiri napucane ćelavce, kada ih ortak nadahnut lozom izazove na megdan. Neko mora da se nađe na mestu vozača kad pandur uvali duvaljku. Neko mora da patosiranu budalu iznese napolje, jer on ne može sam, a ostali nisu mnogo bolji, tako da teško da će pomoći. Što se lične koristi tiče, ovakve situacije pomažu samo u jačanju volje bivših alkoholičara. Kada vidiš gomilu iskrivljenih figura kako se pretvara u grupu pavijana obolelih od besnila, kada upoznaš drugu stranu ličnosti desetkašica i mladih stranačkih poltrončića, kada ti ruka do zore ostane mirna i ne potegne za cirkom, možeš i zvanično da priznaš sebi: Jebem ti život, koliko sam ja bio odvaljen!
