Ćale hejter – Demencija u najavi i razgovor sa njim
-Ćale, jesi bio u prodavnici?
-Jeste sine, sve su prodali zlikovci. I fabrike i Kosovo…
-Uključi slušni aparat.
-Za ključeve od apartmana. Tako je! Kola i stanove kupuju…
-UKLJUČI SLUŠNI APARAT!
-Aaa… pa štedim baterije. Evo, uključen.
-Jesi doneo hleb?
-Jesam.
-Pa gde je?
-U kutiji za hleb.
-Nije, tu je Vinjak.
-Auu… vidi da ga nisam opet stavio u frižider.
-Opet? Nije valjda da si već stavljao hleb u frižider?
-Nisam sine…
-Dobro je, već sam se uplašio da si prs’o.
-Stavio sam jednom naočare u frižider, a hleb sam stavljao u rernu. Omaklo se par puta.
-Evo ga, tu je. Na sred frižidera. Pored đuveča od prekjuče.
-Vidi molim te da i naočare nisu tu. Tražim ih već deset minuta.
-Nisu…
-Nisi ni pogledao kao čovek. Potraži bolje, možda su zapale iza pinđura.
-Kažem ti da nisu u frižideru.
-Pa gde bi mogle biti majku im?
-Mogle bi ti biti na glavi. Jesi tu proveravao?
-Nisam. Auu… vidi stvarno. Ni na kraj pameti da su na glavi. Interesantno! Izgleda mi treba veća dioptrija. Slabo vidim.
-Ne treba ti veća dioptrija, nego manje Vinjaka.
-Ne pijem ja Vinjak!
-Nemoj se ćale zajebavati. Imaš čir na pola unutrašnjih organa, masnu jetru, šuljeve, ostavljaš hleb u frižideru, gubiš naočare na glavi… jednom ću naći slaninu na bojleru.
-Da znaš da ti je to pametno.
-Šta?
-Da uštekam slaninu na bojler. Nema gde je nisam skriv’o. Sve pojede po kući.
-Ko bre?
-Mater ti.
-Daj nemoj zajebavati, ti ljupaš duvan čvarke uz Slagalicu k’o suncokret.
-Al umereno, nemoj molim te. I bez ‘leba, ‘leb slabo jedem. Goji.
-Dobro ljupaj idukurac, samo nemoj piti toliko.
-Ma ne pijem, sto puta treba da ti ponovim? Čista kleveta!
-Čoveče… zvone flaše kad iznosim đubre kao da živim sa Nadom Topdžagić, a ne sa ljudima.
-Ja nikad ne čujem da zvone.
-Pa kad si poslednji put đubar izbacio pre sankcija. A i ne koristiš slušni aparat prokleti. Gluv si k’o top.
-I bolje da ne čujem. Verujem da sam spontano ogluveo samo majku da ti ne slušam.
-Danas vam je godišnjica inače. Hoćeš joj pokloniti nešto?
-Znam. To je nezaboravno. Taj datum ću uklesati na nadgromni spomenik pored datuma rođenja. Ovolikim crnim slovima.
-Zastrašujuće.
-Uzeo sam joj papagaja.
-Zna da govori?
-Ne zna, samo bleji u jednu tačku. Mutav totalno.
-Pa šta će joj mutav papagaj?
-Zna da sluša sine. To je njoj najbitnije. Sad može da priča sa njim dan-noć. Sigurna je, kavez je jak, čelični. Neće je napasti. Kum Rade iskovao. Ostalo mu armature od pušnice, mo’š bengalskog tigra u njemu držati.
-A gde je ona sad?
-Ne znam. Mislim da struže pete nekim abrazivnim materijalom u kupatilu već pola sata. Muke su to, bude piljevine za kvadrat iverice.
-Sram te bilo ćale.
-Eno je pregrupisala se u kuhinju. Namirisala švarglu kroz noseći zid.
-Idem da je pozdravim.
-Ja ću isključiti slušni aparat, da se zvučno separatišem. Treba mi malo privatnosti. Ako ti zatrebam, gađaj me nečim.
-Isključi namćore, iskluči… Kevo! Pa gde si stara, evo ja došao da te obiđem.
-Joooj sine, ljubi te majka. Kako je na novom poslu?
-Imam zloćudnog šefa, zove se Teo i nosi rozu kravatu.
-Inspirativan mladić.
-Izuzetno. Šta kriješ to ispod džempera?
-Ništa, ništa…
-Aaaa… kevo, oduvek si bila galantna. Poklon ćaletu za godišnjicu, a?
-Danas nam je godišnica? Zaboravila sam boktejebo!
-Ne zajebavaj, ti ništa ne zaboravljaš. Daj da vidim poklon. Obradovaće se matori.
-Ostav!
-Daj!
-Ostav!
-Daj!
-Ostav!
-Vinjak jebote! Sram te bilo kevo.
