Da bi se nešto promenilo, “intelektualna elita” mora da odjebe
Poslednji put kad se nešto promenilo u Srbiji, na ulice su izašli zajedno univerzitetski profesor emeritus iz Beograda, maloletni srednjoškolac iz Čačka i krezubi radnik na traci u fabrici odlivaka iz Pičkojevca. Zajedno su se zaletali u kordon murije, gutali suzavac i ispuštali neljudske krike oslobođeni svih stega pristojnosti, titula i nepotrebne neravnopravnosti. Ta rulja je bila ogroman reprezentativni deo mase koji je Miloševiću rekao „skidaj se s kurca“ a ta masa je u apsolutu jedva nešto malo veća od one koju je preksinoć na izborima pridobio novi predsednik, i dalje premijer, i dalje predsednik stranke i vrhovni bog sve Srbije AV.
I SM i AV svoju vladavinu zasnivaju na dvema stvarima: manipulaciji i davanju hleba sirotinji, gde je hleb nekad skoro bukvalno pa hleb (čitaj sendvič i somagija dinara) a nekad najmanji zajednički sadržalac sirotinjskog zadovoljstva (neki poslić, seoski puteljak…). Manipulacija AV je naravno sofisticiranija i prilagođenija duhu vremena od manipulacije SM, ali je toliko puta je pričano o tome da stvarno više nema potrebe, tu je sve jasno. Zato ima mnogo toga što nikako ne ide u glavu. Zašto na izbore izađe samo 55 posto ljudi? Zašto očigledni lažov i glava ogromne kriminalne ogranizacije mimikrirane u političku stranku osvaja 55 posto glasova? Zašto jedini nepopulistički kandidat osvaja 16 posto? Zašto virtuelni lik osvaja 10 posto i uspeva da ima skoro duplo više od lika koji je zamalo postao gensek Ujedinjenih nacija? Zašto Blic dvadeset jedan minut nakon kraja izbora objavljuje vest da drugog kruga nema, to isto radi Rojters pre devet sati i odmah zatim pobedu čestita Sebastijan Kurc?
Nijedan drugi odgovor mi ne pada na pamet osim – očekivanja su iracionalna a takva rađaju ovakva pitanja. Opet mehur, opet zabluda, opet heurističko idealizovano posmatranje realnosti. Par dana pred izbore, Voja Žanetić je na N1 rekao jednu očiglednu istinu koja ima i svoju definiciju – mi živimo u društvu koje samo liči na demokratsko a način uređenja se zove kompetetivna autokratija. Ono počiva na osnovnim elementima demokratije (postoje izbori, evidentno) ali je sistem suštinski autokratija gde vladalac koristi niz mehanizama da sebe drži na vlasti dug period vremena. Ne postoji šansa da u tako koncipiranom sistemu većinski glasač odlazi na izbore i glasa racionalno. Na ovim prostorima demokratija je odojče, ni trideset godina ne postoji kultura i tradicija izbora, sve je jako rudimentarno i ogromna je zabluda posmatrati to kao neku šansu da najbolji i najkvalitetni predstavnik pobedi jer jer je najbolji i najkvalitetniji. Ono jes, mnogo bi lepše bilo da živimo za nekih stotinak ili dvesta godina u periodu od sad ali eto, nek bude da će se ovaj period nekad posmatrati kao bitan temelj te neke buduće malo racionalnije demokratije u kojoj neće kao varijabla figurisati samo nahranjen stomak i asfaltiran put do gajbe. Do te tačke će biti još dosta nerviranja ali se makar greške mogu minimizovati. Za početak, elita da prestane da jede govna…
… i da prestane da zove sebe elitom. U bilo kom pogledu, jer to ne donosi ništa dobro, ni njima samima (kad kažem njima, mislim nama jer smo svi pomalo elitisti nekad a to je sramota) ni društvu u celini, ni prelasku sa kompetetivne autokratije u nedvosmislenu demokratiju. Svaki put kad neko kaže „intelektualna elita“, „druga Srbija“ ili „pristojna Srbija“ umre mali panda a jedan glasač ode u apstinenciju ili prebije ženu/kera. Ne znam kako nije očigledno da radnika na trafici zabole kurac za intelektualnu elitu i pristojnu Srbiju. On se (s pravom) gnuša tih izmišljenih rogobatština i pred njim se stvara sve veći jaz koji ga odbija od bilo kakve involviranosti u politički život. On najverovatnije ne voli Vučića ali će mu biti draži čak i on takav od stava koji odašilje napuderisani stav socijalnog elitizma, pa će ili glasati za boga preko kurca ili će igrati zmijicu tokom smene i smišljaće kako sa 22k dinara mesečno pregura do sledećeg prvog.
Razlika u odnosu nepristojne vlasti i „pristojne Srbije“ prema ovoj ogromnoj (višemilionskoj svakako) grupi je takva da joj nepristojna vlast prilazi sa mitom od hiljadu dinara a „pristojna Srbija“ ne da ni tih hiljadu. Ma koliko obrazovan čovek bio, aritmetika mu je skoro pa inherentan alat, a 1000 dinara > 0 dinara.
Ono što hoću da kažem je da ne može Đuričko sa šeširom i nadobudno-bohemijskim stavom da natera sirotinju da glasa za Jankovića ma koliko mu se sirotinja smejala što smešno izgovara slova č i š bivajući Gojkom Sisom u Munjama. Savamalski problem, zemljoradniku iz sela kod Babušnice, dalek je kao naftna platforma na Aljasci i „sva lepota Beograda“ koja tu protestuje vodeći sa sobom kučiće čije dukserice s kapuljačom vrede kao njegova nedeljna nadnica u njivi njemu može samo stvoriti gag efekat. Jezik je osnovno sredstvo komunikacije i da bi ona funkcionisala kako treba, mora da postoji standard koji će razumeti obe strane. Potenciranje na elitizmu je sve samo ne to.
Stoga, ako šesnaest posto nepopulističke podrške (a to zapravo uopšte nije loš rezultat u datim okolnostima) želi da se umnoži, „elita“ mora da odbaci svoje monokle, muštikle, cilindre, frakove i načini se jednakim s onim kome se obraća. Ja ne znam baš kako to tačno da urade, jer da znam imao bih političku partiju a ne bih pisao na netu, ali za početak mogu da se razmile po zemlji i od kuće do kuće doslovno „popišu“ probleme i želje tih ljudi jer oni sigurno žele nešto bolje od tričave hiljadarke i to NE MORA da bude (i najčešće i nije) mito, ali je caka to otkriti. Dok to ne uradiš, jedi govna, „pristojna Srbijo“.
