Dejt sa slepicom

Novi Sad je između ostalog, idealan grad i za šetnju, pa tako možeš da razvučeš peške (skoro) na svaki deo grada, pod razumnom pretpostavkom da nemaš potrebe da ideš recimo na Klisu il’ Adice, il’ u tako neku nedođiju. Koja je opet idealna na svoj način. Jer je Novi Sad idealan.

Nego, u toj svojoj šetnjici možeš da sretneš dosta poznatih ti lica, drugara, mladih navijačkih talenata (NAPRED VOŠA), koleginica, poznanika, pekarki sa kojima si u svađi od kada su jedne subotnje zore, za kamen sa susamom tvrdile da je svež, a ti im razbio istim radnu ploču, pa na ulici okrećeš glavu i kriviš lice kao Zorica Marković da te ne prepoznaju jer si sad trezan i sit i radni je dan. Recimo, možeš da naletiš i na komšiju koji ti je namignuo dok su ga hapsili na sred hodnika, a ti zabezeknuto shvatio da je mladi plavušan lokalni dilerčić i da ti je gandža mogla biti dostupna po promotivnoj ceni uz neki flert ako si riba i uz pola flerta ako si dobra riba. I nalećeš na njega…

– De si Džeks, šta ima, sto godina!

– E, de si. Pa ono, nije baš sto, pre će biti pola godine..

– Jebeš ga, u ćuzi pola godine k’o vek! Vek prođe, vreme za tuširanje nikad! Što bi rek’o onaj pevač, je l to Toma beše?

– Nije Toma.

– Ma ko ga jebe. Nego, sad kad sam napolju, mislio sam o tebi. Onda sam s’vatio da od toga nema ‘leba, pa sam počeo da mislim o tvojoj drugarici.

– Kojoj?

– Onoj štoš da mi nabaciš ovih dana, opaa!

– Ma daj…

– Ne stvarno. Sredio sam se. Skoro. Al’ znaš kako kažu, da središ govna treba ženska ruka!

– Jasno, jasno..

– Onda… Imaš neku drugaricu tako dobru za mene, hehe, vas bar ima k’o Kineza u redu za udomljavanje kerova. Vikend vikend žurka žurka.

– E, ne znam kako da ti kažem ovo jer nećeš verovati… ali mislim da imam…jednu!

– Je l me zajebavaš? Šta joj fali? Noga, ruka, faca? Valjao sam ja stvari od kojih je umelo i da usfali nešto od toga. To ”jednu” je zvučalo kao da nije cela. Možda je neka moja redovna gošća, hehe.

– Ma ne bre, cela je, čak i dobro izgleda. Ali za taj izgled ćeš morati da platiš cenu.

– Ajao, je l se loži na neke bentlije i njihove vlasnike i to na tu rufo?

– A ne, obožava klošarčiće iz kraja sa dosijeom. Mada, sreća tvoja, ne loži se ni na golo dupe prilepljeno uz bež kožu audija.

– Koji joj je onda? Mislim, jes’ da ja dobro izgledam, znaš kako, vežb’o sam poslednjih pola godine svakodnevno, hehe… Al’ opet, daleko sam od dobre prilike, nije baš ni ćorava da se zagleda u ovakvog..

– Pa ono, nije baš da nije…

– Šta, šta… Ček ček ček! Ćorava je?!

– To što je mi tako nekad zovemo, ne znači da jeste.

– Auuu, ne ne ne! Znači, ćoravu neću! Zajebi!

– Ma nije ćorava, bre! Mislim, nije skroz. Samo maaalo slabije vidi, neće da nosi naočare, a to je joj je neophodno koliko i tebi buksna za doručak.

– Za doručak?! Au, majku ti… Pa ta bele mačke vidi. Ja ti kažem da treba da mi nabaciš neku što će da me vodi kroz život, a ne ja nju da vodim kroz ulicu.

– Vidi njega što je probirljiv! Ja ti kažem, dobra je skroz, deset u glavu je za tebe, i veruj mi ne bi imao šanse da može da te vidi kako treba. Nećemo se lagati, nije baš ni da si ti premija. Uzmi il’ ostavi.

– Uzmi, uzmi, uvek uzmi! Kad?

I uze. Moj komšija, koji se opet doselio u zgradu u kojoj stanujem mi je govorio o teoriji zavere lokalnih dilera koji uzimaju u zakup stan u istoj zgradi jer ‘’kerovi’’ navodno najmanje sumnjaju da će da se vrati u istu zgradu kad izađe napolje. Ja sam klimala glavom na priču, i negde između plastičnih kesica i vagice za merenje, tražila pristojnu košulju iz skromne ponude njegovog ormana. Za njega je to bio prvi sastanak na slepo, za moju drugaricu je svakako bio sastanak na slepo.

– Ej, ćao, ti si Jelena? Stojim ovde des minuta, sve gledam jes’ ti, crvena kovrdžava kosa, pa ono, kontam nema dve takve lepotice u centru, hehe..

– Jao, još ja gledam tebe, pa ti reče da ćeš obući crvenu košulju?

– Pa i jesam.

– Aha… Čudna neka nijansa. Mada, i meni se sve nešto žuti pred očima od kad sam zamalo udarila u far na raskrsnici kod bulevara..

– Kakav far bokte, jesi dobro?

– E jesam, ma neki moron se zaukao motorom, ja mislila trotinet, ne moš ti iz daleka videti ni brzinu ni na čemu je, još ono sunce opičilo…

– A trotinet si mislila da je, fino fino.. De bre sunce, nije bilo sunca danas?

– Ma to bilo pre dva dana, još mi se sija sve pred očima, majku li mu… Sve zvezde sam videla, a obično ih ne vidim ni kad je vedro. Nego, mani to, super stvarno izgledaš, bolje nego iz priče…

– Pa…možda je sigurnije da se držiš opisa iz priče.

– Šta?

– Ništa, rekoh fala ti. Vidim ja, fino ćemo se mi slagati… Ajmo negde da sednemo, da se malo gledamo, koliko je to moguće je l’…

– Haha, sladak si, ajd’..

 Posle dva dana…

– De si Džeks, šta ima, nikako da naletim na tebe pred liftom, k’o da si u zemlju propala il’ ne daj Bože, stepenicama da ideš!

– Jebiga, zaglavila sam se juče u liftu po osmi put, pa sad kao dva dana teram inat.

– Jao, i meni ova moja tera inat…neke čudne poruke šalje.

– Šta? Koja tvoja?

– Smuv’o sam ti drugaricu, opaaa!

– Eto.

– Fala ti k’o bratu. Dobra je. Kaže da si je uputila u moju prošlost, majku ti tvoju, al’ kao okej je, kaže voli ona te rizične tipove, od akcije i mišića, a ja sam baš ovako naočit i opasan sa svojih sedamdes kila. Sreća pa me nije mnogo pipkala, ovako dok me je gledala mog’o sam da kažem i da ličim na onog malog Depa. Samo, malo ti je drugarica nepismena, sve neke greške u porukama, mislim jes da sam ja učio latinicu u dva sa dva sa rešetkama, al’ brate kad ja mogu da joj laktoziram…

– Lektorišeš, misliš?

– Ma to..

– Ma pismena je ona, al’ kupila telefon sa tačom, pa ti je bolje da je zoveš ako nećeš da te pošalje na drugi kraj grada i još da ti opsuje na makedonskom kad joj napišeš koliko ti fali. Nego daj sad pričaj malo o dejtu, kako bilo i to…

– E pravo da ti kažem, pogodak! Našli se mi kod katedrale, i krenuli da šetamo, sreli neko kerče nusput, ja joj kažem ‘’vidi kera što sladak’’, kaže ona ‘’gde je?’’, kažem ja ‘’evo ga, levo malo’’, kaže ona ‘’ahaaa, vidi stvarno.. je l lep?’’, ma ludilo je riba, nisam se tol’ko smejao od kada je mali Rile pljun’o sudiju u vrat onomad, i onda smo seli u neku kafanu, ona misli sedimo u fensi fićku, ja joj opisujem ambijent, ma haos. Zvaću je danas da dođe do mene, idem malo da sredim onaj haos.

– Ne moraš, neće ga videti. Nemoj samo da smrdi, znaš da oni imaju pojačana ostala čula.

– Oženiću je.