Dvostruki standardi – nigde kod kuće

Mlatiti. Levo i desno, njihati, urlati usaglašeno, poistovećivati se sa bojama. Nek’ se vijori, Srbin je bre Albaniju pregazio desetkovan, a može i 1389. i nešto manastiri, Dositej Obradović. Ivo Andrić ko se seti, nema veze što je bio komunjara, da bar znamo koga još imamo od nobelovaca, pa da ga i preskoči čovek. Ali ne uvek, jebi ga. Dok si tu, seci komšiji struju, beži sa posla pa pljuj skupštinu (ko te jebe kad nećeš k’o čovek da prebaciš na španske serije) što niko ništa ne radi, kradi hemijske iz firme. A kad neprijatelj napadne – ujedinjeno u berbu Najka, srčenje McDonald’s-a, tabanje pedera demona. Ako se neprijatelj primirio – napolje pa ga potraži.

Junapod, gospodo, ima neko nešto da se carini? Ju, taman posla gos’n Jožef, nećemo valjda čvarci da prenosimo, haha, ju šta je ovo, ne, ne znamo, čaša neka, pa to neki ojro unutra, ne, nije to naše, ponesite Vi pa vidite ko je izgubio.

A čime ćeš da podrivaš sistem neprijatelju, ako nećeš punjenjem frižidera svinjskim očima i noktima. Ti da im plaćaš pet jura za 100g salame? Tvoj je novac srpski novac, ma odakle dolazio, i pripada kineskim proizvođačima gipsanih labudova i lavova, a ne nekim tamo što ušteđevinu daju na posete galerijama i muzejima (ko je još vid’o da se to plaća). Čudnog naroda, al’ sad to ti je što ti je, među njima si. Zastavu u vazduh, flašu o zemlju, i tradicija bre! Nek’ znaju da nisi njihov, i ako neće da nauče kako treba – ti još glasnije, jednom mora da pokleknu. Malo i u crkvu, da ne bude da svi imaju rakete i magije, samo mi ne. *unosi ti se u facu* Bolji si od njih, bre!

Kako raspoznajemo „naše“ od ovih što ih pljačkamo kad se nekome pripiša pa usidre regatu? Dakako, po tretmanu maternjeg jezika:

Zaboravio je

Obično zapalio za Švicu, Australiju, Holandiju ili neku drugu bogom danu zemlju u kojoj od količine loja, meda i sekira ni ne stigneš da razmišljaš odakle si, još tamo šezdesetih kada im je trebalo od čistača klozeta do Dr.Mr.-ova. U Srbiju isto tako nailazi slučajno, a kada ga tamo prepoznaš i na sramotu javnosti etiketiraš kao Srbina, uz blagi „bio sam tamo“ osmeh upita dal’ u Beogradu još postoji ta-i-ta zgrada, u toj ulici je on upoznao svoju prvu simpatiju. Srpskog se seća taman toliko da se i ne usuđuje da pokuša da sastavi neku prostu rečenicu. Na pomen padeža mora da ih gugla. Zna da promumla neku rumunsku pesmicu kojom ga je majka uspavljivala. Može, i to se računa. Naruči zastavu preko interneta pa ide ispred ambasade kad je neki belaj. Žena i deca to vide kao hobi, što da ne, to ili tač.

Nikada nije ni umeo

Nemačka, Austrija. Nema potrebe za prilaženjem, prepoznaje Srbe na turneji sa 500 metara iz gradskog autobusa i dotrčava. Kez od uha do uha, blagoslov iz Ostroga pored Titine slike u novčaniku. Deli se na onog što zida kuću u Selenči/Ljubomiru/Novom Bečeju, i onog što je kupio još jedan stan za decu u gradu u kome živi. Ovaj prvlji Tita i ne forsira toliko jer je upućen u neke aktuelnosti i fura naše trendove, samo bolje (šljaštavije patike, pliće pantalone, kako kad šta zapadne). Srbin 2.0, obavezno dolazi da glasa. Ima rešenje za sve, treba samo neko da ga sluša. Ovaj drugi ti se popne na glavu pokazivanjem ćerkinih fotki jer još uvek bode mrcinu i nada se da će pod stare dane da osrbi rođenu decu. Obojica se voze istim autobusom i prosipaju fazone da ne znaju da se u Srbiji kaže „euro“ dok polusmrznuta kokoš klizi po odleđenoj krvi napred i nazad. Imaju omiljene pumpe za pijenje kafe, pričaju taman glasno da ti ništa ne propustiš, i uopšte čitav ples bez tebe ne bi imao smisla. Kad se konačno stigne u Hagen, nazad u 30 kvadrata stana sa tapetama i zahvalnicom za 35 godina robije na pokretnoj traci sa nekom heftalicom u ruci. Trudi se, ali mu se otrgnu neka ramonj’ka (harmonika), plahon (plafon) i ausgestattet (opremljeno).

Odbija

Amerike i Britanije, provalio je i on da se svi ložimo na engleski i da ‘oćemo ladimo jaja u Temzi uz posve neenglesko i jevtino pivo sa trafike/mećemo platinum plavušama po Južnoj Kaliforniji na Harley Davidson-u. Neretko završio neku večernju školu za nešto još lelemudovitije od menadžmenta pa nam mnogo zajebano zvuči, kapiramo da ima neku kancelariju sa staklenim zidovima na Wall Street-u, a on ne poriče. Preferira avion (preciznije mora, al’ ne gleda se na to tako) i diže frku na „Tesli“ čim nešto nije prema ISO-u (pamti on i JUS-a, ali mu nije po volji). Naravno, na engleskom, jer to je jezik aristokratije i BBC-a, i vala i treba svi da ga razumemo. Sopstveno srpstvo vadi iz fioke sa čarapama onda kada se smori od nebivanja boljim od ostalih u ulici, pa naiđe ‘vamo da „obiđe roditelje“. Stane na pumpu sa volanom zdesna, i njemu dosta – ne mora nikom ništa ni da objašnjava, zna da je desno kulje. Zgražava se najlonskih kesa i sav mi je poš. Vole i u guzu, ali tol’ko Englez nije da prizna. Zdravo se najedi kad u pekari neko ne zna šta je „danish“.