I kad imam pare opet ih potrošim kao da ih nemam

Prave intervjue do sada nismo radili, jer su izmišljeni lakši, a i istinitiji, bar kada je reč o spodobama koje smo do sada intervjuisali, a isto tako nismo nikada ni preuzimali tuđe tekstove. Ali  kada su braća sa sajta Prezupč objavila ovu BOMBU od intervjua sa jednim autentičnim malim bratom koji u sebi sažima i prezupča i tarzana, sa petnaestogodišnjim dečkom koji se u stvari ne razlikuje od sto hiljada svojih plus minus vršnjaka u Srbiji danas i koji nam direktno u facu govori ono što bi svi trebalo da znamo, mogli smo samo da se odmaknemo od monitora i pogledamo malo u onaj konkretni svet oko nas, da razmislimo. Rezultat je pred tobom. Skapirali smo da je ovaj put jedina prava kombinacija shift+c, chift+v (plus, jebiga, preslovljavanje na latinicu) i da nema tu mnogo šta više da se doda. Da ne kenjamo mi dalje, uzmi i pročitaj ovo, redakcija ceni da vredi.

Intervju sa K. K. (15)

– Aj opiši sa kim i kako živiš. 
Živim sa kevom i burazerom. Keva mi je po struci učiteljica ali radi u firmi nekoj kao sekretarica i čistačica. Ceo život živim s kevom, a ćale mi je bio u zatvoru devedesetih i razvela se keva od njega čim je izašao.

– Gde živite?
U ćaletovom stanu, mali je stan, mi smo svi u jednoj sobi, 33 kvadrata, spavam pored keve, ne mogu da drkam kurac jebote. Ranije smo bili podstanari, ali da bi keva smanjila troškove ovde smo se uselili i to nam je glavni problem, mnogo smo bolje funkcionisali, više nam se isplati 250 evra da damo nego svi mi u jednoj sobi, ono…

– Za kintu, kako se snalazite?
Pa, brate, keva je u lerovima ono, non-stop, primi platu pa vrati pare, pa uzme od nekog trećeg, pa više nema od koga ni da pozajmljuje, a ima par ljudi kojima uzima pare i kojima ne vraća, bliski prijatelji ono.

– Koliko se često viđaš sa ćaletom?
S ćaletom se viđam…čujemo se redovno, prilično, al nemamo neke razgovore, ono šta radiš, kako si, ko da se dopisuješ s nekom ribom na fejsu, a viđamo se retko, mislim ono jednom u nedelju, dve. On nikad nije imao nikakvu zabranu prilaska, a nije ni plaćao alimentaciju.

– Je l’ ti da nekad neku kintu?
Ma brate slabo… On je imao do jaja posao u Rusiji al je idiot, došao je ovde da ratuje ko dobrovoljac, ’91. godine.

– Koji si razred ponavljao?
Prvi, prvi srednje… Mrzelo me da učim, nisam išao u školu. Nije me bilo mesec dana u školi. Jedan dan sam pobegao čisto onako, latinski nisam imao domaći, i ne znam jebote, sutra sam se smorio, kao moram u školu, i nije mi se išlo, i onda nisam išao celu nedelju i posle ceo mesec. Nekako sve iz gasa sutra moram, aj kao, i nije mi bilo dosta ceo mesec.

– Kako je keva reagovala?
Keva je bila u fazonu kraj sveta, gotovo. Mada nisam bio u kazni, burazer me smara, pa i ovo društvo u fazonu kao kako si mogao i to… zato što sam ja prosipao priču da popravljam jedan predmet, kao prolazim i to a u stvari sam znao da neću proći.

– Šta radi burazer?
Ide sa mnom u školu, četvrta godina

– A burazer pali, je l tako?
Da, burazer pali uskoro , sad pravimo aplikacije, pa treba neka porodica da ga izabere, znaš ono kolko debilno, američki, ja kod frizera i vadim fotoaparat da ga slikam on mora da se smeje, pa kao ja i on igramo „soni“ on mora da se smeje, pa onda dok pere čaše tamo gde je radio letos ja ga slikam, a on se kao smeje, jebote perem čaše aaaaa, do jaja, znaš kolko debilno, a ne znamo ko će da ga izabere, on može da zapadne i u Novi Meksiko i u Los Anđeles to niko ne zna, ali on kao dobro zna engleski pa ćemo da vidimo…

– Kakav je odnos sa burazerom?
Brate loš , glumi mi da mi je ćale, nikad nismo živeli sa ćaletom, stariji je tri godine, pa tripuje nešto, i to me smara, on je u suštini u drugačijem fazonu nego ja, ne duva, ne pije, ne puši, i on je, malo je glup izraz, ali on je u tom nekom štreberskom društvu, i napolju nije kurčevit, ali kući kao voli da se kurči, kao nemoj da te prebijem i ti fazoni, što u stvari meni ništa ne znači, mada je ne znam odakle njemu to, ne znam da l’ se ikad potukao, a ja sam se ko klinac tuko baš puno, baš, baš.

– A šta ti misliš, otkud ta razlika između tebe i burazera?
Pa nismo u istom društvu, ne zanimaju nas prosto iste stvari, nemamo isti pogled na svet, on je nekako naivan je, za mene je naivan, a ja sam za njega izložen kao, mislim ne vidi svet kakav jeste, misli da može sve u ovom društvu. On žudi za tim nekim konfliktima, a nije to, em mu je sad kasno da bude mangup, em se sere od keve. Moje društvo, mi smo za nas kao normalni, a za druge smo, u suštini, mi smo kao neki disidenti, buntovnici, delinkventi, al niko nam to nije izgovorio, i većinom nemamo kintu. Imaš decu koja su siromašna i koju baš boli kurac za politiku i taj svet, a imaš decu koja su isto siromašna ali koja idu na primer na gej paradu pa ruše kao.

– A koji je za tebe glavni razlog odlaska na gej paradu?
Pa ja sam uvek gledao tako, meni nikad nije smetalo lično, ja sad kao idem na paradu da pogodim nekog pedera ciglom u glavu, ne, ja idem da je bacim pa ako ga pogodim do jaja, ako ne, jebiga, baciću drugu.

– A burazer, on ne ide na paradu da se pegla?
Ne, on je ko keva, on kao ne gotivi pedere, to je njemu bolest, ali nema razloga da nekog udara, on je demokrata ko keva, samo neće to da prizna, kao možemo mi da se ne slažemo samo nećemo da izazovemo konflikt, tako oni gledaju na to. Ali po meni ne možeš ti da ignorišeš nasilje.

– A burazer pokušava da tu situaciju u kojoj živite nekako drugačije vidi, da veruje da je tu negde iznad te priče i situacije?
On brate bi gotivio da bude sportski komentator, prati sport, razume se, voli fudbal, dobar je u jezicima, idu mu društvene nauke… to jedino… nije jedan od onih koji nikad nisu znali šta će da rade. Na primer ono, ja sam prvo hteo da igram fudbal, pa me onda samo istorija zanimala, jedino sam istoriju u životu učio brate. A on, ceo život jednoličan, ništa se ne otkači. Ulaže u budućnost.

– Kolko dugo si trenirao fudbal?
Od, brate, sad ću tačno da ti kažem, u drugom razredu sam otišao u školu fudbala Hajduka, a u Zvezdu sam otišao na foru, nisam hteo da idem jer sam voleo ovog mog trenera, sina predsednika Hajduka, i tamo u Zvezdi imaš onog legendarnog trenera Milićevića, on te pusti da igraš, i vidi kakav si, i mene je drugog odabrao, a deda se upišao od sreće jer navija za Zvezdu…

– Kad prestaješ fudbal?
Prestajem fudbal ove godine u septembru, početkom oktobra, znači posle osam godina fazon.

– Jel neko od tvojih očekivao da se ostvariš kao fudbaler?
Kad sam bio mali baš mali, ono devet godina, baš sam voleo fudbal, voleo sam da igram, a onda su moji roditelji baš naivno se izgasirali, i ja sam kao pričao kevi da ću da joj kupim kuću kad uđem u pare od fudbala, znaš ono… i onda sam došao u trenutak kad sam imao noću treninge, uveče u devet, i onda nisam mogao da izlazim i da treniram, i onda sam pobegao jednom i keva me uhvatila, i kao šta fazon ti nećeš da treniraš, i onda mi je stigao neki poziv da idem preko, da idem tamo da treniram, i keva je htela da idem, ali ja nisam hteo prosto, a ona mi je govorila da se plašim, keva meni prosipa priču da se plašim a ja nisam jednostavno hteo, morao bih ovde da ostanem godinu dana sa dva treninga dnevno a ja od marta kasnim sa članarinom, nisam je platio, nemamo kintu.

– A šta keva brate, jel se ona plaši budućnosti i to?
Keva izbegava pitanje budućnosti, ona je u fazonu samo završi prvu godinu. Godina po godina, znači izbegava nekako to.

– U tvom društvu ljudi prevashodno ne razmišljaju nešto o budućnosti, za razliku od društva tvog burazera, koji, to što kažeš, sad ulaže u budućnost?
Da, da, mada ima brate kod mene jedan ortak, on je kao taj blejački lik, on bleji sa nama, živi dan za dan, ali planira kao budućnost, ali poenta je što on može to jer je on buržuj, a moj brat ne može to sebi da priušti, ali ja mislim da moj burazer žudi za tim blejanjem, i zato i proziva. To sam skapirao jednom kad me je prozivao što slušam Seku Aleksić a onda sam ja posle video istoriju, i video sam da je i on slušao Seku Aleksić.
Ko što klinci ne smeju da izađu iz fazona Srbija, tako i on prikriva da sluša Seku Aleksić, a u stvari je sluša, i zna da je to muzika. Kao jedan moj ortak što se gasira na Kosovo, a prodao fazon kuću dole za 600 hiljada, i sad meni ovde glumi sirotinju, ali ono, lakše se ljudi gasiraju na Kosovo nego na četnike na primer, zato što je Kosovo nekako aktuelnije, mislim četnici su davno otišli, ne postoje.

– Koji je odnos tvojih vršnjaka prema Kosovu?
U suštini, niko ne veruje, a svi se lože na to, ali niko ne sme to da prizna da se ne loži na to, i onda kao izlazi neki kliše i stereotip iz njega, i onda se razlikuješ, a u tim blejačkim grupama poenta je da se ne razlikuješ, da se identifikuješ sa drugim ljudima, da budemo sa istim ljudima što isto misle, al oni ne shvataju da sa svima ne moraš da imaš isto mišljenje, nego da može da dođe do nekog sukoba, ono na primer, ja kad bi reko ne gasiram se na to, nit verujem nešto mnogo u boga, nit nešto sad, nisam nacionalista i ne smeta mi, u suštini oni kao svi prozivaju, kako ide ona pesma, „ne znam šta mi je, pale mi se džamije“, al onda upoznaju muslimana, upoznaju na moru muslimana, Hrvata i bleje sa njima..

– A sa crkvom u kakvom su fazonu?
Brate, kao svi veruju u boga, a ono brate, mislim da nijednu rečenicu iz Biblije nisu ispoštovali u životu. Niti su je pročitali…

– Kako ti to objašnjavaš?
Brate, to što im roditelji nalepe da budu vernici, roditelji nameću to, kao ono, to je vezano za Srbiju i to, sa patriotizmom, rad Srbija bog, haha, nož žica Srebrenica.

– A ono ne postoji ništa sem da nedeljom odeš na tekmu da se zajebavaš sa količinom para koje imaš?
Pa da, i bez para koje imam. Pare nikad nisu bile problem na tekmi. Skupimo se u parku tu u kraju, ako idemo na gostovanje odemo sačekamo bus, skupimo se svi pošto naravno mi smo ja mislim najneodgovornije društvo u svetu, uvek neko kasni, ako je tekma u 3 ti moraš da kažeš u 10 da se skupe jer uvek svi kasne. Uđemo u bus, tu malo pevamo, rasterujemo putnike, onda su nas jednom sjebali, rekli nam da siđemo 3 stanice ranije da bismo izašli iz busa jer smo im smetali i onda smo morali da šetamo 5 kilometara.

– Šta te tu pali, to kako te gledaju „civili“ kad uđeš u bas?
Tako nekako zato što kad sam u kraju uvek me neko zna, moj je kraj, moj je tramvaj, moj je park, neću baš toliko da rušim. A onda kad tamo odem, jebe mi se. Ono kad smo išli peške jednom kako prođe traktor mi ga gađamo kamenjem, onda išao bus, mi stali nasred puta da bi on stao da bi mogli da uđemo, i tako… onda uđemo na stadion i vrištimo. Ako dođu još neke ribe njih zajebavamo, to je još bolje i tako brate.

– Koja je tebi tu satisfakcija?
Pa, satisfakcija mi je to što smo bliži posle svakog tog gostovanja, imamo više tih nekih razgovora, ako izbije neko sranje imamo poverenja ili nepoverenja. Nekako sam sa svojim ljudima negde gde bih najviše hteo da budem u tom trenutku, i onda iskoristim najviše od toga. U tom trenutku nema ljudi sa kojima bih pre bio i nema mesta na kom bih pre bio. Od ponedeljka mi se tačno sve skupi, dođem u nedelju i to je to.

– A jesu glavni onda ti vaši odnosi u tome, taj kolektiv, a ovo drugo može da varira – neko može da se tripuje na crkvu, neko ne mora?
Pa da, u suštini. Ja kući nisam nacionalista, V. jeste, J. je fašista, K. je kao ništa, L. je nemam pojma… Ali mi kad se skupimo, to nama nije presudno, mi ne pričamo o tome, mi pričamo o nečemu što je naše zajedničko. To je onda kladionica, to su neke ribe, naše zajedničko je klub, kraj, i onda pričamo samo o tome. Mi nikad u životu nismo ušli u raspravu što sam ja rekao nekome – e brate nemoj da se ložiš kad ne veruješ u to, nikad ja to nisam nikom rekao.

– Jel postoje još uvek ferke?
Brate, slabo. Možeš znaš kako, da se ja pobijem sutra sa ortakom, drugarom, i posvađamo se i pobijemo i to je ferka, mi brda tih puta kad smo bili u Molokiniju sa nekim Zemuncima smo se pokačili, izašli smo ispred i ono brate, svi neke kaiševe vade, noževe, ovaj baja jedan vadi ključ i ovako (unosi se u lice) „Iskopaću ti oči“. Nema ferki, nema, slabo, jedino ako ono, znaš nekog pa nećeš da ga povrediš. Zato što ima dosta ljudi koji nose noževe, ali ima više njih koji ne. I onda taj koji ne, zaključi – Jebote, šta ako on ponese nož, moram i ja da ga ponesem, šta ako ga on ponese i mene će on da izbode. I onda ga on ponese… Nema hrabrih ljudi više, sve je to ono ne odvajaju se iz grupe ljudi, mnogo su se ljudi… nije niko individualac. Ne mislim u fazonu da ti treba da budeš samotnjak neki, nego pričam za tuče, lako je meni da idem sad na Krst da idem tamo onima da se kurčim u ovom duksu, jer znam da mogu da pozovem ortake i tu su za minut.

– A klinci sa ulice, je l’ ima nešto da njih interesuje?
Brate dosta je povezan sport i narkomanija sad. To sa gudrom počinje jako rano, fazon sedmi razred. To je pre bilo dosta drugačije, brate, ono, ili treniraš ili ne. A sad, ovaj jedan ortak na primer, on je duvao, jedno vreme udarao nos, i guto, i sve sve radio, a u drugom razredu kao preći će da potpiše profesionalni ugovor sledeće godine. Juče sam bio da ga gledam, dobar je, baš je dobar.

– Tvoj burazer bira kao jedan život, a ti drugi, i da njemu sutra tu nešto može da se isplati, a tebi ne, i da tebi on kaže – sam si birao?
Pa, brate, iskreno… da se to desi i da on ili neko meni to kaže, ja se ne bih osetio kao da sam ja nešto propustio, ja sam to u ovom trenutku hteo, to je moja odluka i ja ću da živim sa njom. Ako sam bio dovoljno pametan da je napravim, moram da i živim sa njom. A to što bi se on sad kao okrenuo, on bi to hteo da uradi da bi to meni kao natrljao na nos u jednom trenutku, a ustvari on bi skapirao da meni ne može da natrlja na nos zato što ja poštujem moju odluku i može samo sebi da natrlja na nos.

Ja mislim da se neću kajati, ali i da se kajem, ako sam bio dovoljno mudonja da napravim tu odluku, onda mogu da budem mudonja i da živim s tom odlukom i da se prilagođavam tome. Mislim, ne očekujem ja mnogo, da sad ja kad budem radio, dajem primer, u nekom kafiću, i gledam nekoga ko vozi BMW-a mojih godina, i da budem u fazonu – mogao sam i ja. Brate nisam mogao, zato što je taj u BMW-u radio sve isto što i ja ali je brate samo bio buržuj. A 99% takvih su ustvari bili kao ja, samo su im tate namestile, a 1% su bili oni koji su učili, trenirali i isplatilo im se, kao Novak Đoković.

– A onda bi ovih 99% voleli da veruju za sebe da su ovaj 1%, da su svi to nešto zaslužili…
Ma da, ali iskreno ja da sam takav, ja ne bih imao problem da priznam da sam buržuj, ako sam buržuj buržuj sam. A onda ja imam često tu neku neprijatnost da kažem nekome da je buržuj, jer ono, kako će se on osećati, da li će on da se izoluje iz društva… Za mene je A. buržuj, a on tripuje da se fura u to, a ne može. Po samoj odeći vidiš da je… Mislim, može da kaže ćaletu da neće više dinar od njega i ode, ali mi to svi znamo da neće uraditi. Mada se razlikuje jer ono ako ga roditelji jebu mogu da ga uskrate za pare, al u suštini njemu ništa neće faliti. Može on neki petak da ima 200 dinara kao ja, ali kad kaže kevi da hoće nove patike, on će da ih kupi.

– A jel se koristi reč buržuj?
Ja sam sam čuo za pojam buržuj zato što brate… kad sam brate shvatio koja je razlika velika između njih i nas. Brate kad sam ove godine krenuo u školu sa jednom drugaricom i, njoj je ćale neki menadžer fudbalski, i kakav ona život živi, a kakav ja… Drugovi su joj fudbalerčići svi, drugarice su joj sve kao neke ribice, ona brate kad odu u Molokini to ode 100 hiljada dinara, šampanjac… I brate, ne izlaze iz kafića. Ja iskreno, ne sad što nemam drugu opciju, ja stvarno ne volim da idem u kafiće, meni je to tako odbojno, šta ću ja sa 15 godina u kafiću. I kad imam pare opet ih potrošim kao i da nemam, isto ih ja potrošim samo ne uzmem pivo nego pivo i pljuge. A kad pomenem reč buržuj, taj ortak što ima keš često kao da da da, a i ja i on znamo – ćuti, nemoj da pričaš, a on se vadi na fazon da je njegov ćale sve pošteno zaradio.

A ja više poštujem kriminalce buržuje nego te poštene, zato što su kriminalci nekad bili siromašni, i imali su muda da urade nešto u životu što može da se završi sa zatvorom i ubistvom. I onda, baki moj, ti si postao to i svaka ti čast, ali ne oni buržuji oni klasični, jajare.

– A jel ima drugara koji su dobri đaci iz te ekipe?
Pa, brate, ne… Mislim ono, dobri đaci, ima svi su ono… mislim da nema ni vrlo dobrog. Nije da ih zanima škola, jedini kog kao zanima škola je taj s kešom koji kad završi srednju ide na Pravni, kad završi Pravni ide kod tate u kancelariju. Ostali znaju da nema vajde. Znam ja po ljudima, ovako po osobama, moji drugovi lično, mislim da im ne bi bilo teško da nešto što moraju, da znaju da će im biti sutra bolje, da urade, čak i ako im je dosadno. Imam ovo jednog ortaka, on ide u školu, on je redovan, ali u školu ide sa torbicom i hemijskom, ne radi ništa u školi bukvalno, ništa ništa. On je požrtvovan i on je neku svoju školu završio već davno, on brate sa 15 godina preprodaje trenerke, sve radi, sve sve sve. Nije mu ništa teško, zna ljude… samo ga jebe kocka.

– Jel se dosta ljudi kocka?
Dosta se kockaju ljudi, da.

– To je nekako u vezi sa njihovim materijalnim prilikama?
Pa, brate, brzo dođu do para pa ih brzo izgube. Gladne su im oči brate… kao može da uzme nešto lako, a ustvari ne može da uzme lako. Meni keva da 200 dinara i onda se ja ono, treba da kupim pljuge i onda mi ostane 40 dinara, i onda, šta ću ja da radim sa 200 dinara. Onda čekam nekog da dođe da se istalimo za nešto, i onda brate, onda mi je to drugi krug trošenja. I onda mi je treći krug trošenja da uzmem od nekoga drugog pare, što mi je obično neka drugarica ili nešto, što me malo i blam, ali ono, jebiga.

– E to, gde su devojke u tom celom ono aranžmanu?
Brate, devojke su dosta izdvojene, devojke su skoro sve buržujke jebote, ženski rod. Zato što buržujke su obično dobre ribe, a mi se ne družimo sa nekim devojkama koje nisu dobre ribe. I onda ne znam brate one su… Provaljujem da te buržujke uglavnom padaju na te neke ono, narkomane, uglavnom su tako ljudi zajedno. A one isto… devojke isto više nisu devojke jebote. Ne što rade neke stvari, što se drogiraju, to je sve u redu, nego nekako, ponašaju se kao muškarci, ne znam da opišem, čudno mi je to nekako. Ne znam da li imam problem sa tim ili nemam, niti mi smeta, nit me nešto raduje, ne zanima me, samo sam primetio. Ali ima mnogo ljudi koji prosipaju tu neku kvazi-moralnost, šta ja znam, kurvo droljo, a ustvari ni sami ne znaju šta ih smara.

– A reci mi, na primer, da li znaš neke momake iz regiona, Hrvatskoj ili BIH…
Znam ja ljude brate, preko fejsa… Taj moj drug iz Sarajeva,na primer, što je lajkovao Prezupč stranicu, zove se A. H. nisam siguran, on je brate 1995. iz Sarajeva, navija za Sarajevo i on je nacionalista. A ja sam provalio ti ljudi što se dopisuju iz Srbije, Hrvatske, ima dosta ljudi koji se znaju, imam druga iz Mostara, 1990. godište, on je antifašista, liberalac neki. On i taj iz Sarajeva se isto ophode prema meni, ustvari sam ja provalio da niko ni ne veruje u to, zato što ako si nacionalista a meni piše ćirilica onda valjda treba da hoćeš da me zakolješ. Mi pričali preko skajpa, gledali film zajedno. Onda sam ja njega u jednom trenutku to pitao kao i onda se on malo zapitao sam u sebi, i kao – pa to je zato što ustvari nikad nisam upoznao nekog Srbina. Oni mrze nepoznato. A u Hrvatskoj ne znam nikog tako… al cenim da žive isti život, da je isto sve.

– I onda ti je brate pre nekako burazer taj A. iz Sarajeva nego ovaj što troši 120 hiljada?
Pa da, normalno. Zato što brate nemam ja neku spiku sa tim likom koji troši 120 hiljada, sa ovim mogu da pričam o svemu zato što se razumemo.

Tekst preuzet s prezupc.net uz znanje svih relevantnih za priču.