Kako je Joca smuvao studentkinju novinarstva
– E izvini, je l znaš možda gde je wc ovde?
– Ja nisam e izvini već Kristina Belomarković Popkonstantinović, a fora za start ti je prepotopska, fuj.
– Nisam te startovao već tražim wc da se olakšam, sustiglo me 11 piva. Inače, ja sam Joca… samo Joca.
– Dobro, Joco, tek je pola 12, žurka samo što je počela a ti već pola gajbe popio, kad pre?
– Pijem ceo dan, takav mi posao.
– Ijao, ti mora da si degustator u BIP-u, tehnolog dakle, jako lepo zanimanje.
– Degustiram ja i Beogradsko, kad nema Zaječarca il Jagodinca, priznajem. Nisam tehnolog, dunđer sam.
– Prvi put čujem za to zanimanje, koji fakultet se završi da postaneš taj dunđer?
– Ustvari, nisam ja još ni do dunđera stigao, treba godina i godina da se postane vrstan dunđer, ja sam sad na pozicijama između asistenta na mešalici i menadžera za razvlačenje armature, al kažu mi da ću napredovati, talentovan sam.
– Ček, pa ti si… građevinac, običan radnik?
– Glavom i bradom, oću reći libelom i viskom.
– Pa šta tražiš ovde, nesrećo, ovo je brucošijada, žurka za studente, za buduće vođe ove države, za elitu jednom rečju.
– Rekoh ti da tražim mesto gde ću monstruozno da se ispišam, ženska glavo.
– Ženska glavo – kako to samo prosto zvuči, vidi se da si neškolovan.
– A ti si ugledni akademik?
– Ja sam studentkinja prve godine novinarstva, dragi moj.
– Aj me ne jebi, pa vidim ja na koga sam se namerio, rečita si nema šta. I prva godina si već, kažeš? Lepo, lepo. Kad si se pre udala?
– Molim?
– Imaš dva prezimena, sestro.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Keva je insistirala.[/typography]
– Hahaha, paore, jedno mi je od oca, drugo je od majke. Gde li ti živiš da mi je znati!
– U Pinosavi. Vatam 401 pa do Trošarine, onda par stanica tramv…
– Gospode, to je bilo retoričko pitanje.
– Znam, sestro, nego čisto da ti predočim kako ćeš ujutru da se vratiš, pošto sam rešio da te privedem kad već nisi udata.
– Hahahah, najbolji vic ikad. Kristinu Beloimarković Popkonstantinović da privede „samo Joca“ iz Pinosave.
– Što, šta mi fali?
– Pristup, stil, škola, obrazovanje, kultura, maniri, kakva ti je to košulja?
– Ćaletova. Keva prosula maju kad je sirila i upropastila mi moju košulju za izlaske, pa sam morao sćaleta ovu da skinem.
– Užas.
– Dva prezimena su užas. Kakva su to proseravanja? Kad se udaš, oćeš li i treće dodati?
– Prvo, odakle ti da ću da se udam, a drugo, dodaću samo ako je otmeno. Tvoje je pretpostavljam neko… neobično u najmanju ruku?
– Gazivoda.
– Gospode.
– Tako ćeš me ujutru zvati.
– Mnogo si ti siguran u sebe, momak, to nije loša osobina al možda kod tih tvojih seljančica iz Pin…
– Pinosave, zapamti dobro, trebaće ti.
– I šta će mi još trebati?
– Neka dobra krema za telo, ruke su mi toliko hrapave od bauštele da celoj familiji stružem pete, kad te budem dohvatio izgledaćeš kao nosilac Albanske spomenice.
– Vau, i čime si još rešio da me impresioniraš, ti mačoidni, mizogini stvore sa koeficijentom inteligencije ispod medijane čak i za nivo podsaharske Afrike.
– E vidiš tu se slažemo, ja sam možda glup kao čamuga, al ti zato imaš 19 prezimena kao pripadnici plemena kojima je točak i dalje krik tehnike. Na istom smo, sestro.
– Nikad mi ne možemo biti na istom, ja sam klasa, razumeš. Da smo u starom Rimu, sad bih naredila da te bace lavovima i niko ne bi žalio za tobom. Eto, tolika je razika između nas.
– 20,7 cm tačno…
– Molim?
– …je razlika, a svakako ćeš moliti, prvo da ne stajem a onda da prestanem jer ćeš mesec dana posle toga hodati kao Old Šeterhend.
– Ko?
– Kauboj, jebogati. Neš moći da skupiš noge.
– Enormno si bezobrazan i dosadan.
– Ne bih rekao, već 15 minuta pričaš sa mnom. Dosadan je recimo Sergej Ćetković ili Slobodan Samardžić iz DSS-a, ja sam zanimljiv i ti si se primila na mene.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Žvalj, žvalj… južna srpska pokrajna… mmm urmašice u saftu od belog luka… Kosovo![/typography]
– Uobražen si. Ja jedino mogu da se primim na nekog apsolventa sa prosekom iznad 9, koji će da nastavi studije u nekoj zemlji zapadne Evrope.
– Ideš sa mnom, krećemo kad iskapim ovo pivo.
– Alo, ja sam STUDENT, budući novinar, zaposliću se u…
– Skandalu, u Svetu u najboljem slučaju. Ima da trčiš po splavovima i pišeš o tome kako je Marti Savić sevnula neobrijana pička kad je zajašila pijanog Đošu. Nemoj da mi jedeš govna tu nego oblačse i kreći za mnom.
– Dobro de, mogao si to i suptilnije da kažeš. A čime idemo?
– Dirižablom, eno ga na platou kod Saobraćajnog, čekaju nas dva pilota i stjuardesa da nam sipa mleko od kokosa i nudi nas kavijarom iz Barencovog mora. Golfom kecom, jeboga ti, čim drugo.
– Pa zar nemaš neki drugi auto?
– Imam tristaća, al otkad je drugi put prevrnuo brojčanik, ćale ga drži kao eksponat, tražili ovi iz muzeja automobila da ga otkupe al ćale nepotkupljiv, reko im da puše. Budala, umesto duzme pare sad keva skladišti zimnicu u njemu. Upadaj, polećemo. Šta tražiš to?
– Pojas da se vežem.
– Odstranjen sa oba sedišta jer iritira i moralno degradira auto. Ako ti je frka, eto ti geak ručke iznad glave a levom moš, soproštenjem, za ručnu.
– S kim sam ja pošla…
– Saćeš da vidiš.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Pinosava (doba pred svitanje)[/typography]
– Ajmo buđenje.
– A šta, koliko je sati?
– Saće 5, okasnismo, ustaj.
– Gde bre u 5 sati, jesi li normalan?
– Ja u Aranđelovac, jedan gastos počinje da gradi trospratnicu, kapnuće dobra para. A za tebe ne znam gde ćeš, gde oćeš što se mene tiče.
– Je l mogu ja da ostanem da spavam još, rano je?
– Ni slučajno, moji su konzervativni, baba ako te ugleda neš se kući vraćati, tako da slobodno razmisli o dodavanju prezimena Gazivoda na tvoju postojeću konstrukciju.
– Iju, nikako. Aj me bar prebaci do grada.
– Rado bih, al nije mi usput a već kasnim. Nego, za 10 minuta kreće Cigan Radule, vozi paradajz na pijacu u Kumodraž, pa možeš s njim, izuzetno udobnu gumarabu ima, ergonomska sedišta. A moš i seljobus da čekaš, kako ti volja, mada iskreno nema neke razlike. Aj pa tako, odo ja sad.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]ABS, servo, tiptronik, elektronski podizači amova…[/typography]
– Pa čekaj, ni brojeve nismo razmenili, mislim… da se čujemo i vidimo opet.
– A to… Ma jok, pa i sama si rekla, ja sam građevinac, običan radnik, nemam pristup, stil, školu, obrazovanje, kulturu, manire, al zato imam ćaletovu košulju. S druge strane, ti si klasa, naći ćeš nekog apsolventa sa prosekom 9 koji će da nastavi studije u nekoj od zemalja zapadne Evrope. Eto, budi mi dobra i pazi na Raduleta, voli da baci oko na studentkinje žurnalistike.
