Komunalni panduri: Čemu to služi i razgovor sa njima
Razgovor prvi:
-Komunalna policija, izvolite?
-Dobar dan, poštovanje prevredni ljudi nadam se da vas ne prekidam u gledanju pornića sa kasete, struganju peta pendrekom ili nečem još bitnijem za red i mir vaše institucije. Imam problem.
-Kažite šta vas tišti?
-Neko mi se osr’o u lift.
-Na koga sumnjate?
-Na Komodo Zmaja.
-Molim?
-Kapitalan je primerak izmeta, kobasica 900 grama po odokativnoj proceni. Previše impozantno deluje da bi u pitanju bio produkt čoveka. U prvi mah sam pomislio da je to u ćošku nečiji Jazavičar ili Topalko, al nije – vnugo nedvojbeno.
-Dakle nije životinjskog porekla?
-Ne, slabo imamo Komodo Zmajeva u kraju, a i ne koriste lift.
-Mislite da je neko namerno to uradio?
-Ne, mislim da je nekom slučajno ispalo govno iz džepa na jakni dok je vadio ključeve od stana! Ti mene zajebavaš ili si u poodmakloj fazi pijanstva? Jesi se ti nekad slučajno osrala u liftu, a da ne primetiš? Ja retko.
-Dobro, dobro… ali šta vi sad očekijete od nas da uradimo?
-Prvo, obavezno ponesite dizalicu za kamion, bez nje neće ići. Onda ga nosite kod Horešija da mu uzme DNK i vidi ima li otisaka prstiju na njemu, vežite ga za stolicu pa ga tucite mokrim Žurnalom dok ne propeva čije je… vodite ga bre kod Ognjena u Ami Dži šou nek se porazgovaraju malo da postane slavno… Briga me šta ćete da radite, samo ga eliminišite iz lifta i pronađite odgovorne, izvrnuće neko zglob na njega, utopiće se dete zlonečulo.
-Evo, raspitala sam se kod kolega… to je narušavanje javnog reda i mira previše malog obima da bismo reagovali.
-Pa šta treba, pola zgrade da se istovara u liftu da biste odvojili dupe od fotelje i zaradili platu koju vam mi dajemo?
-Takoreći, u ovom slučaju ne možemo ništa da uradimo.
-Imate li vi lift u stanici?
-Imamo, divan je, novi sa velikim ogledalom. Svako jutro proveravam šmink… što pitate?
-Ništa, čisto informativno. Hvala, doviđenja.
Razgovor drugi:
-Komunalna policija, izvolite?
– Dobar dan, poštovanje prevredni ljudi nadam se da vas ne prekidam u gledanju pornića, čupanju obrva viljuškom ili nečem još bitnijem za red i mir vaše institucije. Imam problem.
-Jeste vi zvali pre dva dana zbog slučaja izmeta u liftu?
-Da.
-Opet se desilo?
-Ne znam, idem stepenicama od tad, dobro je za liniju, apetit i spokojan san.
-Pa što zovete?
-Da vas pitam kako žena, deca i deluje li vam melem blagotvorno na šuljeve, jedinu uspomenu na pandurske dane. Laje mi bre nešto na terasi, laje prokleto ne mogu da spavam!
-Pa to je posao za standardnu policiju, ako vam se neko popeo na terasu u cilju lajanja, to se tretira kao provala. Nije u našoj delatnosti.
-Kad ste konkurisali za posao, jel su vas bar testirali da vide oćete gurati kocku u krug ili je bilo dovoljno da prodate kravu i predate im pazar? Ne laje bre na mojoj terasi, u komšiluku negde!
-Jel i peva ili samo laje?
-Pa da peva ne bih zvao tebe, nego Hitnu da me gone direkt u ludaru. Ker zlotvore ženski, ker laje. Samo mi još fali da Rotvajleri počnu da piju, pevaju Zoricu Brunclika i zvižde za ribama koje prolaze.
-Na kojoj adresi laje?
-Ne znam, da znam ne bih vas zvao, otišao bih da izujedam vlasnika i regulisao sam. Grmi ceo kraj, odbija se zvuk od kič fasade, ne mogu da ga lociram sluhom nikako.
-Pa šta mi sad tu da uradimo?
-Šta šta?! Patrolirajte po kraju, maskirajte se u sijamske mačke, pozajmite helikopter od Mileta Kitića da imate uvid iz ptičije perspektive… šta me bre briga jebote, to vam je posao, za to primate platu.
-Pa i ne baš… ovo je narušavanje javnog reda i mira previše malog obima da bi se preduzela obimnija istraga u cilju…
-Dobro, dobro… sad sam vas zvao i nikad više. Kad sam govorio da je pandur bez pištolja bitan k’o političar bez tajkuna ljudi me značajno gledali. Pišam vam po stanici, e tako.
-Za pišanje na javnom mestu kazna 3000 dinara samo da znate.
-Upišali se svi daboga na javnom mestu. Pu!
-I pljuvanje se sankcion…
Razgovor treći:
Zvrrrr… zvrrr… zvrrrrrrrrrrrr…
-Šta stišćeš to zvono probisvetu u ponoć- nije sisa, ako si iz neke stranke, sekte ili lažne humanitarne organizacije dobićeš samo kesu sa đubretom da izbaciš.
Zvrrr… zvrrrrrrr…
-Čekaj, čekaj… popusti, polako…
-Dobro veče, komunalna policija, donesite ličnu kartu.
-Pa gde ste najmiliji, uđite… Ti omanji podeblji čoveče se izuj samo, štrokave su ti čizme. Što ne gledaš gde ideš?
-Ma ugazio sam u neko govno u liftu…
-Oće to kod nas u zgradi, oće… Želite popiti nešto? Kafa, mišomor, rakija?
-Ne pijemo na dužnosti, hvala. Prijavljena nam je buka na ovoj adresi…
-Dobro ste se setili, pre tri dana sam zvao. Kerina neka laje, budi babe iz kome po kušiluku i pali alarm na salonima lepote.
-Na vas se neko žalio… Kaže komšinica da ne može da spava, da u vašem stanu neko arlauče.
-Cimer jebo malopre, nije arlaukanje nego stenjanje.
-Kaže muški glas se čuje?
-Pa da… cimer jebe i stenje k’o da vuče uljni radijator na deseti sprat, a devojka ćuti, mašta o boljem i broji cvetne dezene na tapetama. Klasika. Kad ejakulira prodere se „FRIDOOOOOM“, mnogo voli Hrabro srce, takav čovek… šta’š.
-Pa kažite mu da ne radi to više…
-Da ne gleda Hrabro srce?
-Ne, nego da…
-Da ne jebe?
-Da ne stenje tako glasno!
-Kaži mu ti, pun je steroida k’o trkaći konj pa je nervozan, grize nokte na nogama. Sprema se za lički višeboj već 4 meseca da pobedi ekipu iz Nevesinja, može Dari Bubamari mikrofon iz ruku da izčupa. Treba da me baci k’o kamena sramena kroz prozor na parking mesto za invalide direkt?!
-Ma neću ni ja… ali da znaš, sledeći put vam pišem kaznu pa vi vi’te…
-Piši, piši, jarane… Vidimo se uskoro, i čujemo. Budzdravo!
Dvadesetsedam sekundi kasnije:
-Aupičku materinu, opet ugazi u govno, ode i druga čizma! Ono u stanici sam nekako eskivirao, ovo ni preskočiti ne mogu. Pu!
