Moral u medijima i odbrana Kristijana

Jasno je da Kristijanu treba da ga brani neki tamo tarzan s interneta koliko i Putinu treba specijalno plaćena ekipa da mu namešta foto sešne s gepardima i vukovima. Čovek je tru tag lajf, što bi rekli današnji klinci na zgražavanje boraca za čistotu i posledičnu snagu te lepotu srpskog jezika, koje ovom prilikom pozivam da se malo iskuliraju i smotaju nešto jer naš jezik ima veće probleme, na primer to što oni koji ga govore imaju prirodni priraštaj u minusu, a jebiga, živi ljudi su nekako osnovni preduslov živog jezika. Ali, govnoluja koja se podiže po fejzbuk statusima i u glavama nazovi kolumnista i analitičara na pomen Kristijanov zaslužuje da se makar iznese drugačije viđenje cele priče.

Elem, Kristijan. Jeste vala smorilo to koliko u poslednje vreme iskače iz veš mašine i pakle Česterfilda (produkt plejsment niotkuda, bičiz!) Ali, pravo pitanje fenomenologije kristijanizma je  – a zašto je to tako? Zašto se lik koji je skroz delovao kao završena priča, vredna da bude zapamćena eventualno po sumanutim rečeničnim konstrukcijama i dikciji iz nesvetog krosovera Gudfelaza i Marinkove bare, toliko pojavljuje u medijima? Možda je odgovor to što lik lagano pobeđuje u životu. Uprkos ne baš manekenskoj faci, uprkos ograničenosti prilika koje je dobio, uprkos tome što je pare zarađivao tako što je pljačkao babe i bacao kašikare, Kristijanu uspeva da se nametne kao tema – kao neko ko je neosporno imao interesantan život,  a sad, na opšte zgražavanje, i kao umetnik. Dakle, kao neko ko razmišlja o tome šta mu se događa u životu i oseća potrebu da to izrazi na neki način.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]”Ovde sam zgutao esid na koncertu Glorije Gejnor”[/typography]

Da ne zalazim sad u definisanje umetnosti i umetnika i da se zadržim samo na tome da je Kristijan (između ostalog) umetnik jednako koliko i Marina Abramovič ili Paja Jovanović. Jer kriterijumi za procenu toga da li je nešto umetnost nisu koliko se to „meni sviđa“ ili koliko je to „vešto izvedeno“ pa čak ni to da li ga snobovi cene na neke sumanute pare za koje bi mogao da kupiš npr. Gagića na tries godina da radiš s njime šta hoćeš, nije bitno, čisto da ga skloniš od košarke. Ti kriterijumi su samo ono što sam malopre pomenuo – potreba da se nekako izrazi ono što osećaš i doživljavaš, i volja da se to i jebeno uradi. Sve ostalo je preširoko, previše podložno raspravi, pa samim tim i debilima, i zato tu ostavljamo Kristijana-umetnika, jer on u tom aspektu svoje ličnost i pojavnosti ima sva prava da bude prisutan u medijima.

Ali, glavni problem „čuvara pravih vrednosti“ i ostalih menstrualaca na internetu je u tome šta je Kristijan bio ranije i šta on kao takav predstavlja. Malograđanština u nama se grozi kada se pojavi/pomene Kristijan Golubović, prosto zato što je čovek kriminalac, jer to vidimo kao lošu poruku, koja će pogubno uticati na krhke mozgove naroda. To je u stvari strah od pada društva, od gubitka onoga što je teškom mukom osvojeno tokom milenijuma, nekakvog civilizovanog odnosa u kome se zna šta smeš a šta ne smeš jer ima da budeš sklonjen ako probaš da lavljom kandžom po čašicama isteraš komšiji informaciju o tome u kojoj čarapi krije ušteđevinu svog đeda iz Njemačke. I to razumem, iako je taj strah pogrešno usmeren, ali o tome kasnije, već za par pasusa. Fora je što taj strah ima i dublju, tačnije, ličnu komponentu za građanina ili miša, kako kriminalci zovu one koji nisu kriminalci. Jer iz njegove perspektive Kristijan predstavlja realno(st) želje da se igra van pravila sistema. Što će reći, kada stvarno snažno pogledaš u pravcu slobode od svog averidž Srb života u kome nemaš kontrolu nad svojom sudbinom, u kome nemaš ni pola onoga što si se možda nadao da ćeš imati, životnih izbora koje ti definišu keva i profan, žena i tašta, šef i saobraćajac – s druge strane ograde ćeš videti Kristijanovu „pregadan sam čak i za MMA” facu i ne mnogo šta drugo, to ti je otprilike to od opcija za raskidanje okova.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Jer nisi rođen s poremećnim mozgom da ideš u Nepal da živiš skupljajući med planinskih pčela.[/typography]

Kriminalac kao kategorija u stvari predstavlja oličenje onoga što su objekti čežnje običnog građanina, definisani društvom u kome živi i ograničenjima i idealima koje to društvo nameće. Jer kriminalcem zovemo čoveka koji potpuno svesno prihvata ne onu banalnu i trivijalnu mudrost da je život surov, nego još prostiju i zato daleko opasniju ideju da je cilj života da se u njemu uživa, i ne preza ni od čega da to ostvari.  Situaciju čini još gorom to što ceo sistem postavlja tu priču o uživanju u životu kao skroz validnu. Budi slobodan, sledi svoje instinkte, uzmi sve što ti život pruža, rađaj sinove, tapši ako se osećaš kao soba bez krova itd. A u tom sjebanom sistemu u kome danas živimo, „sloboda“ u stvari znači finansijsku nezavisnost. I tako priča opet dolazi do bogatstva i bahanalija, što se plasira preko filmova koliko i preko luksuznih brendova, kao i svih mogućih otrova koje guramo u sebe da bi se malo raspametili ili obeznanili. Dakle, ne samo preko medija, nego jednim totalitarizmom kapitalizma. Mediji su samo najočiglednije odgovorni, najvidljivji, jer to im je priroda i poenta.

Osim što su mediji mnogo manje odgovorni nego što bismo to želeli. Jebiga, baš bi bilo zgodno i lako da je dovoljno da puštaš Rambo maraton na Kopernikusu ili non stop CNN iz Sirije, pa da u ljudima izazoveš odanost američkoj zastavi i želju za ubijanjem terorista. Samo što se to nekako ne događa u svetu odraslih, iz čega sledi zaključak da su priče o tome da mediji „pogubno utiču“ na omladinu sranje. Iza njih se kriju, pod jedan, lenji i neodgovorni roditelji koji traže opravdanje za (tačan) osećaj da bi im bolje bilo da nisu imali decu, a pod dva, ovakvi balegari koji smisao svog postojanja nalaze u tome da uvaljaju govno od svog „mišljenja“ narodu i zato traže najlakše teme koje će dati lake mete i laka rešenja za najraširenije strahove, da bi na tome profitirali ili se makar malo proslavili. Dobro, ima tu i zabludelih pripadnika intelektualne (srednje) klase koji nisu krivi ni za šta više od elitizma prema raji koju smatraju glupom i povodljivom, a ne vide da je rajin problem vazda bio to što je sirotinja, pa joj prosto nisu pružene prilike da se emancipuje i obrazuje ili da prosto jebeno ne brine o tome odakle će doći sutra parče hleba, čudo jedno kako to efektno oslobađa čoveka od stresa i zatire želju za kriminalom, može Kristijan da vodi i Dnevnik i da nastupa u Zvezdama Granda. Ali neka, sprema se i toj srednjoj klasi ubrzani prekarijat pa će osetiti na svojoj koži kako je to kada ti se čini da je pištolj u ruke i pravac menjačnica skroz validan izlaz iz sranja.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Je l’ može ovde da se uplati infostan?[/typography]

Mogu mediji da utiču na formiranje mladog uma, ali samo ako nema nikakvog drugog uticaja, to jest tebe, ćale i kevo, da poturiš neku knjigu ili obezbediš neki doživljaj i iskustvo za svog naslednika. Jer ajmo malo da uključimo mozak,  šta, kao dete vidi Kristijana kako pokazuje svoje tetovaže,  spomenar blajhanih fulja koje je karao ili svoje naivne crteže i pomisli „u do jaja, biću prvo krimos a onda odoh u hipstere“? To je razmišljanje na nivou „sklonite pedere jer kako ja mom detetu da objasnim što se dva muška drže za ruke“ – pa nikako, care, jer očigledno imaš pur-penu umesto mozga pa bi sklapanje rečenice koja sadrži apstraktne pojmove za tebe bilo podvig ravan tome da Velja Ilić popije samo jednocifren broj rakija na svinjokolju.  Zato se oni koji nemaju kapacitet da promisle ove osnovne stvari groze i plaše ljudi poput Kristijana. I još važnije, svi koji gube ili nikad nisu ni imali kontrolu nad svojom sudbinom – a takvi su u Srbiji, nažalost, mnogobrojni – njega vide kao simbol zla koje ruši ono malo zakona i pravila što nam drže društvo na okupu. A naročito im sfinkter secka kada Kristijani krenu da im upadaju na gajbu i sede s njima u dnevnoj sobi, tj. kada „izađu na televizor“ jer dobijaju neposrednu potvrdu u facu da je sistem otišao u kurac.

Samo što nisu Kristijani uzrok, oni su posledica, a nisu ni mediji koji im pružaju priliku bolest, oni su simptom – opšteg siromaštva i kurcobolje za bilo šta drugo osim profita, jer ja hoćuuu život, bolji živooot. Na medijima je samo da kreiraju sadržaje koje ljudi žele da gledaju, a kakvi će tačno ti sadržaji biti, to je do ličnih načela vlasnika, jebiga, tražili ste gledajte, liberalizam plus kapitalizam (da me ne shvatite pogrešno, ja bih tu zamenio samo drugi sabirak pa da dođemo do nekog novog rešenja). Tako da je priča o moralnosti u medijima, onakvima kakvi su danas u Srbiji, ne samo promašaj na nivou Perice Ognjenovića u Realu, nego je i štetna po slobodu mišljenja i izražavanja koliko i da je Perica u nastavku karijere postao poverenik za informacije od javnog značaja. Jer kome ovde možemo da verujemo da će donositi odluke koje su isključivo u nekakvom “opštem moralnom interesu”, čak i kada bi postojalo tako nešto? Ko bi bio taj autoritet i šta ga za to kvalifikuje? I uostalom, zašto bismo koji kurac regulisali bilo šta što nije poziv na nasilje ili diskriminaciju – a i to se ne utvrđuje baš tako lako?  Jer kada jednom kreneš da regulišeš npr. sadržaje o kriminalcima, gde se povlači crta? Da li sme da se izveštava sa suđenja? Da li sme da se gleda Tarantino? Da li sme da se o tome piše na internetu?

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Da li onda treba da na TV-u zabranimo najveći kriminal od svih?[/typography]

I zato je skandal to što RRA uopšte hoće da raspravlja o „slučaju Kristijan“, mislim, kao da nije već dovoljan skandal što nam pop predsedava državnim telom koje treba da se bavi tehničkim pitanjima prirodnog monopola, no dobro, država nam je generalno blatnjavi parking na koridoru Frankfurt-Istanbul na kome stoji tabla za WC, ali same klonje nema pa je sve zapišano gde ko stigne. Ali, čak i takva kakva je, ova država ima neke zakone –  i nijedan zakon ne zabranjuje javne nastupe osuđenima za bilo koje delo i već tu bi trebalo da stane svaka rasprava, a RRA da se tornja na svoje mesto. I dobro je što takav zakon ne postoji, jer bi  dok kažeš „vučić“ bio upotrebljen od strane vlasti za ućutkivanje bilo kakvog raskolničkog mišljenja. I zato Kristijan, bez obzira na to šta je radio u prošlosti, bez obzira na to da li ga čeka mardelj, bez obzira na to kako priča i šta „propoveda“ (a inače su mu puna usta toga da mladi ne treba da idu njegovim stopama), čak i bez obzira na to kakvi su mu crteži i poezija (za zapisnik, mislim da su mu crteži dobri, a i ne bili dobri kada crta već dvaes godina), ima sva prava da bude na televiziji i u novinama i niko to ne sme da mu brani niti da kažnjava one koji mu to omogućavaju. A kome se ne sviđa, nek promeni jebeni kanal.