Da vam kažem kofom čega da polijete

Ako nekim čudom do sada nisi video nijedan klip u kome se ljudi polivaju kofom ledene vode po glavi, čestitamo, guru si, to je ovih dana podvig jednak tome da  si odgledao sve epizode Big Beng Tiorija bez da prospeš sebi mozak ćaletovim tetejcem. Ajs baket čelindž je to što mu ime kaže – prozivka da se poliješ kofom ledene vode i leda pred kamerom. Cela priča  je počela prošle godine, ali je eksplodirala na netu pre par nedelja, do te mere da lista poznatih učesnika ima svoju stranicu na Vikipediji, a na njoj su svi mogući iluminati koji mogu da ti padnu na pamet, od Džordža Buša preko Cukerberga do 50 Centa. E sad, zašto bi neko bio poliven kofom ledene vode po glavi ako nije Nedeljko Kovinjalo koji je zabagovao u studiju i pominje pivote i pecanje dok prenosi rukomet pa mu treba reset? Glavni razlog je, što ono kažu, u dobrotvorne svrhe – kao, prozove te ortak u klipu da daš pare ili da se poliješ ledom. A onda se on polije ledom. Čak i ako je dao pare. Da, glupo je. 

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ne baš Zorannah objašnjava kako se pravi omlet level glupo, ali prilično šampionski u svakom slučaju.[/typography]

Da bismo došli do razloga zašto je ta priča ne samo glupa nego i opasna, moramo prvo malo da rasvetlimo ideju “davanja u dobrotvorne svrhe”. Pojam mi tek marginalno manje ide na kurac od sličnih isforsiranih, veštačkih sintagmi kao što su “večiti rivali”, “uništen sistem vrednosti” i “Siniša Mali”. Organizovano dobročinstvo je generalno jedna od najvećih prevara otkada postoji novac i od kada postoje bogati ljudi tj. ajde preciznije – oni koji imaju sredstva i moć da ubiru vrednost stvorenu na grbači tuđeg rada ili rente.

Pre svega, zadužbinarstvo i dobročinstvo je oduvek bilo jeftino iskupljenje bogatih zato što su pametni među njima uvek dobro znali da valja bar malo vratiti društvu da ih to isto društvo ne bi okačilo mudima na jarbol ispred rezidencije. Ali, s vremenom je dobročinstvo postalo sve uhodanije i organizovanije, pa smo tako, logično, dobili humanitarne organizacije, koje kao i sve organizacije upošljavaju neke ljude, koji moraju od nečeg da žive. I tako je humanitarno delovanje lagano postalo sinonimno sa “davanjem novca”. I to je označilo pad još jednog domena u kome je nekada vladala čista empatija, ljudskost i stvarnost međuljudskih odnosa – u hladnu vrlet medijacije i otklona koju stvara novac. Što je bio još jedan korak bliže ka konačnom zatiranju potrebe za neposrednim kontaktom sa drugim ljudskim bićima.

Kao i ovaj kapitalizam u čijoj iskrivljenoj senci živimo, dobročinstvo je danas metastaziralo, jer je, inficirano novcem, postalo u stvari čin otuđenja i eskapizma. Obezvređeno je čak i kao prosto umirivanje savesti, jer je posredovano, nema direktnog rada na njemu nego samo daješ pare, tako da je skoro neopipljivo i samim tim ima drastično umanjen efekat na osećaj samoaktuelizacije, što je vrednost koju inače donosi čin altruizma (kod ljudi koji nisu psihopate). Nije ni čudo da se više ljudi drogira nego što daje pare za unesrećene, dobar rad što si poslao SMS na 1003 vozi značajno kraće od lajne mokrog spida.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Pošalji SMS Ukiju na 06****** i pomozi unesrećenima od nedostatka droge[/typography]

Tu metastazu sjajno sumira Žižek, dajući primer kako danas možeš da kupiš kafu na kojoj ti stoji da si tom kupovinom pomogao očuvanju amazonskih šuma jer svaki dolar ili koliko već se odvaja u dobrotvorne svrhe, jeej. Dakle, ne samo da sada ne moraš da daš keš invalidu na ulici i da ga pogledaš u oči i možda osetiš šta je njegova priča i da tako ti obogatiš svoju priču, nego više ne moraš da se nacimaš ni da jebeno uplatiš na neki žiro račun ili pošalješ SMS. To znači da si lišen doživljaja, pa tako i radosti života. I još tužnije, to takođe u stvari znači da više ne moraš ni da misliš – kome da pomogneš, šta to zaslužuje da bude podržano i samim tim gubiš podsticaj da malo promisliš svet u kome živiš i to kako možeš da ga popraviš, eto i taj kurčić stvarnog postojanja za koji se držimo nam tako uzimaju, a šatro mnogo su humani i korporativno društveno odgovorni. Sve što treba da uradiš je da kupiš, kupiš, kupuješ, isto što bi i inače kupovao, pusti razmišljanje, ko će da misli kada to troši vreme i brate umara skoro ko kopanje lignita, ipak mozak troši 25% energije tela a hrani se samo na ugljene hidrate, samo budi potrošač, na uzmi snikers, dobro je za mozak.

A pazi paradoks: veliki dobročinitelji, bogataši koji daju šakom i kapom za razne dobrotvorne fondacije, pomoć deci u Somaliji, očuvanje kondora i armadilja, borbu protiv Alchajmera… oni zapravo nešto i postižu, jer bez tih kamara para gomila doktora, defektologa, naučnika, tih ljudi koji zapravo znaju šta rade ne bi imalo plate da rade to što rade. Ali tu dolazimo do onog ključnog problema, a to je braćo i sestre, da moramo sjebati ovaj kapitalizam nekako, jer je tu glavno pitanje sledeće: okej, kada smo već pristali na tu igru zvani novac, kada već ima toliko bogatih i svi hoćemo da budemo bogati, zašto su pravila takva da država, za koju smo se dogovorili da treba da se brine o opštem dobru, nema dovoljno novca da niko ne bude siromašan i da te spase kad krene poplava poslata od Mojsija i Ktulua da kazni nas grešnike, da se ne udaviš ko onaj tip što je popularizovao Ajs Baket Čelindž? 

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Da, deco, sudbina je stvarno gonoreična, i još gore, ironična kurva, čiča miča i gotova priča.[/typography]

Dobro, u Srbiji je jasno da ljudi moraju da daju iz svog džepa jer mi ni nemamo državu nego propalu partiju “Monopola” u kojoj svi varaju, pa onda jebiga, pomažemo jedni druge kada udari sranje kao što su poplave ili teške bolesti male dece. Iako ne bi trebalo to da radimo, nego bi trebalo da srušimo zgradu RZZO i Vlade i centralu Karibik pice do temelja i posolimo zemlju, da sledeći razmisle da li će da rade svoj posao ili da ipak budu parazitske nesposobne štetočine. Ali ni u Amerikama i ostalim metalika zemljama država nema dovoljno keša pa crnci beže na splavovima sklepanim od praznih zamrzivača i plastičnih flaša gejtorejda pošto uragan potopi slamove, dok 10% bogatih drži fazon 75% bogatstva u svojim rukama. Jel treba dalje da objašnjavam šta ne valja sa tom slikom i zašto je neodrživa situacija da sto miliona ljudi zavisi od milosti šačice barona kada treba podići svratište ili naći lek za kancer na čmarini?

A onda krene priča da je polivanje kofom leda isto što i pomoći nekome. Ma da li nas jebete? Isto je, al kao govno i nutela: oba su braon i može da se jede. Ne, gmazovi frivolni, uzmite bolje kofu tog istog govneta i polijte se njome, jer to otprilike radite s idejom humanosti kada učestvujete u ajs baket čelindžu. Jer ovakvim akcijama je, ta ionako već korumpirana, sirota, patetična humanost do kraja obezvređena, jer se šatro u njeno ime koristi metod otprilike najsuprotniji mogući od onoga što humanosti i empatija predstavljaju: ljudi se lože da ispadnu budale pred kamerom zbog sopstvenog ega to jest da bi ispali kul pred drugima. Šta nije učinio novac, raščinila je nova kvantifikovana valuta ljudskog roda: popularnost. Jer suština je u tome što svi ti klipovi, čak i kada su gotivni i smiješni, čak i ako  su fejlovi, najviše vrede kao zabava za one koji su ih snimili i za one koji ih gledaju, kao mehanizam za lajkove i vjuove.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Naravno, pre svega ako su fejlovi.[/typography]

“Ali, Ariele,  bar na neki način pomažu, jer (izokola i krajnje nategnuto) podižu svest o tome da neka bolest postoji!” U je, super, znam da bolest postoji, još jedna koju mogu da dodam na spisak zbog kojeg razmišljam da prestanem da jedem otprilike sve i da bacim mobilni u kaljevu peć. Kakav uspeh, aj sada idi i smisli slatku maskotu za nekrotizirajući fasciitis, narod sigurno jedva čeka da postane svestan toga. Ali u stvari, ova akcija ne uspeva čak ni u tom “podizanju svesti” jer svi ti video zapisi jebeno nisu o bolesti, nego su izgovor da se ljudi debilišu pred kamerom i tako skupe neki jeftini poen dopadanja za svoj usrani ego. Oni su Harlem Šejk za leto 2014, glupi trend koji igra na čist narcizam, izgovor da ugodiš svom egzibicionizmu po unapred zadatom šablonu, ehehe, vidi kako sam kul, ma najluđi sam uvek u društvu bio zovu me Laza iako se zovem Marko jer sam lud ko Laza Lazarević eheh vidi poliću se kofom leda po glavi LEDILO BRATE! Kao dokaz, evo male igre – prebroj koliko si video do sada idiota koji sipaju sebi led na glavu i probaj svojoj babi da objasniš šta je amiotrofična lateralna skleroza ili makar ko je bio Lu Gerig. Ako ne uspeš, popij šot vinjaka za svaki klip i javi se s rezultatom u inboks, delimo tri kofe, za povraćanje.

Ima i onaj rezon – to je do jaja marketing baš zato jer je  postigao plemenit cilj (donacije) koristeći narcizam i želju čovekovu da ispadne kul (heheh, kul, kapiraš) pred kamerom i podeli tu svoju kuloću sa svetom putem interneta. Jeste, prikupljena je gomila para, ali po cenu koja se ne može meriti nikakvim novcem. Cena je još jedan ekser u kovčegu u koji je živa zatvorena naša kolektivna moć empatije  – sposobnost da susretneš i osetiš i izdržiš tuđ bol, da pokreneš proces transfera doživljaja onako kako je zamišljen, iz mesa u meso. Jer samo tako možeš da osetiš šta znači život. Da ukapiraš zašto je smrt istovremeno i tragedija i komedija i statistika. Da znaš kako da ne budeš pička kada treba da se suočiš s nečim teškim i kako da ne budeš Novak Đoković kada treba da uradiš nešto smešno.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Da umeš da ceniš kada nešto izaziva jednaku količinu kočenja od smeha i od užasa[/typography]

I zato su ovakve ideje toliko zavodljive, zato postaju memi – jer sebičnost umotavaju u oblandu altruizma i nude lak način da se izraziš. Opet ne moraš da misliš, samo uradi isto što i ovi pre tebe i daj pare. A i ne moraš da daš pare. Dobićeš satisfakciju još bolju i bržu – da te lajkuju. Jer jedna od najvećih i do sada nedovoljno istraženih mutacija ljudskog društva koje je doneo internet nije ni brzina komunikacije ni globalna razmena znanja, nego mogućnost da kvantifikuješ koliko težiš u društvu, kroz jasne cifre – lajkove, šerove, vjuove, komentare, klaut. Sledeći korak je da možeš da sve te virtuelne cifre razmeniš za prave proizvode i usluge, što da ne, to bi onda možda obrnulo krug i izvuklo nas od aktuelnog lažnog univerzalnog ekvivalenta, kako novac nazivaju marksisti. Zamisli da vrediš onoliko kakva ti je reputacija, da imaš poene za ono što znaš i kakav si čovek prema drugima, RPG utopija jebote! Samo što mi se čini da bi se u praksi zlatni standard te nove valute sveo na klipove beba, fotke mačaka na tastaturi i u njemu bi se se pojavljivao Pitbul da otezgari strofu. Ali do tada, ljudi internet uglavnom koriste za to da zadovolje svoju sitnu potrebu za ostavljanjem bilo kakvog traga u izranjajućem globalnom kolektivu. Što se u praksi prečesto svodi na ostavljanje komentara A GDE JE PEČAT. Ili, eto, na to da se polivaju kofom leda po glavi.

Zato hajde da se svi lepo dogovorimo da kofu ostavimo tamo gde joj je mesto, pored kreveta, spremnu za bacanje pegle u nedelju ujutro, da s ledom činimo ko što je Isus zamislio tj. da ga sipamo u čašu pa preko prelijemo votku, a da humani budemo na način na koji jebeno jedino stvarno možemo.  Javi se ortaku iz osnovne koji dve godine juri posao, da mu izvedeš klince na bazen. Idi vidi da li komšinici kojoj je muž umro od srčke prošle godine u 44. jer je radio dva posla možda treba da se popravi šteker (hehe). Obiđi senilnog dedu što te zove Aranđele i duva u daljinski od samsunga jer misli da su dvojnice, pitaj ga za zdravlje. Značiće to i tebi, mnogo više od prolaznog sećanja na to kako si jednom napravio istu glupu foru kao i šezdeset miliona drugih ljudi.