28/11/2014

Olimpijski hejt

Posted on 04. Aug, 2012 by in Objašnjavanje

Neko ovo mora da kaže, pa hajde da se ja žrtvujem za ekipu. Dakle: POSEREM VAM SE U OLIMPIJSKE IGRE I U CEO SPEKTAKL I MAŠINU ZA PRAVLJENJE NOVCA I REPRESIJU. Eto. Onako lepo, tečno i fluorecentno, jeo sam cvekle sa matorim kajmakom i zalio sa tri piva i malo vina, da mogu i da se ispeglam po jebenim olimpijskim igrama kao bonus.

Možda si od onih koji mnogo vole streličarstvo ili se lože na izvajane forme gimnastičara i strunaste mišice veslača… Najčešće zato što si i sam upražnjavao neki od ovih sportova i bio mlada uzdanica VK „Splavar“ do svoje 16. Kada si otkrio neke druge oblike fizičkih aktivnosti, kao i proizvode Filip Morisa i vinarske industrije Čoka. I da se razumemo, nema ništa loše u tome da se voli i upražnjava sport. Dobro, ima loše kao što bilo koja ljudska aktivnost ima kapacitet za “loše”, ali to je samo zato što smo u velikoj većini slučajeva govna, ne moramo još da se poseremo i na osnovnu ideju. A ideja sporta je skroz na mestu – zdravije telo zaista proizvodi zdraviji duh, to jest pomaže da razviješ disciplinu, osećaj odgovornosti i obaveze, malo zdrave krvožednosti, a i da se prosto osećaš dobro. Problem je što su Olimpijske igre, ovakve kakve su danas (i već nekoliko decenija unazad) šlajmara u facu, najedanje prašinom i sodomizacija Leks Stil dildom svega što predstavljaju ideali sporta.

Ideal sporta.

Pored svega pozitivnog što sport donosi za pojedinca i pojedinku, glavna mantra koju su nam burgijali u mozak od kada smo bili klinci jeste da Olimpijada simbolizuje napore ka ravnopravnosti svih ljudi i miru u svetu. Ono, pokazivanje nacionalnog ponosa i patkometrija, ali bez posezanja za sekirama i balističkim projektilima. Što je isto ideja kojoj se malo šta može zameriti, osim eventualno toga da bi manjak ratovanja značio više živih muškaraca, pa tako i veću konkurenciju za čak i nadprosečno seksi internet autore. A ima i tu mistično-šmekersku auru pozivanja na mudrosti od pre Hrista, pošto se kači na nekakvu pretpostavljenu uber-prosvetljenost starih Grka, koji su, eto, bili toliko napredni da su prestajali da se međusobno kolju na par nedelja tokom trajanja Olimpijskih (kao i Pitijskih, Nemejskih i Istmijskih) igara. Sve je to lepo, ali u stvarnosti u kojoj ne žive štrumpfovi, a teletabisi postoje samo u upravnim odborima javnih preduzeća, sve što stoji iza organizacije Olimpijade ne da simbolizuje nego brate aktivno praktikuje razne mehanizme represije i neslobode.

Ajde da preskočimo to kako se manipuliše sa time koji će sportisti da idu na Olimpijadu i sva ta u suštini sitno šićardžijska sranja, nego da pucamo na veliko. Prvo, ko te pita hoćeš li da se u tvom gradu organizuje Olimpijada? Niko, iako je u pitanju ulaganje količine keša za koju bi mogle da se sruše i ponovo sazidaju sve škole i vrtići u Beogradu. I unajme japanski profani da dolete i provedu ostatak radnog veka ovde, podučavajući naše klince (valjda tome kako se prave predrkani roboti), uz obezbeđen doživotni smeštaj. Ma ostalo bi para i za doživotne penzije i po doživotnu Moldavku svakome, čak i profesorkama RODNA RAVNOPRAVNOST FTNJ! Ali neeee, svima širom sveta je kao skroz normalno to da neki likovi sednu i dogovore se da će u ime građana uložiti milone zeleniša koje su ti građani u stvari dali kroz poreze i takse… I to samo za jebenu nominaciju! A ako nominacija prođe, tek onda su građani srećnog grada domaćina jebali ježa u prkno bez kondoma i bez da jež kaže „Volim te.“

Pa dobro ježu, opusti se malo, jebemumiša!

Idi malo recimo u Vankuver ili Nagano. Ili još bolje, Atinu. Ulaganje u Olimpijadu je bilo otprilike 5% tadašnjeg grčkog nacionalnog duga, što možda ne zvuči ozbiljno, dok ne pogledaš koliko je 100% grčkog nacionalnog duga u parama. I od svog tog ulaganja im je ostalo desetak stadiona, isto toliko bazena i ko zna koliko drugih dvorana i pomoćnih objekata –  koji sada uglavnom služe kao podloga za žabokrečinu ili mesta gde mladi anarhista Kostas može da se neometano zabode u venopulos. Ali to ne sprečava idiote da i dalje nama debilima prodaju priču kako će investicije u Olimpijadu „preporoditi grad“, „stvoriti radna mesta“, a kako će olimpijsko selo postati „prvoklasna nekretnina“.

Mi smo to uspeli čak i samo sa Univerzijadom!

Sve te sumanute količine novca ne služe samo da bi se izgradile potrebne sportske arene i podmićivali čelnici MOK-a, nego i da bi se kako valja ugostilo nekoliko desetina hiljada ljudi. To opet znači mnogobrojne logističke probleme, koji se, kao što je sasvim prirodno, rešavaju metodom “pišaj po sirotinji”. Za Olimpijade su se rušile kuće, raseljavali ljudi, a neugodni primerci kao što su beskućnici, sitan ološ i Dragan Kojić Keba se sklanjali s ulica. I to jednako i u Rusiji i u Koreji i u Americi i u Kini. Dobro, jesu ulice čistije na kraju, ali samo zato što niko ne sme da prođe od dugih cevi i kerova. U Pekingu i Londonu je to poprimilo najmračnije orvelovske razmere do sada: vojska na ulicama, što u Londonu nije bilo otprilike od Drugog svetskog, sa sve jebenim raketnim platformama raspoređenim po stambenim zgradama i dodatnih šesto triliona kamera po kvadratnom metru, sa softverom koji može da analizira lice i prati čoveka kroz grad. Inače, za vreme trajanja Olimpijade, panduri u Londonu imaju dozvolu da ti upadni na gajbu bez naloga, ako istakneš transparent protiv olimpijade. Šatro kao mere protiv terorista.

"Dršte teroristu!" "Ja ću za dupe!"

I odakle lova za sve to? Pa naravno, od sponzora. A sponzori su savremeni bogovi Olimpa. I to bukvalno. Moraš da ih poštuješ, ne smeš da pominješ ni ime njihovih neprijatelja u svetom hramu, prinose im se žrtve… Evo samo par najsvežijih primera: ugovorom se gradska uprava obavezuje da otkupi sve jebene bilborde u gradu tokom trajanja Olimpijade – da se ne bi slučajno reklamirali konkuretni sponzora (pa grad te bilborde posle ustupa sponzorima). Onda, nije dozvoljeno ući na događaj u majici s logom nekog konkurenta sponzora. Sportisti koji imaju tetovaže koje se ne slažu sa sponzorima moraju da ih prekriju. I naravno, ne smeju da se koriste proizvodi konkurenata, što ide dotle da su u Londonu u krugu Olimpijskih događanja zabranili da se jede pomfrit koji nije iz Meka. Ni trojka između Orvela, Reja Bredberija i Naomi Klajn ne bi mogla da porodi takve ideje, majke mi.

Šta misliš, što je baš u Pekingu bila najspektakularnija Olimpijada do sada? Pa zato što je Kina ipak, kada podvučeš crtu, represivna država, samo što sada koristi malo naprednije metode ugnjetavanja, pokupljene iz kapitalizma,  koje se mogu sažeti kao „evo posla, stoko, radi, ne podiži glavu“. Nije čudo da im je tako, kao naciji kojom dominiraju jebeni dronovi, Olimpijada legla kao dvojka Falkenbergsa protiv Bromapojkarne na kraju prosečnog avgustovskog vikenda. Iselili su iz Pekinga oko milion i po ljudi, poravnali sa zemljom otprilike isto toliko kuća, polivali iz aviona neku hemiju da razloži smog i ko zna šta su još sve radili… I nikog nije boleo kurac, jer to su samo Kinezi, ponajmanje Kineze same.

Brinuću se kad počnu da mi rastu dlake oko njega.

I kakvu plemenitu, olimpijsku poruku nam sve to šalje? Sloboda, jednakost, zbližavanje naroda sa svih meridijana – pa, može, ali po ceni toga da nagaziš đonom narod sa svog parčeta meridijana! Pa jebite se, stvarno.

Ali, kako sve to prolazi a da se ne digne kuka i motika? Pa osim što kuka i motika voli sport i patkometriju, voli i da pusti mozak da malo iscuri niz uši uz teve predveče… A Olimpijada je brate prava stvar za to, spektakl kakav se retko događa, samo jednom u četiri godine, pa nam odmah ubogima deluje nekako vrednije. A snaga svakog pravog spektakla je velika, veća od moći Enrikea Iglesiasa da ovlaži gaćice milfova pogledom – jer spektakl u savremenom društvu zamenjuje pravi, življeni život, tako što u njega investiramo emocije i vreme, umesto da idemo da se družimo i igramo basket i jebemo. Spektakl tako postaje nešto što vidimo kao naše, postaje deo identiteta, jer uložili smo bre u njega, to smo radili sinoć, gledali smo atletiku! Jedino što nismo videli to da nas opsednutost spektaklom još temeljnije porobljava u mehanizme kapitalizma, iako je Gi Debor to primetio još pre jedno 50 godina, pošto je bio jednako visprena koliko i kikiljava francuska komunjara.

Olimpijada je za sve televizije, novine, sajtove kao sveže crknuta lešina bivola za roj muva. Nekoliko meseci zagarantovanog popunjavanja stomaka i kvalitetnog kenjanja. Naročito danas, kada ima sve više konkurencije, kada su svi mediji toliko očajni za sadržajem da je događaj s toliko visokim profilom kao što je Olimpijada otelotvoren mokri san urednika od CNN-a do SOS Kanala. I da, svestan sam ironije da i Tarzanija piše o tome, ali mi bar pišamo po tome.

U stvari, sve ovo je očigledno svakome ko malo koristi mozak, samo što ljude generalno boli kurac iz fotelje ispred TV-a, jer bitno je da zaokupimo svoje isprazne živote nečime što je zanimljivije od kvalifikacija za ligu UEFA, Ja imam talenat da budem Idol X-Factora mutacija ili repriza Alo Aloa. I samo je pitanje godine kada će cela travestija postati toliko brutalna da će da pomrači magiju sportskih događanja zbog kojih je i nastala – i zbog kojih, na kraju krajeva, i pratimo Olimpijske igre.



Tags: ,