Oskari 2015

Sutra je veoma poseban dan, odnosno noć – dodela Oskara. U pitanju je događaj kada se koven holivudskih Jevreja skupi da pozlaćenom (naravno) statuom nagradi film koji je te godine najbolje izgurao cionističku agendu i još dublje uvalio svetsku omladinu u mentalnu letargiju.

Bilo kako bilo, Tarzanija, poput svake ozbiljnije medijske kuće, usled određenih pritisaka sa Dorćola, propratiće ovu zgodu kako dolikuje.

Najlogičnije bi bilo da tekst poređamo po kategorijama, pa svaku natenane prođemo uz prigodne komentare. Međutim, poznajemo vas veoma dobro i uvereni smo da ćete samo skrolovati do kraja teksta, pročitati šta imamo da kažemo o nominacijama za najbolji miks zvuka i bataliti ostatak teksta. Što uopšte nije fer. Stoga, ići ćemo po najvećim ovogodišnjim igračima – filmovima sa najviše nominacija, jer u ovoj državi neko mora da gura kontru. Elem,

Birdman (Alejandro González Iñárritu) – 9 nominacija

Žanr? Nije superherojski.
Uloge? Betmen,Hulk, Spajdermenova riba i Džet grl.
O čemu se radi? Michael Keaton je u ulozi psihički nestabilnog glumca koji pokušava da napravi prelaz sa svoje uvenule holivudske karijere na pozorište.

Birdman sa jedne strane služi kao studija psihologije samosvesnosti, a sa druge udara po holivudskim konvencijama i krugovima kritike umetnosti. Odnosno, pokazuje nam kakva smo sujetna govna, svi do jednog, zarobljeni u ličnim nesigurnostima i fantazijama o sopstvenom (propalom) potencijalu. I to radi na veoma zabavan način. Birdman nudi dubinu onima koji je traže, a opet je dovoljno zanimljiv da ga pogledaš naduvan u tri ujutru. Najveći deo svog šarma duguje daleko najboljoj glumačkoj ekipi među ovogodišnjim kandidatima, kao i sjajnim tehničkim rešenjima. Gotovo ceo film je snimljen bez klasičnih rezova u montaži, već glatko i neprimetno prelazi iz scene u scenu, i potpomognut frenetičnim muzičkom podlogom, stvara napet i klaustrofobičan osećaj. Nema ničega revolucionarnog u ovom pristupu, ali je dovoljno nekonvencionalan da bude vredan pomena, i pre svega, odlično se uklapa u temu filma. Sve u svemu, Birdman je veoma dobro ostvarenje i stoji kao preporuka svima koji traže nešto neobično.

Oće duzme nagrade? Hoće, ali teško je reći koje. Iñárritu ima već nekih par miliona nominacija za Oskara, ali se još uvek nije ovajdio. Nije dovoljno mator poput Scorsesea da se Akademija brine da im umre bez odlikovanja, mada ih za ionako Meksikanca verovatno boli uvo. Birdman je verovatno najjači njegov film do sada, međutim nailazi na ogromnu prepreku u vidu Boyhooda, kome se u dve glavne kategorije (najbolji film i režija) ipak daju nešto više šanse. Štaviše, Birdman nije siguran tip ni u jednoj kategoriji, izuzev možda kamere, iako je u svakoj jedan od favorita.

The Grand Budapest Hotel (Wes Anderson) – 9 nominacija

Žanr? Hipsterska bajka.
Uloge? Voldemor, neki Ciganin, Saroišoseasosa Ronan, Hulk i još pola Holivuda.
O čemu se radi? Neki, sada matori, Ciganin prepričava novinaru avanture koje je doživeo uz svog mentora.

Jebote, The Grand Budapest Hotel je takva vesandersonština da je to zapanjujuće. Slep čovek bi uspeo nasumičnu scenu iz filma nepogrešivo da odredi kao nešto tipično Andersonovo. Ovo nije negativna ili pozitivna kritika, već veoma očigledno zapažanje, koje ljudima koji su upoznati sa radom ovog režisera sasvim dovoljno govori. Drugim rečima – jarke boje nasuprot kojih čudnjikavi, polu-tragični likovi neumorno spletkare i neprestano jedu govna kroz dovitljive dijaloge, prolaze ličnu transformaciju i konačno izrastaju u društveno korisnu osobu. I Bill Murray, naravno. TGBH se u opusu Andersonovih filmova nalazi negde između road-trip avanture u The Darjeeling Limitedu i osobenosti likova u The Royal Tennenbaums, začinjen još naglašenijom bajkovitošću. U pitanju je stil koji ume neki gledaocima da si čini pomalo ljigavim, pa i pretencioznim, i Anderson će uvek zbog toga imati žestoke protivnike. Ali, krajnji proizvod je, pre svega, izuzetno zabavan, odlično napisan i veoma živopisan.

Oće duzme nagrade? Da, ali će ga B&B dvojac skoro sigurno istisnuti iz najprestižnijih trka. Da mi je neko rekao da će ovaj film imati devet nominacija, ne bih verovao, jer ne deluje kao materijal za Oskara. Ipak, procene za originalni scenario uglavnom idu u smeru The Grand Budapest Hotela, budući da je uspeo da ušunja monstruozno količinu maštovitosti, uz već pomenute odlične dijaloge. Još izvesnije nagrada mu sledi iz nominacije za dizajn produkcije, kao i onih kozmetičkih – kostima i šminke.

The Imitation Game (Morten Tyldum) – 8 nominacija

Žanr? Mamac za Oskare (podžanr – istorijska kvazibiografija o gejpeder geniju u koga niko ne veruje)
Uloge? Benefactor Cobblestone, Tivin Lanister, Kako Da Podojim Dete?
O čemu se radi? Biografija Alana Turinga, britanskog matematičara, jednog od ključnih ljudi iza provaljivanja Enigme, nemačke mašine za šifrovanje koja se koristila u Drugom svetskom ratu.

Bez trunke kolebanja, mogu da kažem da je The Imitation Game đubre. I slobodno na stranu možemo staviti besramnu gomilu neistorijskih događaja koje ovaj film provlači kao činjenice – one su tu samo dodatno da iritiraju. Uostalom, ako je dramatizacija dobra, stvarne okolnosti ne moraju biti bitne. Glavni junoša, Alan Turing, je matematički genije čije karakterne crte, kako je neko dobro primetio, isključivo ispunjavaju simptomi Aspergerovog sindroma. E, da, i gejpeder je, ali to nije bitno. Njegovi saradnici, koji samo sviraju kurcu po ceo dan, ne podnose ga i nipodaštavaju sve njegove teorije, jer antipatična budala. Potpuno sam siguran da bi takva grupa veoma pametnih i obrazovanih ljudi u odrađenom trenutku zastala i rekla: “čekaj, bre, da li smo mi samo jednodimenziona skupina stereotipa iz nekog filma?” Do tog zaključka ih verovatno sprečava kapetan Drkadžija, koji takođe ne podnosi Turinga, jer mora neko u filmu da bude pizda. Turing ih kasnije naravno sve sjebe, jer na osnovu beznačajne opaske koju izgovori neka drolja u pabu, on skapira tajnu Enigme, univerzuma i svega ostalog. Kliše, za klišeom, koje prati gomila klišea. Na kraju, kada su svi konačno skapirali da je najpametniji, sjebe ga sistem zato što je gejpeder, iako je spasao petnaest milijardi života ili tako nešto, nisam siguran, piše u epilogu. The Imitation Game je predvidiva vožnja od početka do kraja, koja da nije imala visoku produkciju, lepo bi se uklopila u neku prosečnu detektivsku seriju, recimo Bones. To joj je krajnji domet.

Oće duzme nagrade? Ako su ljudi u Akademiji zdravi, neće. Izuzmemo li moju sasvim racionalnu mržnju prema ovom filmu – teško. Najveće šanse, možda čak i jedine, ima za najbolji adaptirani scenario, ali tu ima veliku konkurenciju u Whiplashu, a možda starkelje polude, pa pobedi American Sniper, ili odluče da Paulu Thomasu Andersonu konačno tutnu neku nagradu. U ostalim kategorijama jednostavno je tu da popuni prazna mesta.

American Sniper (Clint Eastwood) – 6 nominacija

Žanr? Patriotski.
Uloge? Najdosadniji iz Hangovera, Sporedna glumica.
O čemu se radi? Chris Kyle ubija crnpuraste ljude snajperom po kojekakvim Iracima, a kada se vrati gajbi, samo na to može da misli.

Digla se velika frka oko količine nominacija koje je dobio American Sniper, jer ga veliki broj ljudi smatra glorifikacijom rata i sveopšteg izdrkavanja američke vojske. Ne pomaže ni činjenica da je pravi Chris Kyle bio u najmanju ruku psihopata, koji je Iračane nazivao divljacima, a za vreme uragana Katrina je pucao na ljude koji su krali po ulicama. Eastwood to poriče, i podseća ljude da se njegov film poprilično oslanja na prikazivanje traume koju rat može da izazove i koja je očigledna pri svakom Kylovom boravku van ratišta. Ali da se ne lažemo – American Sniper ne nudi mnogo više od prostog napucavanja ispresecanog kratkim scenama blage uznemirenosti glavnog lika i zabrinutim zvocanjem njegove žene. Psihološka strana filma je jednostavno pretanka da bi mogla celog da ga iznese, a podloga borbe je tako slaba, da je morao da se izmisli irački dvojnik Kylea (a la Enemy at the Gates), čisto da bi ovaj imao neki cilj u filmu. Da, rat je pakao, ali kada se argument iznese ovako nepotkovano, svodi se na izvlačenje sažaljenja od publike. Ih, šta ubijanje dece uradi od dobrog domaćina, američkog patriote, sav se povukao u sebe, greota. Teško mi je da se povežem sa tim.

Oće duzme nagrade? Kladionice tipuju na miks i montažu zvuka. Gotovo je nemoguće da uzurpira ostale kategorije, ipak je Eastwood odavno napakovan Oskarima, a Cooper je tek počeo da se zaleće.

Boyhood (Richard Linklater) – 6 nominacija

Žanr? Životni
Uloge? Neko Dete, Vidovita Zorka, Daybreaker.
O čemu je? Prati odrastanje klinca, Mejsona, tokom jedanaest godina.

Boyhood je, po Metacriticu, najbolji film svih vremena. Nosi savršenu ocenu, 100, na čak pedeset recenzija, više od bilo kog drugog filma sa istom ocenom. Kritika ga je uzdigla da najviših nebesa, a da li je opravdano, pokazaće vreme. Jedno je sigurno, Boyhood je izuzetno ambiciozan projekat. Kada dvanaest godina snimaš film, sve su šanse da ćeš ili snimiti potpuno sranje, ili remek-delo, a Linklaterov film više naginje na ovo drugu stranu. Postavlja se pitanje : da li bi ovaj film bio toliko cenjen da nije sniman tako kako jeste? Istina je da odgovora verovatno nema – Linklaterova vizija je prosto neodvojiva od filma i on je uspeo da prikaže realnu, pristupačnu ljudsku dramu, koja je kvalitetna sama po sebi. Sa gotovo tri sata trajanja i bez konkretnog zapleta, Boyhood uspeva lako da uvuče gledaoca u Mejsonov život, ponekad kroz poistovećivanje sa njim, ponekad kroz puki voajerizam. Jeste, teško je pomalo čoveku sa ovih prostora da poveže svoje detinjstvo na Manjači sa onakvim metiljavcem, al svi smo bili stoka na svoj način kada nas je drmao pubertet. Dobar deo publike bi Boyhood verovatno nazvao dosadnjikavim, i u neku ruku, to je razumljivo, ali stoji činjenica da je jednostavno impresivan. Možda ćemo ga za deset godina smatrati precenjenim, ili će postati Beli kvadrat na beloj pozadini filmova, ali sada ima svojih pet minuta slave.

Oće duzme nagrade? Da. Boyhood, naravno, puca na najviše, ali duel sa Birdmanom može otići na bilo koju stranu. Izvisi li za najbolji film i režiju, može da se nada sigurici – najboljoj ženskoj sporednoj ulozi, za Patriciu Arquet, svom žestoko favorizovanom montiranju i, možda, originalnom scenariju.

The Theory of Everything (James Marsh) – 5 nominacija

Žanr? Film za babe i tetke.
Uloge? Rendom britanski glumac i glumica.
O čemu je? O telu Stephena Hawkinga.

The Theory of Everything deli dosta dodirnih tačaka sa The Imitation Game. Oba su iz Britanije, oba su biografije pametnih ljudi, i oba mogu da prođu kao film napravljen za televiziju. Razlika je u tome što je TtoE čist sentiš, i ne pokušava da bude ništa drugo. U pitanju je tipična romansa sa centralnom tragedijom, ljubavnim poteškoćama i srećnim krajem, tako da svi budu zadovoljni. Ne bavi se mnogo Hawkingovim poljem rada, već samo ćera priču o njegovom privatnom životu – odnosu sa porodicom i postepenim gužvanjem njegovog tela. Ljudi i događaji iz Hawkingovog naučnog života su gurnuti u stranu i odrađeni lenjo, čak i naivno. Ali, dobro, to ionako nije tema filma. Uvodna trećina, usled patetičnih dijaloga i neuspelih pokušaja komedije, traljavo radi posao i predstavlja lošu podlogu za rasplet i finale, koji ni sami ne prelaze uobičajne granice biografskog filma, ali deluju koliko-toliko uverljivo. Ono što The Theory of Everything izdvaja iz najnižih slojeva mediokriteta je veoma dobra gluma, i na muškom, i na ženskom frontu. Eddie Redmayne zaslužuje da bude izdvojen jer je izuzetno zahtevnu ulogu odradio perfektno i dostigao Daniel Day Lewisov nivo transformacije. Felicity Jones odlično dopunjuje Redmaynea i sa njim čini The Theory of Everything pristojnim ostvarenjem.

Oće duzme nagrade? Možda, dve. Prva je za Eddiea Redmaynea. Prepreka mu je Michael Keaton, koji je takođe vrhunski odradio posao, iako se može reći da je uloga bila nešto manje zahtevna. Keatonu ide na ruku da njegov povratnički nastup sjajno rezonuje sa samim Birdmanom, kao i činjenica da je Redmayne klinac koji se tek pravi ime od sebe i kome The Theory of Everything može predstavljati samo odskočnu dasku. Druga nagrada tiče se najbolje muzike – TtoE ubedljivo vodi na kladionicama, i veoma je čvrst tip. U ostalim kategorijama, samo popunjava mesta.

Whiplash (Damien Cahzelle) – 5 nominacija

Žanr? Torture-porn izdrkavanje
Uloge? Neki Jevrejin, Onaj ćelavi iz onog filma ili serije, ma znaš ga sigurno.
O čemu je? Mlađani džez bubnjar pokušava da se dokaže manijakalnom profesoru na muzičkoj akademiji.

Whiplash je baziran na matoroj formuli, nema ovde ničega novog i koliko-toliko originalnog (poput Boyhooda), niti izleta van granica konvencionalnosti (poput Birdmana). Uzmite gotovo bilo koji film koji prati neku sportsku legendu, svedite ga na najosnovnije delove i dobijate isti skelet. Jebem li ga, čak i mnogi kung-fu filmovi su u istoj branši. Fazon je što je Whiplash sve uradio kako treba. Svi njegovi detalji se međusobno savršeno uklapaju i čine besprekorno ispeglanu celinu. Whiplash je, prosto rečeno, dobar film. Miles-Simmons dvojac razbija sa međusobnom hemijom i stvara toliko napetu atmosferu, da ni jedan triler iz skorijeg sećanja ne može da se meri s njim. Zaista, da mi je neko pre godinu dana rekao da ću meriti sebi pritisak na pola filma o džez orkestru, rekao bih mu da ne gledam filmove na ekserima. Radi se o jednom od onih svačijih novih omiljenih filmova, koji nakon prvog gledanja ostavlja tako jak utisak da ceo dan ne možeš da skineš kez sa lica. Najveću ulogu igra poslednjih petnaest minuta filma, koji bacaju gledaoca u trans polu-otvorenih usta i podignutih obrva, pre nego što se trgnu i kažu “jeote, što ovo dobro!” Chazelle je nekako savršeno nacentrirao tu feel-good žicu, i uspeo da izvuče apsolutni maksimum, uz gomilu krvi i znoja, iz svake scene. Potrefio je tempo svoje publike.

Oće duzme nagrade? Jedna mu je zagarantovana, J.K. Simmons za najboljeg sporednog glumca. Imao je jaku konkurenciju : Norton, Duvall, Ruffalo, Hawke – svi su izvrsno odradili posao, ali je Simmons na drugom nivou. U pitanju je najsigurniji tip u bilo kojoj kategoriji. Whiplash je takođe favorizovan kod najboljeg adaptiranog scenarija, i ima mlaku šansu u montaži.

Ostali filmovi i završne reči

Interstellar je slavno izvisio za sve, osim za nagrade tehničke prirode (sa naglaskom na efektima), ali to je bilo očekivano još od premijere. Foxcatcher, veoma dobar film, sa iznenađujuće efikasnom glumačkom trojkom (pogotovo neobično jezivim Carrelom) ipak ima prejaku konkurenciju i teško će se probiti do bilo koje nagrade. Kvalitetno klanje odigraće u konkurenciji za najbolji strani film, između poljske Ide i ruskog Levijatana. Ida se prognozira kao blagi favorit, ali je gotovo bacanje novčića. Svaki drugi rezultat bio bi ogromno iznenađenje. I pored zajebane ekipice okupljene oko nagrade za najbolju žensku ulogu, Oskar je gotovo rezervisan za Julliane Moore (Still Alice). Izostavljanje Lego Moviea smatra se najvećim iznenađenjem ovogodišnjih nominacija, što verovatno znači da će statua za najbolji animirani otići Disneyu (Big Hero 6). Dokumentarac je manje-više već u rukama ekipe iza Citizenfoura.

Ove godine najinteresantniji je rivalitet između dva filma, Birdmana i Boyhooda, verovatno najveći te vrste, još od 2007. i filmova No Country for Old Men i There Will Be Blood. Štaviše, u bilo kojoj godini od 2007. pa na ovamo i Birdman i Boyhood bili bi sasvim sigurno najveći favoriti u svojim kategorijama. Iza nas je veoma solidna godina, i ko god da pobedi, biće zasluženo. Osim Imitation Gamea, naravno.