16/04/2014

Pažnja: SPOJLERI

Posted on 30. Jun, 2012 by in Nekultura

Jedan od najdražih, ako ne i najdraži film svih vremena, bio bi mi „Profesionalac“ iliti „Leon“ (to kada pričamo o mejnstrimu, od malo opskurnijih bi verovatno bio Gandor: Lov na Nirdalu”). Ima sve što treba da ima klasična (melo)drama, uz dodatak akcije s eksplozijama, strukturalno savršen, odglumljen precizno ko kompjuterom, a nema klasične romantike, ali ima dvanestogodišnja Natali Portman koja mi izaziva čudne uzlete emocija zbog kojih bi me smestili u žižu združene akcije  specijalnog odeljenja MUP-a i Interpola pod šifrovanim nazivom „Nostradamus” ili tako neki izliv pandurskog kreativnog uma. I još je, povrh svega, film spektakularno tragičan, što je ključno za celokupan utisak: Leon gine na kraju, ali ne pre nego što raznese Gerija Oldmana u ulozi života i najvećeg šupka u istoriji korumpiranih snaga reda.

AAAA ARIELE ZAŠTO SI NAM REKAO KAKO SE ZAVRŠAVA FILM, JEDI KURAC S GONOREJOM! Bi mogla biti reakcija nekoga ko nije gledao „Profesionalca” na ovo što sam napisao, kada bi postojala osoba koja nije gledala „Profesionalca”. Da, ovo što sam uradio se, narodski rečeno, zove spojler. Jebiga, nemamo srpsku reč (Upropašćivač? Upropastilica? Zaserator? Ukenjator? Ne ide nikako, ako imaš predlog daj u komentarima), ali jasno je o čemu pričamo kad ne pričamo sa auto-limarom o stavljanju zakrilaca na gepek Lade 1500.

Čekaj, a o čemu pričamo?

Za većinu ljudi, spojlovati završetak filma ili knjige ili stripa ili vesti o kupusijadi u Mrčajevcima (spojler: završava se masovnim ispuštanjem gasova u Moravu) je ravno skrnavljenju groba askurđela Haralampija koji je pao ne davši zuluma Turcima ili makar neovlašćenom zagrizanju u neokaljano parče tvog jutarnjeg bureka. Pitanje je: zašto je to tako? Odgovor je intuitivno jednostavan: spojlovanjem se oduzima draž uživanja u otkrivanju. Ta draž je urođeno ljudska, jer radoznalost je ono što je, pored magičnih pečuraka, stvorilo čoveka od majmuna. Ali, sigurno je da nije to jedina draž koju dobijamo konzumirajući neku kvalitetnu priču. Ima tu i stvari koje se zovu stil, odnosno način kako je ispričana dotična priča, nasuprot tome o čemu je. Znaš ono, odabir reči i sklop rečenice,  montaža, veština crtača, oči Natali Portman… Ukratko, sve što čini celokupnost doživljaja jednog umetničkog dela. Kada se sve to sabere na kamaru, ispada da je sama radnja tek jedan deo – i to manji, kada pogledaš koliko je znanja i veštine potrebno za sve ostalo. Pa, što je onda toliko važan da zbog njega hoćemo da obrišemo čoveka sa fejzbuka kada nam provali da će Rob Stark da izgine ko ptica dodo negde na pola treće knjige?

I ne samo on!

Pa, zato što, kao i većina intuitivnog razmišljanja, takvo razmišljanje nema veze s mozgom i pokazuje koliki smo zapravo nemači pojma po pitanju toga šta nam ZAISTA pričinjava zadovoljstvo. Ko što misliš da ti je lepše da ne ustaneš iz kreveta ceo dan rifrešujući 9gag i šiljeći majmuna na „Horny Russian Teen Eats Sergey’s 28cm Cock”, a onda se pitaš što se na kraju dana osećaš kao ona zavesa o koju je Sergej obrisao spolovilo na kraju klipa. Sve navedeno ti intuitivno deluje kao čisto zadovoljstvo, ali na duže staze, ako samo ponavljaš ta plitka uživanja, mozak ostaje nezadovoljen – jer ga nisi izazvao ničime, nisi mu ponudio nešto što bi dodatno angažovalo njegove kapacitete, makar oni bili permanetno osakaćeni votka red bulom i Dejvidom Getom na 130 decibela. A mozak je pametan, pametniji od tebe i neće ti dati dopamina ako mu ne daš nešto što mu je gotivno.

I tu dolazimo do srži problema: jeste mozgu gotivno da otkriva novo, ali nije zaplet jedino što je mozgu „novo”. Ali, zaplet jeste ono za šta se najlakše vezujemo, ono što najlakše percipiramo. Nemaju džabe priče likove, kao što nije džabe tračarenje tj. razgovor o nekoj osobi najčešća vrsta razgovora na planeti. Socijalna smo bića, tiče nas se šta drugi rade, nema ničeg lošeg u tome što je prvo što ispričaš ortaku kada se nađete na pivu to kako je Peca Ćoman sinoć popio batine i mardelj (spojler: zaustavila ga interventna, a on im rekao kako je ovo slobodna država i tražio da se oni legitimišu njemu; i još je sve vreme bacao peglu između svake dve rečenice, ali se pravio da se to ne događa). I taj razgovor ima apsolutno istu vrednost kao torokanje dve fukse o tome kako se treća nagrdila nadogradnjom pramenova ili već o čemu pričaju fukse uz fuka. Isto tako se vezujemo za likove u pričama koje nam se dopadnu, pa prirodno želimo da pričamo sa ortakom o tome koliko je samo jebeno šmekerski kako Volter na kraju četvrte sezone Brejking Beda navuče Gasa da dođe u starački dom kod Tia Salamanke da bi ovaj razneo njega (i sebe) improvizovanim eksplozivom.

E, tu se krije razlog što mogu da gledam „Profesionalca” ili „Palp fikšn” ili „Melanholiju” kolko puta oćeš i da mi svaki put bude do jaja. Jer, kada mozak nije preokupiran zapletom, onim što je u prvom sloju, onim što je na prvu loptu i najlakše – dakle, umetničkim ekvivalentom tračarenja – otvara mu se prostor da otkriva novo u svim ostalim aspektima umetničkog dela koje upija(š)! Da primeti kako je kadar poljupca Vozača i Irene u liftu naglašeno stilizovano filmski omaž holivudskim poljupcima postavljen u kontrast sa scenom brutalnog, eksplicitno i naturalistički prikazanog ugažavanja lobanje koje usledi koju sekundu posle. Da uživa u fantazmagoričnim opisima i izmišljenim rečima Čajne Mjevila dok se Spiral Džejkobs otkriva kao špijun koji će doneti propast Novom Hrobuzomu. Da se divi igri svetlosti i senke koju Eduardo Riso maestralno dočarava na završnim stranama 100 Bulletsa“, dok Dizi drži uperen pištolj u čelo agenta Grejvsa.

Da ne bude da ja samo nešto kenjam, sve ovo je i dokazano nedavnim istraživanjem obavljenim na Univerzitetu u San Dijegu, gde je od studenata traženo da ocene koliko su uživali u čitanju priča (od kojih je jedna bila priča Agate Kristi, dakle, klasična misterija za „tvistom”) sa i bez prethodnog spojlovanja tj. čitanja kratke verzije u kojoj se otkriva cela radnja. Gotovo svi studenti su ocenili da su više uživali u pričama čiji su zaplet prethodno znali. Sad, jesu studenti najgora sorta ljudi, uz  učesnike selebriti rijeliti šouova i fanove Zaz, ali baš to dodatno ojačava poentu. Kada čak i studenti, pa još i američki, provaljuju da spojleri zapravo ništa ne spojluju nego ojačavaju uživanje, vreme je da i mi stavimo prst na čelo. Da se opustimo i da se, kada nam neko provali da Tajler Durden u stvari ne postoji ili da je Verbal u stvari Kajzer Sose, samo setimo toga da smo u suštini i mi stoka koja ne zna šta je dobro za nas. Jer da znamo, ne bi postojale stvari kao što su kokakola, čips, cigare ili Ivan Ivanović.



Tags: , ,





   





  • Dzigi da killa

    Sve filmove koje si naveo gledao sam suma sumarum, stotinak puta! Tu mozda mogu da udju Lepa sela i jos neki, ali ovim tekstom si se iskupio za Lav Crveno xDD

    BTW, pivo mi se svidelo :D

  • Rhaegar

    džon je targerjan