Pevušiš, a ide ti na ganglije

Marksisti su – i nisu jedini – predstavljali istorijski napredak kao ravnu liniju – čovečanstvo nesumnjivo grabi napred, ostvaruje nove radne pobede i ovaj svet postaje bolji. Ipak, upitno je da li napretkom možemo nazvati to što pola planete drnda smartfonove dok druga polovina skapava od gladi; to što iz nuklearne fisije može da se požnje energije za pola Srbije, kada istovremeno ima toliko nuklearnog oružja da se Zemlja uništi hiljadu puta; da li je napredak to što danas ne kopaš kukuruz kao nadničar nego ideš na posao obavezno obrijan, ostaješ tamo po 12 sati, strpljivo u analni otvor primaš šefovo impotentno splovilo, a od onog što zaradiš ne možeš ni da jedeš šta hoćeš?

Pre će biti da smo, što bi rekao Stojan, sami sebe oterali u beskrajnost, a s vremena na vreme ne libimo se da to otvoreno demonstriramo. U pravilinim razmacima, od kada je modem postao dostupan i bagri sa manje od četiri razreda škole, svet pada u kolektivne sevdahe za pojedinim – previše je reći pesmama, možda pre muzičkim uradcima, koji onda jednako iskaču sa RTS-a i MTV-a, pevuše se po ulici i autobusima, melodije zviždućeš i ti i sam sebi ideš na nerve, ali protiv toga malo šta možeš. Zajednički imenitelj ovim virusima je da su na jezicima koji normalan svet ne razume (dakle ni engleski ni srpski). Krećemo obrnutim redom, od najnovije pošasti:

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Gangnam stajl, Psy (2012)[/typography]

Najkliktanije, najgledanije, milijardu jebenih pregleda na Jućubu za pet meseci – mogu da zamislim kako se osećaju gospoda korejanski umetnici čija imena krenem da izgovorim, ali nekako uvek završima sa Park Đi Sung, Seol Ki Hjon i tako. Da Tarzanija nakupi toliko klikova, baneri bi vam iz monitora iskakali i lepili se po sobama, a ja bih oterao šefa u kurac i vascele dane bio drogiran. Psaj je, uz ekstremnu, neslućenu popularnost, dobio i jedan šamar (mada su bol tog šamara brzo zalečile gomile novčanica u krupnim apoenima): napravio je ironičnu pesmicu, u kojoj proziva isfurane ribe i tipove koji bi dupe dali da žive u Gangnamu – to je deo Seula koji mu dođe kao kombinacija Kruga Dvojke i splavova. On je hteo ironiju, a dobio je žešći sarkazam – milioni uspaljenih klinaca blentavo đuskaju i ne razumeju ni reč, klinci baš onakvi kakve je prozivao u pesmi. Vrhunska produkcija, reč „seksi“ koja se raspoznaje u kakofoniji, skakutanje od kojeg su mnogi preduzimljivi ljudi već razvili biznis učeći one nafurane klince da „plešu“ – ti elementi zajedno doneli su epidemiju koja neće pobiti ljudi kao kuga i kolera, ali će bar toliko njih terati ka nervnom slomu.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Ai Se Eu Te Pego, Michel Tello (2011)[/typography]

Nosa, nosa, sivo se mi mata, kada krene i želudac krene u luping, melodija zaraznija od međunožja Vesne Vukelić Vendi, a bljutavom osećaju u ustima neumitno doprinosi činjenica da Mičel Teljo deluje kao da bi iskao vulve od svake ribe na žurci – što je najgore, svaka bi mu i dala, tvoja riba bi među prvima razdrljilja dekolte i rekla „uzmi me, kopljaniče“. Aji srći pero, aji srći pero, pa onda brazilski ritam, zvuci Kopakabane, jao što mi ovaj pevač ide na kurac u ovim kariranim košuljama, ali vidi koliko ženetina ga gleda, jebote ovde muško ni snajperom nemoš naći. Pa onda opet kreneš da se tešiš kako je glup, mislim „Bože, Bože, ubićeš me! Jao kad te dovatim, jao kad te dovatim!“ – pa takav tekst ni Marina Tucaković ne bi zguzila posle dve flaše banatskog rizlinga, dakle one prave flaše od litar, a ne ove pederske od 0,7. Al opet, okreni obrni, Brazilac jebe dok ti nesvesno pevušiš njegovu pesmu i znaš da ga mrziš jednako, i iz istih pobuda kao Vladu Georgijeva.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Je Veux, Zaz (2010)[/typography]

Pojavila se iz nebuha, a što se nas tiče tamo je mogla i da ostane. Hipsterska ikona, devojka koja je dokazala da se može biti ružan i oblačiti u široko, stajati na ulici sa dva nejebača od kojih jedan ima tamburu ko Balašević, a drugi kontrabas i istovremeno stvarati sjajnu muziku, muziku iz duše, muziku iz… hunklje… jebem ti praznike, samo pihtije i ruska izlaze. Elem, hipsteri ovako pevaju Je Veux (prekucano, sve će izgledati kao da po tastaturi lupam kurcem u poluerekciji, i to sa one strane gde je Ž, jer ima mnogo jebenog Ž, ali dohvatam i R prilično često, nije da se hvalim):

Ževu žlamur žoje humur patre žtur ževur krever žmal žemariteee papalapapalapapapa (kao što vidite, konstantno dohvatam čak i P i A jedno za drugim)

Iako izaziva tikove u radijusu od dva terena za mali fudbal, ovo je još i med u poređenju sa prevodom na srpski. Simpatična devojka nam poručuje da ne želi sobu u Ricu, limuzinu, Šanelov nakit niti Ajfelovu kulu. Ona samo želi ljubav, radost i da crkne sa rukom na srcu. Crkni odmah. Taman će ti ruka biti odmah do srca, pošto sise nemaš ni za lek.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Dragostea din teï, O-zone (2004)[/typography]

Uz prijateljice noći koje diljem Evrope po bagatelnim cenama prodaju svoje teško sticane veštine, O-zone je druga stvar koja je proslavila Moldaviju. Te godine skoro nije bilo evropske zemlje gde pesma „Numa numa“ nije bila najpopularnija i gde mlađarija naloženo nije đuskala Halo, Salut, srćeprejim, HAJDUK! Štaviše, rumunska pevaljka iz Rima poznatija kao Hajduči otela je pesmu, platila loličnih 10.000 evra kazne i sa svojom verzijom takođe vrtela top-listama i odrala se od kešovine. Stihovi su samo malo bolji od „Ljubice, praviš mi zazubice, Ljubice, stisni me, kisni me“, i govore kako je pevač Pikaso, spreman da nacrta svašta svojoj ljubavi, a njene oči su tako do jaja.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Kardia Mou Min Anisixeis, Antonis Remos (2002)[/typography]

Zlatnu 2002. godinu započinjemo grčkim bratom Antonisom. U nedostatku relevantnijih izvora, citiram našeg Gruča: „Grci su nаšа prаvoslаvnа brаćа. Dobro, nisu nаm brаćа jer nisu Sloveni, to su Rusi, а nisu ni prаvoslаvni kаko trebа otkаd su prihvаtili novi kаlendаr umesto dа sаčuvаju stаri, kаo Rusi. Dаkle, Rusi su nаšа prаvoslаvnа brаćа. Grci su nаši prijаtelji (mаdа ti lično nemаš nijednog zа prijаteljа).“ Dakle naš prijatelj Antonis i legendarni melos kardija mu mina nisi tiiiii jedina je pesma sa liste za kojom nije ludeo svet, nije baš ni Evropa, pre će biti da su ludovali samo redovni posetioci diskoteke Madona u Rodnom mestu predsednika. Ali, da pesma ne valja, ne bi je gospodin kalibra Dada Polumente odabrao za matricu svog planetarnog hita „Nije Ana, nije Marija“ u kojem se tek na kraju razotkriva da je u pitanju Ana-Marija. Šerlokovski.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Las Ketchup, Asereje (2002)[/typography]

Tri, pa onda i četiri sestre, od kojih do dve dobre, idiotski naziv benda, lake note i nastup na Evroviziji – ove devojke su zaista imale šlifa da postanu najveće đubre među svim boy i girl bendovima ikada napravljenim, računajući Backstreet Boyse. A onda se pojavio crnogorski No Name i preuzeo tron. Iako je mozak u recycle bin davno potisnuo iritirajuće zvuke Kečapa i presnimio preko njih najveće Šabanove hitove, dovoljna je jedna nota da se ponovo na mesec dana orobiš u pevušenju jedne od najkretenskiih pesama ikad. Idemooo:

Aserehe a ehe dereretude keve resevi uoma amarijante budijante buinidipi aserehe a ehe dereretude keve resevi uoma amarijante budijante buinidipi aserehe a ehe dereretude keve resevi uoma amarijante budijante buinidipi… ananana nanana nananana na nanana nananana naaa…

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Mundian To Bach Ke, Panjabi MC (1998)[/typography]

Nastala godine koja je zapisana u zagradi, pesma je sletela na vrhove top-lista takođe 2002. kada je izbačena kao singl. Tekst savetuje neku dobru ribu da ne privlači poglede jer može da najebe. Mi smo, kao i u socijalizmu, našli svoj način tumačenja – mali gangsteri od niškog Durlana do Rakovice urlali su huna huna hoji mundijal ke mundijal BACI HEROIN! pri čemu je poslednji imperativ predstavljao srž pesme i neodoljivo korespondirao sa akcijom SOS kanala „Droga je smrt – bavite se sportom“.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Macarena, Los del Rio (1994)[/typography]

Kroz maglu treperi devet sveća na torti, otprilike tada negde nam je učiteljica zabranila da igramo fudbal na fizičkom i umesto toga nas slala kod Mileta Šuše na časove folklora i lepog vaspitanja. Umesto vlaškog kola, Šuša nas je te godine učio da igramo Makarenu – pre nego što je sa razdrndanog kasetofona kretala sama kompozicija, išao je Šušin nasnimljen nazalni glas – „Original Makarena na španskom“, to nikada zaboraviti neću, a želeo bih. I onda idemo:

Alje natukerpo oregrija MAKARENA sjendo paralelale oregrija kosabjena, alje natukerpo oregrija MAKARENA EEEEEJ MAKARENA AAAAJ!

Umesto da jurimo gumeni fudbal, da se svađamo da li je enac i da li ima letećeg gomana, mi smo stvarali trajne ožiljke u našim unutrašnjim bićima izvodeći sledeće poze: mesečar (ispruži ruke), spremi se za packe (okreni dlanove), ju ar andr arest (ruke na potiljak), skidaj majicu (ruke ukrštene na kukovima), jebačka poza (ruke neukrštene na kukovima), pa AAAAJ rotacija u skoku za 90 stepeni udesno! I idemo ponovo… I dalje razmišljam da tužim školu.

***
Jeste, naša muzika iznedrila je jednog Nina, jednog Ipčeta, ali i Nežnog Dalibora i Sergeja Ćetkovića, dakle jeli smo govna, ali srećom nismo dali svoj doprinos globalnoj histeriji za pesmama koje niko ne razume, a svi pevaju. I onda sedneš u vozu preko puta Amerikanca…

– Where are you from? Serbia? Oh my God, I know ćevapčići and this song… wait a minute… oh, yes: bum bum bum bum bum takataka tuc tuc e ja! That rocks man!

…i smoriš se. Ali da ne bismo završili tekst u sivom tonu, evo jedine pesme koju pravi tarzan sme da peva, iako ne zna reči, pesme koju je iz bespuća Sibira štapom za pecanje dovukao Jovan Memedović, u narodu poznate kao „Gunđaj gunđaj“.