Prijepiska srijedom: Lepo vreme, kad ono oluja

Ox, nedjelja 13:03, kolovoz 2015.

Visokopoštovani Gručo,

Kako je bilo na crnogorskom priobalju? Jesi li se nalivao vinjakom i tako pijan jebao Švabice da im se svetiš za sve germanske nepravde prema nama? Imamo li još jednu recku protiv Njemaca?

Ove nedelje smo saznali da naše čitalaštvo može da se pokrvi oko Ubera jednako kako može oko Srebrenice. Hajde da vidimo kako stojimo sa Olujom. Dok ovo pišem, u Zagrebu i Kninu se uvežbava strojev korak, moćna hrvatska vojska će izvesti oba ispravna tenka na ulice da pokaže silu o koju će se slomiti svaki agresor, a ti agresori – kurve stare – nikad ne spavaju kao što se zna. I tako će ratnički proslaviti do sada neviđenu efikasnost u etničkom čišćenju. Ima kod Remarka u Iskri života o brigama upravnika nemačkog logora da mu se neće zapušiti dimnjak krematorijuma, ako ga previše podloži Jevrejima, pa je zato Njemac ubijao sistematski. Nema toga kod Hrvata – za 84 sata čista Krajina, malo porušena, ali zato svakom po veš-mašina, a onima što su u klanju staraca pokazali poseban umetnički dojam i po satelitska antena da im dečica gledaju Cartoon Network.

Naravno, ne bi Tarzanija bila najbolje što postoji na srpskom internetu da ne ulazi dublje u problematiku i, što se kaže, nudi višak vrednosti. Zato sam zamolio našeg Dopisnika iz Zagreba da nam pruži koju insajdersku informaciju o proslavi i njenom povodu: „Najprije bok, dragi Srbi, osobno bih vas sve cjelivao, ali nema vas nešto ovdje kod nas hehe. Prema mojim izvorima, Poglavnik će osobno doputovati iz Argentine ne bi li nazočio velelijepnom mimohodu u prijestolnici slobodne nam Domovine. Također, on je već dao natuknice i tražio da pred tenkovima tijekom mimohoda idu srbijanski traktori, čime bi se ovom krasnom događaju pridodala i edukacijska nota te kako bi se mladež mogla uvjeriti u nadmoć Hrvata vođenih katoličkom vjerom. Na traktore bi posjeli Pupovca i još dva Srbina što su nekim čudom pretekli, no to se može pospremiti pod statističku pogriješku hehe. Poglavnik je još zahtijevao da službeni spiker bude Joe Šimunić.“

Hrvati su, moj Gručane, za dom očigledno spremni. Posle mi je naš Dopisnik iz Zagreba ipak javio da od ovih ideja nije bilo ništa jer Hrvatsku izgleda vode „srbočetnici i jugokomunisti“, što mu u neoustaškom narativu dođe na jedno te isto. Kod nas je, opet, dan žalosti. Kako ćeš ti oplakati Krajinu?

Groucho, nedjelja 15:27, kolovoz 2015.

Dražesni Okse,

Crna Gora, majka sviju nas kojima je đed ubio Turčina pa promenio prezime u strahu od krvne osvete i prebegao u Srbiju te samim tim i Srbije, raširila mi je svoje roditeljske ruke već na graničnom prelazu Dračenovac i detaljno me opipala po gepeku, koje pipanje je bilo praćeno roditeljski oštrim pogledom carinika. Nakon brzih par cik-cak urokljivih pogleda (đa gepek, đa mene u oči) momak u zelenom mi se izvinio zbog neugodnosti jer, kako kaže, „čekaju neka bezbjednosno interesantna lica“ te kurtoazno poželeo prijatan boravak u Nezavisnoj. Vidiš, Oksaro,  iako vozim askurđelov Punto i građen sam za poštedu od fizičkog – obrada nastavne jedinice šah, izazivam sumnje da sam „lice“ (što je u prvi mah neprijatno, ali ti posle digne samopouzdanje tako da osetiš potrebu da se kao takav kurčiš pred prvim Berancem™ V=4m³ koji te svojim podrigom na Nikšićko pivo lahorasto oduva direkt u dolinu rijeke Lima Vasojevka svaka fina). Što se smatra vinjaka, ispostavilo se da je, dok pičiš kanjonom Morače u uslovima od 446754 stepeni Celzijusa ka drevnoj Podgorici, vinjače najbolji drug na drumu, Mirko Alvirović kurac da jede. To kako vinjau ispegla krivinu i ubrza vožnju, kako unapredi bezbednost u saobraćaju i prevede staru baku preko puta uz pomoć ulice i blatobrana, to nema nigde: zato i jeste piće bogova, domaćina i Petra Božovića i što se mene tiče, ja bih ga uveo kao obavezan deo opreme ne samo na putu, nego i u vrtićima. Što se pak Švabica tiče, nešto su otanjile ove godine, a na njihovo mesto su došle Ruskinje: to sve glavato, to tetkasto, pa sve njunjori jezikom Tolstoja i onog drugog – hoćeš da radiš radnju, raskopčaš se i isturiš gargiju a široka slovenska duša se razneži pa vikne SNJEGUROOOOOĆKA, sredoje se indisponira jer nije ispunio očekivanja, i šta da radiš u tim uslovima nego da ga vratiš u futrolu i kažeš „doviđenja i izvinte ako je bilo nešto“. Velika je ruska pička, moj Okse, velika i moćna, suzama ne veruje.

Tužni jubilej proslaviću uz setnu melodiju „Kolone“ legendarnog barda Krajine – Save Putnik. Da, dvadeset godina je prošlo od najveće traktorijade u novijoj istoriji na teritoriji Srbije i baš me čudi kako to mili Saša (čija je stranka najagilnije roktala po liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica), koji prezire osrednjost i puca samo na najveće, nije ubacio negde u svoj CV. Pazi, mili Saša i njegovi politički i mentalni roditelji nisu time uradili ništa čime i danas ne bi mogli da se podiče: em skoro svi Srbi u jednoj državi, em su rešili su pitanje nacionalnih manjina u Hrvatskoj u korist mira i regionalne saradnje, odnosno Hrvatske. Pa se ti posle pitaj što ga tetka iz Nemačke podržava i uvek mu da 50 evra za milku kad dođe: mili Saša – kako god okreneš  i bez obzira da li je to planirao – radi ono što se njoj sviđa. Mili Saša, uvidevši da stvari uvek idu u suprotnom pravcu od onog kojim je planirao da idu te da bi nekad neko možda i mogao da pomisli da je nesposoban, rešio je onomad da postupi kao sposoban političar, da se prepusti struji i da bude poslušan, pa je samim tim otklonio svaku sumnju u to da je nesposoban. I tako se, dragi moj Okse, ispostavilo da mili Saša celog svog političkog života sprovodi jednu istu političku agendu, uvek na vlasti, samo sa drugih pozicija. Mada ja imam i drugu teoriju: mili Saša, koji intimno nikada nije prestao da bude radikal sa dna kace, rešio je da upotrebi svoje šuntavilo i usmeri ga na pravi cilj računajući –  ako je uspeo da usere priliku da pobede radikali i da bude, bude sve u plavom, moći će da usere i svaku pomisao na Evropsku uniju, doduše, on će pasti kao žrtva na tom putu, ali nijedna žrtva nije dovoljno velika ako se obnovi Ideja, a njega, ako se za Tri jerarha sete, sete. Liči li ti to na njega, Okse, je li sposoban on za to? I plašiš li se svog odgovora?

Nego pustimo mi sad milog Sašu kad se ujčevina razobadala i samo gleda kako da naudi Napaćenoj Otadžbini i ništa manje Narodu koji nema leba da jede: Tompson šilji onaj njegov mač i setno ga gleda, Miroslav Škoro komponuje lascivni bećarac a sve ispadne nekako domoljubno, proba da zavije kurac u metaforu kad ono vodotoranj, isklesan mermerni Tuđman u haljini koji s obe ruke pokazuje „EVO VAM GA“ – ovo su u Šokačkoj, dragi moj Okse, dani muškog principa, dani neostvarene penetracije, dani faloidnih simbola. Po ulicama Zagrijeba krenuće Parada hrvatskog ponosa, sve sami mladi školovani časnici, branitelji hrvatske opstojnosti i samobitnosti u Iraku i Avganistanu, a krezubi i mentalno načeti veterani rata će u didinoj uniformi da urlaju protiv „jugokomunista i srbočetnika“ (jebote!) koji vladaju Hrvatskom uz  obavezno JESAM LI SE JA ZA TO BORIO. A niko da mu pošteno kaže: jesi, ujo, ti si govno i topovsko meso i baš si se za to borio, samo ne znaš, onda si valjao a sad idi umri negde i ne smetaj, na ti ordenja malo, a evo ti i antipsihotika, dva dnevno, i uveče sedativ. Ume li neovisna Hrvatska da peva kao što su zenge pevale o njoj, Okse? I liči li ti to na one rezerviste što izgiboše tražeći dnevnice koje su zaradili misleći da znaju za koga ratuju i protiv koga?

Pozdravlja te Gručo

Ox, ponijedijeljak 21:55, kolovoz 2015.

Dragi Groucho,

Nisam ni sumnjao da je vinjak odradio ono za šta je smišljen, naime da čini ljude boljim nego što im realne okolnosti dopuštaju. Da je prošao tajni plan kruševačkog podzemlja i na front 1995. – ma još 1991. – poslato 900 hektolitara čarobnog rubinštajna na smenu bi zagrljene zenge i arkanovci pevali Tompsona i Baju Malog Knindžu, u slovenska usta bi se ljubili i zajedno psovali Amera i Švabu što im je sve ovo zakuvao, zaklinjali bi se kroz suze pokajnice na večni mir i očuvanje zajedničke domovine, jedino bi kurve Slovenci pili klaker i ipak se otcepili, ali realno koga boli kurac, njih bismo posle zajedno pregazili i porobili, dali na upravljanje Socijalističkoj Republici Makedoniji da i Slovenci vide šta je Balkan.

Pošto plan sa vinjakom nije uspeo, neko je morao da se odveze traktorima, a nekome dopalo po šest šporeta i veš-mašina, evo gde, dok pišem ove retke, huču nauljene gusenice sveže prefarbanih hrvatskih tenkova, a masa će zagrebačka oduševljeno pozdraviti svoje vitezove koji, ako i sa zločinima imaju nešto, onda se omaklo jebiga, a ako se baš i nije omaklo nego je bilo planirano i sistematski, opet nema veze, pa šta, neće se Srbi valjda kao ljudi tretirati. Pljeskaće kad prođe samohodna haubica, kao majmuni će blenuti kad nadleti avion, a posle će otići da gledaju tursku seriju i Velikog brata, pljeskaće kad Hatima poljubi Memeta i kao majmuni blenuti kad jedan selebriti opsuje drugog. Lepo smo videli sve to kad je onomad bio Putin, a mi mu prezentovali vojnu silu koja će, ako treba, braniti Crveni trg od američke čizme.

I vidim nas u ogledalu, istih mentalnih sklopova i kurtonskih moralnih načela, oprosti na generalizaciji i malo biološke teorije, jer ko god je u datom trenutku držao veću toljagu pojurio je da umlati onog drugog, onog sa pogrešnim krvnim zrncima. Dok je Beograd imao veći dildo, sravnjen je Vukovar, a onim nesrećnicima u Krajini objašnjeno da treba da se otcepe, da je to neobično važno za srpsko pitanje. Kada je Tuđman došao u posed veće toljage onda je uradio sve obrnuto majku li mu jebem ustašku. Ali ne znam Gručane, ima onaj fenomen, prirodni rekao bih, da tvoje govno uvek manje smrdi – znaš kad si u WC-u i kenjaš, nekako se srodiš sa sopstvenim miomirisima pa ti lepo, a kad uđeš u WC dok neko drugi obavlja rabotu onda ti gadno i pomisliš kakav je to čovek. To je očigledno primenjivo i na međuetničke odnose, pa nije li tvoj mili Saša, a Premijer nas sviju, upravo izgradio ime tvrdeći da je naš zločin opravdan i štaviše poželjan, a da je njihov zločin jebiga – zločin.

Ima još nešto gde bih voleo da čujem tvoje mišljenje. Koliko god mi bili isti više nego što je nacionalistima drago, postoje i razlike: u Hrvatskoj danas vlada atmosfera kao da se rat juče završio, kampanje se istim žarom vode kao da sledi paljenje visokih peći u Jasenovcu, najozbiljnije se meri ko je koliki Hrvat i ko slučajno ima kap srpske krvi, traže se verolomnici i istražuju posrbice… nije to sa naše strane Dunava baš tako, bič inspiracije ošine doduše katkad D.J. Vučićevića pa se sa naslovne strane svog govnjoida zapita da li je Kolinda ustašica, i da li su blesavi svi oni Srbi koji letuju u Dalmaciji i Istri, ali nije to to, nema onog žara, mi se više bavimo ko je šta ukrao i koja je stranka više kadrova nagurala u javna preduzeća. Na Ravnu goru ne ide više ni Vuk, dok Tompson i dalje okupi ljudi kao da u duetu nastupaju Čola i Ceca i da se besplatno dele akcije Gugla.

Zašto Hrvati, Gručane, i dalje pričaju o Srbočetnicima, a mi mnogo manje od Hrvatoustašama? Jer su oni manji narod pa imaju komplekse? Jer im je pobeda, serem se ja u nju, dala za pravo? Jer im je Đorđević metnuo trojku? Jer smo im usred Zagreba dali dva gola leđima, dok se nemoćni Ladić koprcao kao šaran na suvom? Imaš li odgovore?

Groucho, utorak 10:15, kolovoz 2015.

Dragi Okse,

Pitaš zašto se Hrvati lože, zašto se za njih rat nije završio, otkud ti jugokomunisti i srbočetnici? Nema to druže nikakve veze sa narodom, ista smo mi govna, istija nego što bi neki voleli i hteli da priznaju: jezik nas veže, onaj sa pet imena, jedina stvar koja uspostavlja prirodne granice i koja gura ljude u jedinstven kulturni tor. Isti je to sistem, dragi moj Okse, koji funkcioniše tamo i ovde, nije Jugoslavija bila ni najmanje neprirodna od trena kad je nastala jer je sve vodilo ka njoj, nego narodi naviknuti da imaju misiju (osamostaljenja i/ili ujedinjenja) ostvarivši je prosto nisu znali šta dalje sa relativno moćnom zajedničkom državom koja je, ispostavilo se, samosvrhovit cilj posle koga ne ostaje dovoljno ontološkog pokrića za njih same kao zasebne etničke jedinice, prosto, jedan sindrom posthilijastične depresije. U prevodu: ujedinili smo se, al opet ne bismo da budemo Jugosloveni, a i čemu sad brate slatki čovek da se nada i da sanja, šta, kao treba da se razvijamo i ta govna?! DAJ NEŠTO JAČE! I tako su rođene – onako kako su rođene – slabašne državice sa misijama dalekim i neostvarljivim kao što je to vaktile bio komunizam: taman misliš primakao si mu se, a on ustvari tamo negde na horizontu, lebdi u prostoru kao bestelesni entitet, kao Bog nad vodom. Svi ti naši nacionalni snovi i težnje, sve te ideologije, strategije, mitovi, legende, zastave, grbovi i ostale pičke materine su najobičnije šargarepe na štapu, a na taj i ni na kakav drugi pogon radi perpetuum mobile koji etnolozi, istoričari, politikolozi i sociolozi zovu „narod“. Ne treba tom narodu ostvarljivih misija ako želi da ostane u koheziji/nacionalnom jedinstvu, dragi moj Okse, jer njihovo ostvarenje rađa postkoitalno razočaranje i ono obavezno JESAM LI SE JA ZA TO BORIO, a onda se samosvrhovita narodna mašina raspe u milione individua posvećenih egzistencijalnim problemima kao što su leba i s leba.

Mi smo, dragi Okse, paradoksalno, imali prilično mnogo sreće u odnosu na Hrvate, jer kada neko čeka državu hiljadu godina, to ostavi izvesne posledice. Naš moderni državotvorni narativ (pozdrav za Ariela) svoje korenje pustio je u vreme nedosežno pamćenju danas živućeg čoveka, TV-kamere i jućuba, dakle, pre dvesta godina, u doba Prvog ustanka: upravo zato što je tako dalek, zaogrnut je mitom i poezijom, pa se sa te distance komotno može verovati u njega jer baš zbog nje ne obavezuje toliko, pa se može i travestirati, i onda gazda Gruju zajebe gazda Đoka a Boletu smrdi iz usta na dupe i svi se smeju. Što veća vremenska distanca od državotvornog mita, to više slobode: tako stvar stoji sa nama koji upravljamo sobom već dvesta godina. Sa druge strane, moderni državotvorni narativ u Hrvatskoj traje nepunih dvadeset pet godina, država ganc nova, malo prešla, još nerazgažena pa se Hrvati još snalaze u sopstvenoj koži, gradeći državotvorni mit u vreme kamera i videoklipova sa ratnim zločinima, amaterski snimljenim za uspomenu i dugo sećanje u samotnim ličkim noćima u SUR „Dinara“, vlasnik Krešimir Dmitar Zvonimir Broć. Tu je kvrga, dragi moj Okse: državotvorni mit kao ugaoni kamen države MORA PO SVAKU CENU DA OSTANE ČIST. Rat je uvek oslobodilački, pobede su uvek veličanstvene, vojskovođe su uvek genijalne, neprijatelj je po prirodi stvari uvek pokvareno govno, a Otac Nacije, prvi, jedini i najveći je genije izrastao iz naroda kako bi ga oslobodio, ne čovek nego polubog. A sa druge strane, previše je dokaza za previše zločina, sve je to dokumentovano i snimljeno, neprestano se kompromituje mit o nastanku države pa samim tim i država sama. A kada je država ugrožena, ona se bogami i brani, mobiliše se narod koji je čini, mobiliše se sam u strahu od ljage zločina, mobiliše se da bi ostao jedinstven jer ako pretnje nema, misija je ostvarena, a posle ostvarenja dolazi šta? Razočaranje i individualizam, Oksaro, mrski individualizam koji razara mitove i obesmišljava ratove.

Bolje smo prošli, Okse. Lakše je stvoriti legendu od maglovite uspomene na hajdučkog vođu ustanka od pre dvesta godina i lakše ju je prevazići. Mnogo je teže to uraditi kada za predmet imaš krivoustog kvazimaršala u operetskoj uniformi, još živog u sećanju, sa sve krvavim rukama.

Pozdravlja te Gručo

A VOLI VAS FRANJO