Život i priključenija urbanog filozofa

S vreme na vreme, svakoj iole samosvesnoj i introspekciji sklonoj osobi, kakva si svakako i ti, dođe dan ili period kada uz povremene ili stalne injekcije samosažaljenja dolazi i predoziranje nihilizmom, bezvoljnošću i, samim tim – neograničenom kuloćom i poistovećivanjem sa velikim neshvaćenim umovima, sa velikim filozofima/piscima/alkoholičarima/narkomanima/razvratnicima koji su svoj smisao i duševni (ne)mir pronašli upravo u činjenici da ništa nije važno, da smisao ne postoji, da je ateizam jedini pravi put,jer je religija sredstvo upravljanja masama, a napaćeni intelektualac nikako nije deo mase (ništa protiv ateizma, sve protiv pomodarstva), da je jedino ispravno bataliti sve jarmove „normalnog“ života i odati se čarima lebdenja u međuprostoru između ničega i ničega, jer ničega i nema nigde. Tada će pomenuta osoba, verovatno, u pauzi između spavanja i životarenja, pogledati pokoji „duboki“ film, izdrkati nekoliko puta, iako je intelektualac šanse su male da će nešto pročitati, a ako se to slućajno i desi, biće to delo nekog eksplicitnog, modernog i navarenog pisca, delo srodne duše iz klase „carevo novo odelo“ autora. Dakle, neko koga je kul voleti, iako ili nema šta novo da ponudi, ili niko ne razume o čemu koji kurac govori, ili i ne govori ni  o čemu konkretnom, ali jebe, a jebe mu se što jebe. To isto važi i za muziku i druge vidove umetnosti.

Razmišljaće o besmislu, ili neće razmišljati, jer je i razmišljanje već nešto, a ne zanima njega nešto, ništa je keva, knjigu treba napisati ni o čemu. Onda će on, u nedostatku volje i mogućnosti da napiše knjigu (a i koji će mu to, true je napisati knjigu pa je spaliti, a ako će već da je spali, što bi je uopšte pisao), i generalno bez volje da uradi išta korisno, izdrkati još jednom, pročitati neku bljuvotinu iz virtualnog pera neke njemu poznate osobe, pa ipak odlučiti da je upravo to ono što njemu u životu nedostaje – neki izraz, nešto po čemu će ljudi shvatiti svu genijalnost njegovog uma, bogatstvo njegovog unutrašnjeg života, moć njegove reči. Ne odustavši od svog literarnog talenta, počeće da na svom Fejsbuk profilu kači citate velikih i manje velikih umova istorije i današnjice, time polako pripremajući javnost željnu novog vikend filozofa mudrosera za pojavu istog, tj. zasvoju prvu samostalnu mentalnu defekaciju, koja, u zavisnosti od popularnosti koju u krugu svojih prijatelja uživa, može biti prihvaćena sa odobravanjem ili sa podsmehom. Ovo prvo je češće, budući da „prijatelji“ isključivo smeju (čitaj – moraju) pohvaliti njegove napore, dok kritičari ćute k’o kurve. Ili bivaju blokirani.

Neće ga interesovati aktuelne teme. Politika, sport, crna hronika i dešavanja u svetu daleko su ispod nivoa svesti koji je on dostigao, svakidašnjica ograničava galopirajuću kosmičku srnu njegovog duha (izraz sam ukrao od nekoga, jebi ga), a obavezne dnevne aktivnosti poput obrazovanja i posla postaju trivijalne. Na fakultetu ne ide – a čemu sve to? Ionako će svet nestati za 4 milijarde godina, rek’o Putin. Kome će se tad jebati za Obligaciono pravo ili Linearnu algebru? Kome će se TADA jebati nebitno je, ćaletu koji ga SADA izdržava jebe se itekako, dok gleda kako mu dete izmiče iz ruku, bavi se glupostima, ili se, još gore, ne bavi ničim. „Ne!“, misli naš junak. „Ćale je samo mediokritet koji se divi moralnim i intelektualnim kurtonima, kakav ja ni u kom slučaju nisam. Neću postati kao on, i kao svi ostali materijalnog željni pičkopaćenici kojima je „u se, na se i poda se“ jedina životna parola, a Balaševićev Bane jedina prihvatljiva budućnost.“

Tada će početi da, uz sve češće prosipanje mlakih misli, preporučuje prijateljima filmove o nekonformistima, zanemarujući činjenicu da je sama upotreba društvenih mreža konformizam po definiciji, a pisanje komentara na Jutjubu ispod trejlera za „Into the wild“, u kome se divi Kristoferu Mekendlsu na ideji i nagoveštava da bi rado sledio njegov primer, paradoks samo takav. Dobre su šanse da je samo trejler i pogledao.

Ohrabren sve češćim komentarima podrške, pokazaće svojoj profesorki srpskog, sa kojom je ostao u kontaktu, dve-tri svoje pesme ili priče (sve zapravo), buncanja besposlenog uma, doduše sa nešto smisla za apstrakciju najopštijih i najeskploatisanijih tema i, pošto, iz čiste njene blagonaklonosti dobije palac na gore, mladom autoru izrašće krila u nameri da promeni svet (o kome i ne zna previše) i da svoja opažanja, izrovarena niotkuda, obznani širem auditorijumu. Postaće član nekog sajta posvećenog debatama, redovan posetilac više desetina foruma, a, kao ultimativni udarac jebenom kapitalističkom svetu i svim tim maloumnicima što još nisu dosegli nirvanu – napraviće svoj blog. U njemu će se baviti onim u šta se najbolje razume – ničim tj. svim i pokušavati da svoja jedina dva čitaoca, najboljeg ortaka i drugog najboljeg ortaka ubedi, u kratkoj pisanoj formi, da je inteligentniji od njih, te da moraju biti ponosni što ga imaju za prijatelja. Jedan od njih dvojice će se polako udaljiti od njega, dok će drugi nastaviti da ga sledi i svesrdno promoviše.

Za to vreme, dok njegova blogerska popularnost raste (polako pređe sa dva sledbenika na tri), ispiti čekaju ili posla nema, njegova kreativnost počinje da stagnira. Shvata da su njegova sabrana dela nadmašila obim pročitane literature („Bela griva“ u trećem osnovne, ili drugom, jebem li ga), te on stiže do stvaralačke krize. Prođe tako neko vreme, dani, nedelje, meseci, a novog teksta nema. Njegovi pratioci počinju da brinu za njega (ne), i sa nestrpljenjem očekuju novi rez britkog mlađanog uma. Međutim, inspiracije nema, a registracija domena polako ističe. Od ćaleta iskamči par hiljada za obnovu registracije (kaže mu da je za prijavu ispita), i predomisli se. Umesto produženja naloga, kupi sebi WoW akaunt i postane gejmer. Loš.

Filozofirao i tekst poslao čitalac Thomas Frandsen. Ako smatraš da i u tebi leži novi Šopenhauer ili barem Lola Smiljanić, pošalji nam tvoje vispreno mislenije na pejdž.