Život jednog mešanca

Balkan. Jebeno mesto. Ako si Taj i Taj onda ne možeš da budeš Ovde, jer ovde obitavaju Ovi i Ovi.  Ovde si Pogrešan, pogrešno razmisljaš, pogrešno veruješ.  Ne možeš da budeš ni Tamo. Tamo žive Oni a ni  Tu ne pripadaš. Jebi ga, ako si Mešavina, onda  si ugasio, onda te niko ne prihvata, i nigde nisi svoj. Ovde ćes biti Taj, Tamo ćes biti Onaj.  Nigde ničiji a najmanje Svoj.

Skapirao si poentu. Sem ako te nije smorilo da čitaš sve ove zamenice i predloge, pa si otišao na kraj teksta i usrao mi se po istom u komentaru. Ako si ipak izdržao žuljanje mozga koje si osetio prilikom čitanja uvodnog pasusa, i imaš IQ veći od imbecila koji na četvrtoj godini faxa pita profesora je l’ sme olovkom, onda si ukapirao da govorim o zapaljivom temperamentu ovdašnjih žitelja. Znaš već, vrela krv, najlepše devojke, najbolja sarma, grejt najt lajf, i poriv da se jebe majka svakom ko izlazi iz šablona. Iole.

Moj život je po tome malo specifičan. Nisam skroz van kalupa. Polovina mene jeste. Jebem li ga kako to funkcioniše. Valjda bogovi podele teritoriju. Pa tako desna strana pripadne jednom bogu, a leva drugom (oko desnog muda se i dalje spore).

Biti mešoviti klinja u devedesetim i nije bilo baš tako jednostavno. Znaš za onu, “deca su najsurovija”?Ja znam, i million puta sam se deduktivnim putem uverio da u toj izreci ima možda i najviše istine. Znaš i za onu drugu, “čovek je socijalno biće”. Naravno da jeste, i naravno da svako teži da se negde utopi, da bude prihvaćen, da se konformituje. I samo taj iskonski nagon me je terao da se ponekad stidim porekla, i još gore da ga krijem.

Tri događaja posebno pamtim. Nisu to događaji koji su me odredili kao ličnost, obeležili moje odrastanje, usmerili moju rešenost da nikad i ni zbog kog ne kleknem, i slična patetična sranja. Jednostavno, to su doživljaji kroz koje svakodnevno prolaze klinci koji imaju situaciju sličnu meni. Pitaćes se ti, što ja tebi to pričam. Jebem li ga, priča mi se…

Pa ovako…

PISMO

Bio sam treći razred osnovne škole. Vratili se sa produženog raspusta, morali smo malo ranije da završimo prethodni razred, jer su naši stariji morali da izdominiraju nad celokupnom zločinačkom zapadnom civilizacijom plus nad Semenkarima gratis. Učitelju je bilo iskreno drago što nas sve vidi na broju. I sve nas je redom izljubio. Ludi Stane je posle početnog postratnog stresa ili kako god da se to nazove, I posle početne potištenosti, opet počeo da napastvuje devojčice iz razreda, brkata tetkica nas opet nije podnosila, čak smo našli i govno na česmi u wc-u, sve u svemu sve se vratilo u normalu.

Ulazi učitelj jednog dana u učionicu, i kreće da objašnjava pravila za pisanje pisama. Kako se počinje, završava, gde ide adresa i slično. Završio se čas, ustaje on i kaže nam za domaći da napišemo pismo nekom koga poštujemo i volimo, da ga adresiramo i da ga sutra donesemo u školu. Pismo, ne voljenog. Da ga zajedno pošaljemo.

Ne budem lenj. Zahtevano, učinjeno.

Jedini “problem” je bio u imenu osobe na koga je bilo adresirano pismo, tj. moju babu. Goranka. Izgugluj malo o Gorancima pa ćes uvideti gde je problem.

Donesem ja pismo, stavim ga na gomilu drugih na katedri. Ulazi učitelj, lista ona pisma, sav ozaren, kako vrednu dečicu uči. Odjednom, menja se izraz na njegovom licu, i sa krajnjim gnušanjem čita ime moje babe. Ja se javljam, prvo mu nije jasno jer sam dobio ime po onoj drugoj polovini, bio sam dobro kamufliran. Zatim se malo osvesti i “nevešto” pročita opet. Deca me prvo gledaju kao gubavog, izvor svih bolesti, a onda na to nevešto čitanje kreću da urlaju od smeha. Narednih dana sam bio izvor svih duhovitih opaski. Čak me je par likova, valjda na pujdanje njihovih bližnjih kod kuće, prezrelo za čitavo školovanje.

Govno na česmi je nešto normalno, normalna pojava, i nikome nije ni palo na pamet da ispita to govno i ko ga je tu ostavio. A i zašto bi. Ali zato je ime moje babe bilo nešto krajnje neprihvatljivo. Od tada se i učiteljev odnos prema meni izmenio.

DRKANJE

Počeo sam da treniram. Sa treniranjem idu i pripreme. Sa pripremama ide i zajedničko spavanje po sobama. Pubertet plus tv u sobi plus gomila hormona daje zajedničko bacanje u nesvest. (Svako svog baca u nesvest. Da sam izdao majku otadžbinu zato što sam polutan to prihvatam, ali da sam gejpeder to nikad. Smrt pederima!)  Ko je nekad bio na pripremama u jebenoj planinčugi gde sem pomenutog bacanja u nesvest i nemaš šta da radiš, sem da treniraš, zna o čemu pričam. S obzirom da moja ćoldara nije izgledala isto, bila je malo podšišana pri vrhu, ja sam se bojao osude, pa s toga sam se bojao i drkanja pred drugima. I tako bih ostao zapamćen u društvu kao lik sa malom kitom. E sad, birajući manje zlo, ja sam u trenucima očajanja spustio gaće i ostao tako, prepušten strašnom sudu. Déjà vu. Reakcija identična. Sramota identična. Zemlja i dalje previše tvrda da bih propao kroz nju.

SVINJE

E sad, kako ne bi pomislio da forsiram jednu stranu, priča i o drugoj. Došlo je leto, pre naše čuvene dominacije nad celim svetom. U južnu pokrajnu si i dalje mogao da ideš sa srpskim tablicama, bez da se plašiš za svoje bubrege i ostale unutrašnje organe. Bilo je leto, a leti se ide na more. Ne devedesetih i ne u Srbiji. Sinonim za more u to vreme bio je selo. Spakovali se, otišli. Stigli. Izašao sam na ulicu i cunjao po selu. Krave, tu. Kokoške, tu. Ovce, tu. Ker na kanapu, tu. I tako svako domaćinstvo. Gde su jebene svinje?! Ljubopitivog kakvog me majka dala, krećem da se raspitujem za zdravlje svinja po okolini. Svi nešto mumlaju, znoje se, vidim ja kriju nešto. Svinja nema a oni sumnjivi. Pa nećemo tako. Zapnem ja još jače i još dosadnije, kako samo derišta znaju. Džabe, sve isto. Sve bi bilo u redu da me jedan batica nije uhvatio za mišicu odveo kod mojih i rekao: “Lepo si naučio ovog malog provokatora, gde su svinje pa gde su svinje”.  Ćaletu je to bilo smešno, pa nije mogao da dođe do daha dobrih pola sata, keva me uzela u naručje i objasnila da su svinje na selu, kod baka i deka svinja. Šta znam, valjda i kod svinja bila kriza pa nisu mogli na svinjsko more. Sve u svemu nisam se više raspitivao.

Pomenute priče su komične, možda. Možda su nekome tragične. Možda su nekome i jedno i drugo. Za mene su one predstavljale život, svakodnevi život tih dana. Pokušavao sam da izbegnem priču o rođacima kad god sam mogao. Sve dok nisam poodrastao malo, pa sam shvatio da su svi podjednaka govna, i ovi kevini, i ovi ćaletovi. Na kraju sam postao svoj, i trudim se da se konformitujem u grupu čiji članovi odbijaju da se konformituju.

Svako dobro. Smrt Ustašama! (njih nemam u familiji)

I pederima, naravno.

Tekst poslao čitalac Palindrom. Ako i to hoćeš da bla bla bla, pošalji ga na fan pejdž, NE NA MEJL JEBENI.