Još tipova balonskih fudbalera

Fudbalsko proleće je počelo, kako kod nas tako i po Evropi. Ovo naše baš i nismo preterano željno iščekivali, mada nas nikako ne može razočarati jer su naša očekivanja od srpskog fudbala pala toliko nisko da ja polažem veće nade da će Gulan i Pečnik da napišu i snime niskobudžetni igrani film o Kebi, a zatim odlete na Neptun parnom mašinom nego da će fudbalsko proleće u Srbiji doneti više od nula dobrih utakmica. Tako da to nije frka. Malo me jedino brine što je i u Evropi počelo dosta kilavo – na 16 utakmica najnebitnijeg fudbalskog takmičenja na planeti koje služi da timovi poput Černomoreca i Esbjerga istripuju malo moći, palo je 27 golova, što je sramotnih 1,6 po meču. Ni Liga šampiona se nije pokazala puno bolje – ono što smo naučili iz prvih utakmica osmine finala jeste da sada umesto jednog ultra dominantnog tima koji igra ultra dosadan fudbal, imamo dva takva, jer je Gvardiola svoju ljubav prema trolovanju protivničkih odbrana igranjem ševe na 50 metara od gola poneo iz Katalonije u Bavariju i naterao me da bukvalno zaspim oko 60. minuta i sanjam Fabijanskog kako jede krofne i priča na hrvatskom.

“Krafne? Ma bile su mrak, kuiš.”

Ipak, za fudbal ima nade. Razočaran si jer se Kežman penzionisao? Idi u balon, opikaj termin-dva. Moraš da rokneš dva bromazepama svaki put kad vidiš Bajkovića? Eno ti stadion u kraju pa teraj loptu za lokalni tim. Tvoj lokalni tim nije dovoljno kul? Nema frke, znamo jedan koji jeste.

Svečano obaveštamo svatove, drage goste i ekipu koja se na svadbu infiltrirala nepozvano da tamani sitne kolače da smo sklopili dogovor sa grupom momaka iz nekada moćnog fudbalskog centra, Železnika, i da se njihov lokalni tim sada zove Sparta Tarzanija. To je samo još jedan dokaz da ovaj sajt promoviše prave vrednosti – cigaru na poluvremenu i vinjak i keca na Liberec posle tekme. Da za sad ne otkrivamo mnogo, naša saradnja će da bude do jaja, a videćeš i kako će konkretno da izgleda ako budeš blejao na sajtu i pejdžu ovih dana.

Povodom ovakve zgode, odlučio sam da bi javnost trebalo podsetiti na čari i nedaće amaterskog fudbala. Prvi deo ovog teksta je obradio pun kurac tipova balonskih fudbalera, ali sam kasnije skapirao da sam nepravedno izostavio neke bez kojih fudbalica četvrtkom ne bi bila to što jeste. Evo ih ovde, u ovom tekstu, evo tu baš ispod.

 

Fordžija

Fordžija je onaj lik koji u osnovnoj smišlja ili prenosi iz naroda fore i pesmice tipa “igra rokenrol cela Jugoslavija samo jedna baba za Partizan navija”, da bi negde u srednjoj shvatio da je to ipak trulo i levelapovao svoju igru na vikanje stvari poput “Profesorice, ja bih u wc, al ne da piškim!” iz šaraga autobusa na ekskurziji po Homoljskim planinama. On kasnije dalje evoluira, fore mu naravno nikada ne postaju dobre ali postaju glupe na uvek novi način, što je u principu istovremeno i iritantno i zabavno. Ekipa ga gotivi jer je igrati fudbal s njim kao igrati fudbal s Jovom Radovanovićem – on uopšte nema taj trip da ga adrenalin ograniči i fokusira na igru, nego tako malo pika fudbala a ustvari snima i vreba potencijalno (njemu) smešne situacije koje može učiniti još smešnijim nekom šaljivom upadicom. Upadice su naravno stare, oprobane i izlizane, od: “Nema veze, bosanska je!” kada nekog drkne lopta u glavu, preko “Jao, Baloteli!” kad neko ima problema s oblačenjem markera pa sve do “A jel ti se puši kurac kad izađeš na ladno tako znojav?”. Fordžija ni nije tu zbog fudbala, on je tu samo da da šalu.

Znaš, mangupi su to.

Tegljač

Lik koji zna fudbala onako fino. Zna u principu sve – zna odigrati odbranu, zna kad treba povući kontru, zna dati gol s više od 3 metra, zna izvesti i takvu ekstravaganciju kakva je dribling. Ali JEBENO NE MOŽE DA DA LOPTU IZ PRVE. Generalno ne može da je da u pravo vreme i nikad ne zna kad ju je dovoljno teglio. Čak nije ni alav, već jednostavno tako igra, nema osećaj. Preseče pas protivnika, krene napred kontra 3 na 2, imaš me levo matori, ej matori imaš me levo brate LEVO sam skroz otvoren zašto driblaš sad i tog lika, dobro ok prošo si ga dodaj sad levo da im damo gol jer treba dati gol u fudbalu to je fora, pazi imaš leđa sad imaš leđa, zašto stojiš šta čekaš uzeće ti loptu, vidi ovo sad UZEO TI LOPTU PA JEL MOGUĆE JEBOTE ŠTO MI PRIREĐUJEŠ OVO PA ŠTO ME JEBEŠ NEMOJ ME JEBATI BAREM JEDNOM ČOVEK BUDIIII NE LAŽI MEEE.

Prangija

Prangija može imati različite fudbalske kvalitete. Nekad igra carski i to ima smisla – jebiga, u procesu učenja fudbalskih veština naučio je i kako da šuri po lopti sa distance. Meni su veća enigma prangije koje imaju veze s fudbalom otprilike koliko i likovi koji govore Bajern Leverkuzen. Misliš hahah jebote vidi ga ovaj lik kako kruto vodi loptu odbija mu se od stopala ko kaldrmu da šutira hahah vidi ga kak ŠTA JE OVO JEBOTE KONJ otkad Roberto Karlos ima ovako jak mađarski akcenat i zašto smrdi na dinstani luk? Blokiranje prangijinog šuta se suptilno izbegava – nikad nećeš otvoreno pobeći od njega jer nećeš da ispadneš pička, ali zato uvek možeš da se praviš da si ga pustio jer si mislio da će dodati, što je takođe za pičke, ali pičke sa visokim mišljenjem o sebi. Prangija je dosta često istovremeno i ono što u ovoj i drugim naučnim klasifikacijama zovemo Boske.

Ova fotka je tu sasvim slučajno.

Boske

Boske nije bilo koji Bosanac. Uvek imaš bar jednog Bosanca na terminu, čak i kada misliš da ih nema i kada se kamufliraju kao Slovaci. Uvek ih ima. Ali Boske je onaj koga na terminu punom Bosanaca drugi Bosanci zovu Boske. E to je takav lik. Van terena gotivac, ali na terenu jednom mesečno nekom lomi nos, nogu, ključnu kost, lobanju i to ne tako što nekog skrlja nego tako što samo ide. On nije samo velik, on je ENORMAN. Važna stvar: svaki Boske je prangija. Ali za razliku od obične prangije, Bosketa neće sprečiti da šuri po lopti ni to što je 4 metra od gola. O ne, neće. A ti nećeš imati gde da se skloniš kad budeš branio. O ne, nećeš. I tada ćeš videti. O, videćeš.

Lažov

Najbedniji lik na fudbalu, ali onako ne otvoreno bedan nego prikriveno – čim ga prvi put vidiš na terminu nekako osetiš da ga ne gotiviš zbog nečeg al nisi još siguran zašto jer se on spolja baš trudi da bude gotivac. I onda, posle par termina, skontaš – brate, on ladno LAŽE. Laganje na terminu je otprilike najbednija stvar koju možeš da uradiš u životu – ok iz zajebancije, malo sprdaš ortake i to, ali ako lažeš mrtav ozbiljan iz razloga da bi POBEDIO glupu partiju fudbala sa par drugara iz srednje onda brate stvarno. Znaš ko laže na fudbalu brate? Lažu izvesni Sadik, pasionirani kolekcionar kartona i izvesni Jašar, profesionalni pokazivač na parking (čak ih nisam ni izmislio – ko je pikao nekad iza male Ekonomske u Novom Sadu sigurno zna gospodu), ali njima mogu da oprostim jer su cigani na lepku i jer na terenu gde oni igraju od 15 ljudi njih 11 troši tubu Tigra a ostala četvorica su na dopu. Koji je tvoj izgovor?

Kavgadžija

Još jedna bedna vrsta za koju ne znam kako ih još uvek iko zove na fudbal. Vrlo često, kavgadžija je i lažov, što je toliko iritantno da transformiše i normalnu ekipu u kavgadžije, što pretvara balonski fudbal u potpuni apsurd. Posle fudbala su uglavnom vrlo pomirljivi i u fazonu “eh matori dobro smo se istrčali, a?”, a ako se eventualno pomene konflikt on zauzima odbrambeni stav uz komentar kako je “sve bilo u žaru borbe”. More nabij svoje napaćene fudbalerske fraze sebi u bulju i gubi se kući da pričaš kevi kako si danas dao gol iz penala i da je i dalje voliš najviše na svetu mada imaš već 34 godine.

Debeli

Debeli je igrač pun iznenađenja. Iznenađujuće pun iznenađenja. Jebeš mi sve, ali jedno 70 posto debelih osoba s kojima sam igrao igraju strašno lep fudbal. Ne mogu da trče, doduše, al prosto je neverovatno s koliko elegancije igra prosečna debela osoba na terminu. Zna se zagraditi, zna dati pas u prostor, zna forice, zna te predriblati kad se zaletiš ko konjina, asistira petom, prijem mekan ko duša. Kada debeli prima loptu to deluje toliko kontrolisano da imaš osećaj da postoji neki prirodni zakon, neki produžetak zakona gravitacije koji počinje da važi kada je osoba dovoljno zaobljena, a zbog koga lopta jednostavno ne može da se odbije nekontrolisano od nje, već se obavezno zalepi za nju i nežno poput ružine latice spusti na tlo. Doduše, ekipa sastavljena samo od debelih je katastrofa u najavi jer sigurno ne može da uradi ništa pametno osim da zaradi infarkt-dva.

Alkos

Dođe jako pijan, svima bude muka, pošalju ga na klupu malo da iskulira. Ode na klupu, ispegla se, uđe u igru na 2 minuta, opet ode na klupu, opet se ispegla, posedne malo i posle 15 minuta ustane i ode kući. Kad ga vidiš uveče u gradu nema pojma o kakvom fudbalu pričaš.

Cipelar

Pandan liku s pogrešnom opremom među basketašima. On je onaj lik koji je do šestog razreda stalno igrao u cipelama a od onda se malo uozbiljio i sad igra u 7 brojeva većim skejterkama (naravno pozajmljenim), farmerkama i košulji. Igra obično bolje nego što bi iko mogao da zamisli da se može igrati u takvoj opremi. Životne nedaće su ga takođe naučile da se igra mora igrati punim srcem, trči, razgrće, gine, totalni Vijetnam fazon, i zbog takvog stava uvek prvi reaguje na kavgadžijina provociranja. Konačno kupi patike za fudbal, raspadnu se posle 2 termina jebiga, noge ne prihvataju takvu obuću. Nazad u cipele i napred u legendu.

Lajfer

Čovek koji posle termina priča gde je izlazio, šta je jebo i koja se od tri odbojkašice s kojima ga je Đape video prošli vikend najviše loži na njega. Priča kako će za vikend da ide taksijem u Bg u neki lokal čije ime dva seljaka iz Kulpina koji ga slušaju ne bi znali da izgovore ni posle tromesečnog intenzivnog kursa poslovnog engleskog. Bivša riba mu je sestra od tetke Stefana Milenkovića, tako da je sa Stefanom na ćao-ćao al zato što je Stefan smarač u principu, ne bi mu se ni javljao da nemaju 240 zajedničkih prijatelja. Pola ekipe ga mrzi jer posle termina idu kući da svojim ženama drljaju čukljeve i gledaju film na Pinku. Druga polovina koja nema žene i televizore mu se naizgled divi, mada ga i oni potajno mrze i radovali bi se da smrska koleno na martinelu.

Fonjara

Osoba čiji genetski kod pokazuje sličnosti sa čitavom lepezom čuvenih fudbalskih fonjara – od Inzagija, preko Ćićarita, Kujta i Borhe pa sve do Heldera Poštige. Primetićeš da svi ovi igrači imaju puno više od puke sreće – oni danas poseduju gomile para i popularnosti pre svega zato što se jako dobro i jako mnogo kreću na terenu, ali ne moš reći da nemaju i neki iks faktor – jebiga ne može svaka budala da da gol sisom u finalu Lige šampiona, ali Pipo može. Tako i fonjara. Nije da baš ne zna, al nije ni da zna. Sve radi sporo i neuverljivo ali mu sve uspeva. Svaki njegov spor šut iz okreta proći će dvojici kroz noge, pri čemu će drugog zakačiti po peti taman toliko da odskoči i pogodi golmana u oko, a onda će se lopta odbiti nazad do fonjare koji će je spakovati s pola metra u prazan gol dok golman leži na zemlji jer je upravo ostao bez oka. Samo nubare u svoju ekipu uzimaju zaista najbolje igrače. Pravi znalac uvek radije bira fonjaru.