Sednica Vlade Srbije u vrtiću “Car Lazar kad je bio mali”

Predškolska ustanova „Car Lazar kad je bio mali“ nabijena između blokova, dvorište prepuno čeljadi i nejači u fluorescentnim bojama što ukte i arle, to trči, to vrišti, to se kliberi, šta je bilo, krug se napravio, navijaju deca a u sredini se biju jedan žgoljavi i jedan zadrigli, žgoljavi proletersko dete, otac babički tehničar a majka domaćica, otac radi kod privatnika na odgovornom poslu lopatanja šodera sa jednog na drugo mesto i nazad, zadrigli buržujsko dete, ćaća direktor JKP „Gracke žardinjere i glagoli“ a keva pička i po, urlaju deca, gore baklje, povici KRVIIIIIIII! KRVIIIIIIIIIIIII! a mlečni očnjaci im se presijavaju, šta je povod agresiji, đembo izneo neumesnu kritiku da žgoljavi doručkuje sendvič sa lebom, žgoljo replicirao tvrdnjom da stavlja i kečapa, đembo reko da stavlja kurac masni, žgoljo isprovociran uzvraća nasiljem i tuča još traje, vaspitačice u ljubičastim keceljama i klompama gledaju što se izgradio grad okolo, puštaju decu da malo sama rade jer je sad opasno da se uključe, mlade godine ispunjene suvim vratom i visokofruktoznim gaziranim pićima u neograničenim količinama ostvaruju nedostižnu prednost i đembo obara žgoljavog, seda mu zavrat, „KAŽI: JA SAM GOVNO“, „JA SAM GOVNO!“, „KAŽI: JA SAM SIROMAŠNO GOVNO“, „JA SAM SIROMAŠNO GOVNO!“, ovacije, slavlje i opšti uzvici oduševljenja, masa nosi pobednika na ramenima a sirotinja se valja u blatu i suzama kako i treba, debeli je pobedio mršavog, pravda je pobedila nepravdu, dobro je pobedilo zlo, univerzum je opet u balansu i sve je na svom mestu.

Odjednom, kolona crnih audija, plavo-crvene rotacije pod punim gasom, uleću kola u dvorište i razguljuju buljuk dece, crni kombi sa specijalcima koji izleću strogo usklađeno uz odgovarajuće HUT-HUT-HUT-HUT i kundacima oblikuju decu u formaciju. Za njima dolaze dvojica apsolvenata Megatrenda, iz zadnjeg džepa im vire sendviči sa šunkaricom u celofanu i hepi ćepi, nose kutiju i uvaljuju vaspitačicama, „SVE DA BUDE PO DOGOVORU KAKO SMO REKLI!“, otvara se kutija, vade se zastavice Srbije i dele deci, „DA MAŠETE I DA VIČETE ONO!“, đembeli strateški raspoređen u prvi red i dobio dve zastavice. Otvara se prvi audi i izlazi neki čovek, gleda ga žgoljo sa zemlje i pita se šta mu je sa ustima, onakva ima tetka Duška pa tata kaže „prava pušačka, issssss“ a tetka Duška uopšte ne voli cigare nego belu Milku kad joj ljudi donesu na posao pa mi nikad ne da nego sve kaže „jedi govna, mali“. Izlazi taj čovek i mršti se nešto na decu, čeka nešto, vaspitačica panično sikće „DEČINjA, DA VIČEME!“, deca mašu zastavicama i viču „A-CE! A-CE! A-CE! A-CE!“, čovek se još više mršti, kaže ovo je napad na njega lično, specijalac vaspitačici kaže „što si pekla paprika, pekla si“ i obara je kundakom. Jedan kreće da slika to telefonom, čovek sa usnama vidi to i momentalno se zaleće se na žgolja što leži na zemlji, viče „STANI, ČEDO MALENO, JA ĆU DA TE SPASIM!“, žgoljo vrišti u panici, zapenjeni čovek sa buljavim očima trči na njega, AAAAAAAAAAAAAA! i podiže ga sa zemlje. „JESTE LI DOBRO, GOSPODINE MALIŠANE?! ONAJ STRAŠNI MRAV JE MOŽDA SASVIM SIGURNO HTEO DA VAS KRVAVO ZAKOLjE U VRAT SVOJIM KOPITOM!“Iz kombija iskaču fotoreporteri i slikaju, onaj sa sendvičem se okreće deci i diriguje: „Idemo, tri, četri: A-CO I-SU-SE! A-CO I-SU-SE!“

Trpezarija u vrtiću, poređani oni mali stolovi na P, za njima stoličice, a na njima se guziči dvaes ljudi u odelima, ona dvojica sa sendvičima uteruju decu da stoje, gde se zagužva poguraju nogom, đembelom na obrazu ostala šara od najki, svi su tu samo nema onog čoveka sa usnama, treba da sedi u vrh stola, za njega nije postavljena stoličica nego vaspitačica donela hoklicu, opet onaj sa sendvičom dolazi i miče je, pa iz putnog frižidera vadi i postavlja smrznut cerov panj, rapav i neobrađen, ima i granu i pticu zaleđenu na njoj, te zašiljene i zarđale eksere tamo gde treba da se smesti dupe. Evo i čoveka, svi ustaju sa stoličica sem jednog rumenog sa kockastom glavom, on podrignuo u znak pozdrava i pokušao pantomimom da pokaže da sad ne bi moglo da ga podigne ni ono što ima ono pa čini hrrrrr i sa onom rukom pokupi pa podiže. Seda čovek na onaj ledeni panj i ekseri mu se zarivaju u prkno, umesto bola uzdah zadovoljstva, jedan mali sa naočarima gleda ga milo, uzdahne vrteći glavom i više za sebe zapeva „eh što niiiisaaaaam ekser maaaaaaliiii….“, tok svesti u ćelavoj glavi do njega je toliko glasan da se čuje: „ekser, ekser, zarđali ekser u dupe, infekcija, umesto antibiotika fiziološki rastvor, tetanus, smrt, sve ko prirodno, nesrećan splet okolnosti, žalim slučaj, ništa nismo mogli da uradimo, svi srećni, meni milionče i tek izvađena kičmena moždina, mmmmmmmmm“, tok svesti u glavi do njega još glasniji: „KO BI REKOOOOOOOOO ČUDA DA SE DESEEEEEEEEEEEEEE“ (repeat on).

Mali, koliko imaš godina? Pet? Mator konj, idemo na eks.

Sa druge strane jedna starka al onako držeća, plava, obučena ko u banci za šalterom da radi, domar Temelko kopao po sećanju gde li je vido ranije, pa da bre, ista ona iz filma onog što mu skraćuje i olakšava razvedene noći, do nje stariji čovek sa italijankom, nervozan, znoji se ko stoka, Mauro Kamoranezi odelo specijalno šiveno, a on kako god da sedne iskoči mu razdeljak na dupetu, ko da je majstor neki daleko bilo a ne akademski građanin, sedne na stolicu iskoči razdeljak, sedne u fotelju a koža mu nežno dotakne oznojene kriške dupeta, sedne na klupu u parku a Cigančići mu ubacuju kestenje tri poena bez koske, kako god se namesti seva prkno, jednom mu onaj pijani kockasti krišom zatako ružu a on nije primetio pa mu se smejali, pa on otišo u VC da se smiri, relaksira ga kad prstom proverava jel svuda fugovano na krstić. E da, bio je i jedan sa raščupanom kosom, al taj osim toga nije radio ništa, pa ga nećemo ni pomenuti.

Kad bi malo, nakašlja se onaj sa usnom, ustade, oće da prozbori koju, deca ko deca, ukte i arle, pogleda ih ispod naočara pa samo odjednom TIŠINA TAMO!, troje dece palo u fras i momentalno su neutralisana od strane čistačice. Zausti opet nešto da kaže kad đembo diže zastavicu i dva prsta respektivno, „meni se piiiiiiiski“, onaj ćoro sa zaljubljenim pogledom ustade, nije mogao da se savlada pred tolikom drskošću, viče „SRAM TE BRE BILO, PA JEL TI MISLIŠ DA JE OVAJ ČOVEK, OVAJ NE ČOVEK NEGO NATČOVEK, OVA MORALNA GROMADA, OVAJ ATLETSKI GRAĐENI INTELEKTUALAC, OVAJ DUHOVITI LEPOTAN, DAL TI MISLIŠ DA SE NjEMU NE PIŠKI MALO VIŠE NEGO TEBI, KOLKA JE TEBI BEŠIKA GOVNO MALO, JEDAN DECI AKO DRŽI PA TO JE BRE ŠOLjA ZA KAFU JEDNA, A OVAJ HERKULES IMA BEŠIKU OD PET LITARA, PET LITARA EJ, TO JE BALON PIŠAĆE, NEKI NE MOGU DA POPIJU PET LITARA A ON DRŽI PET LITARA I TRPI I DAL GA NEKO PITA, MUČENIKA PRELEPOG?!“, pa uze autić i pogodi malog u glavu, sloj sala na čelu upi udarac pa mali ućuta i sede sa džipom što mu viri iz glave ko pokretna reklama za „Ekskalibur“ alarm.

Pošto se sve smirilo, onaj sa ustima ko pička ustade i održa istorijski govor kako sledi:

„Dame i gospodo ministri, došli smo ovde u ovu predškolsku ustanovu u skladu sa običajem koji oću da uvedem a to je da svaki put održimo sednicu Vlade negde drugde. Prošli put je to bio rudnik, sad je vrtić, sledeći put može da bude akademija nauka, hitna pomoć u sred špica ili Crna Gora. Ja već vidim da se neki mršte, da im ne odgovara da se pomere iz svojih kabineta, da će da mi zameraju, da će svašta da pričaju o meni, da neće da se druže sa mnom, da će da mi sipaju šećer u rezervoar, da mi ukradu gaće iz zajedničkog tuša, da mi zapale kučeće govno ispred vrata, ali ja takvima poručujem na ovom mestu: bez obzira šta vi mislite o tome, ići ćemo i u Jasenovac, i u Ćupriju, i u prkno Zvonka Bogdana ćemo ići sve dok to ova zemlja bude tražila od nas, jer mi nemamo prava da za narodne pare ne idemo u prkno Zvonka Bogdana! Da li vi, gospodo, mislite da meni prija prkno Zvonka Bogdana? Ako me to pitate, odgovoriću vam: ne, gospodo, nikako mi ne prija i ja nemam problem da to kažem, ali nemam problem ni da kažem da se ja tu osećam kao kod kuće, jer je i prkno Zvonka Bogdana neodvojivi deo ove naše zajedničke zemlje! I ma šta govorili razni tamo ne znam ni ja koji više al sigurno da ih ima, prkno Zvonka Bogdana će uvek biti Srbija i to treba svi dobro da upamte!

(dirigent deci: „idemo, PR-KNO JE SR-BI-JA! PR-KNO JE SR-BI-JA!“)

HAHAHAHAHA PRKNO KAKO SMEŠNA REČ

Al ne treba ni da se odričemo svoje evropske budućnosti zarad prkna! Evo, baš neku noć kaže meni moj prijatelj Obama – bili na pečenju i muzici – kaže: „Mnogo zaostajete, al samo ti guraj jer samo ti možeš da spasiš Srbiju i zavedeš mir u svetu, ti si jedan car neviđeni, jači si i od mene, evo ti cigara, nemoj bond uzmi malboro, evo!“ I zato treba da podignemo životni standard kod nas! Pogledajte kolka su nam deca! Tj. pogledajte kolki ste deco! Manji ste nego svoji evropski vršnjaci, recimo oni u Nemačkoj! I dok deca u Nemačkoj od svoje druge godine ozbiljno shvataju rad, pa raznose novine i rastu po metar dnevno, vi sedite u svojim toplim stoličicama i igrate se sa gumenim igračkama! Nemačka deca sede za barskim stolicama pa im kolena udaraju u bradu, a vama su dovoljne i ove male, pa jel to praktično, da se stalno kupuju nove stolice? Evo, pogledajte kako se ministri muče sa sed… – VELIMIRE ŠTA RADIŠ TO SA GUMENOM PATKOM?

– Meni rekli pička, ja šta ću.