4 pojave prema kojima je kul gajiti animozitet

Ništa lepše od malo čistog, nepatvorenog hejta prema entitetima koji svojom pojavom prosto nameću animozitet. I ne mislim tu na mržnju prema voditeljkama sa Pinka, žlezdama Granda ili fudbalerima Jelen super lige. Ne, to je toliko lejm hejtovati jer su oni obrnuli polukrug (u nekim subkulturama se kaže i krug) i postali nekako kul, tako da je veća fora kad se recimo slikaš sa Lemijem Tukićem i staviš to na fejs nego da imaš profilnu sa Stefanom Milenkovićem. Jer u prvom slučaju ćeš ionako dobiti 300 lajkova i komentare tipa „Eheheh, vidi budalu što se sliko sovom budalom, haha, koje ste vas dvojica budale hihi“, dok ti u drugom slučaju ne gine etiketa „Ma ne, izbrisao sam Branu iz prijatelja, čovek se žešće istripovao, ne znam da l je od droge ili što je počo da se troši u čmar.“ Tako da mani se hejta Prvog glasa Srbije i bus plus kontrolora, izaberi svog favorita i kanališi ka njemu negativnu energiju koju skupljaš od trenutka kad te Rale spucao specijalkom u facu a ti, za glavu manji nesrećnik, si plačući gorko kusao sopstvene suze u ćošku dok su devojčice iz razreda orošavale svoje još nenapupele vadžajne na Raleta.

[typography font=”Cantarell” size=”34″ size_format=”px”]Uticajni tviteraš[/typography]

Odma disklejmer – tviter uglavnom koriste normalni ljudi, kao što uglavnom normalni ljudi koriste mobilne aparate, kuvalo za kafu ili erudijum 36 – eksplozivni svemirski modulator. Toliko o normalnim likovima, oni nisu naša niša. Već ako sebe neko sebe naziva tviterašem, slobodno možete pozvati babu Petkanu iz okoline Zaječara da mu prigasi ugljevlje i priveže crven končić ne bi li spasila ovčicu koja se otrgla od stada. A ako taj neko pređe granicu i upotrebi pojam „uticajni tviteraš“ za sebe ili drugog u bilo kom kontekstu osim krajnje posprdnog i podrugljivog, to se naziva duševnom bolešću i u šifrarniku psihičkih odeljenja se nalazi pod kodom F 91.4 u grupi „Drugi poremećaji emocija i poremećaji ponašanja nastali u detinjstvu i adolescenciji”. Jebemulebac, koliko i čime neko treba da bude spičen u glavu da bi tripovo da je postao uticajan time što u 140 karaktera servira svoje tripove, duhovite opaske ili sjebane sekvencijalne misli. Ustvari, da ne serem, i ja sam prvi put pomislio da sam faca kad mi je tekst dosegao famoznih 1k lajkova, a onda me sutradan keva pitala da li oblačim potkošulju i da treba redovno da menjam gaće i uvalila mi ga onako muški.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px” color=”#0a0a0a”]Možeš da me ubiješ ali ne možeš da ubiješ i moj uticaj![/typography]

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]FB čet[/typography]

Brana: Majo, daj onaj torent za kvltni bugarski film iz sredine 80-ih, tražim ti već šesti put. Je l čekaš uvođenje pej pala ili Isusov silazak međ marvu, ne kapiram?
Maja: Čekaj, pratim prepisku na tviteru, zaratili su Harizmatična pofezna i Magelanov oblak, ne slažu se u stavovima po pitanju eutanazije jazavaca.
Brana: Ko bre?
Maja: Seljaku, gde ti živiš, njih dvoje su među najuticajnim tviterašima, imaju na hiljade folouera.
Brana: Dobro, ako su uticajni, pitaj ih da l imaju torent pošto od tebe izgleda jedino hlamidiju mogu da dobijem?
Maja: Čobane, oni kreiraju svest Srbije, trasiraju put budućim pokolenjima, nemaju kad da se bave tim trivijalnostima kao ti.
Brana: Mogu da mi pirnu u čvabalo. Jebali te oni, ukini se.

[typography font=”Cantarell” size=”34″ size_format=”px”]Neotršena feministkinja[/typography]

Pleonazam, reklo bi se. Feminizam je u većini slučajeva funkcija nejebice. U ostalim slučajevima je težak trip, jer žena koja misli da polovi po svema treba da budu jednaki nikako nije pod libelu. Jebiga, priroda (Bog) je sve lepo podelila – muškarci love, žene kuvaju. Muškarci i žene iz Bosne studiraju građevinu, žene i gejevi arhitekturu, muškarci vole fudbal, žene modne revije. Muškarci nose pantalone, žene nose… dobro, i neke žene nose pantalone (valjda zato Škoti nose suknje, čisto zbog ekvilibrijuma u svetu tekstilne industrije), muškarci češu jaja, žene pizde kad muškarci češu jaja. Muškarci svršavaju na jedan, žene na 101 način. Muškarci vide do 10 boja, žene vide ono što ni Samsung galaxy ne vidi. I tako dalje, dakle sve je lepo podeljeno, svi srećni i zadovoljni. 8 mart je doneo veliki korak napred u afirmaciji žena, i to je zaista kul, bez ironije. Danas žene imaju veća prava nego ikad tokom istorije. To se u nekim zemljama ogleda kroz pravo glasa, godinu dana plaćenog porodiljskog odsustva, 5 godina manje šljake od muškaraca zarad dobijanja penzije i šansu da oralnim zadovoljavanjem šefa dobiju posao lakše od muških kolega, a u nekim kroz humaniji način ubijanja zbog prevare, gde je kamenovanje do smrti zamenilo znatno zajebaniju metodu čerečenja konjskim repovima. Avaj, nekima ni to nije dovoljno, osnivaju se razna femini udruženja koja kao glavni cilj imaju da nemaju nikakvi cilj već da parazitiraju na državnoj grbači i oglase se s vremena na vreme saopštenjem da je položaj žena u kurcu i kako se žestoko protive balkanskoj tradiciji da je žena na nivou kuhinjskog aparata. Kad odu kući, naravno, operu noge mužu i svekru dok ovi gledaju kako Neca Tomić briljira na pripremnim tekmama u Genčerbirligiju.

I na kraju, najtopliji poziv svim feministkinjama: Žene, ortaku juče stiglo 12 tona mrkog uglja i treba sve da se prebaci u garažu. All inclusive party – lopate, kolica, pivo i priče o tome kako nismo jebali 6 mesec i zašto. Dođite u što većem broju da širimo polnu ravnopravnost!

[typography font=”Cantarell” size=”34″ size_format=”px”]Pravopisni puritanac[/typography]

Pravopis je kao Tamni vilajet, ignorišeš li ga – kajaćeš se jer ispadaš glup, počneš li da mnogo obraćaš pažnju na njega – kajaćeš se jer ćeš videti da nemaš pojma i da se svako malo Šipki, Klajnu i ostalim likovima koji brinu o pismenosti nacije, digne patka i rendom metodom menjaju pravila (radio-stanica, radio stanica, radiostanica… terajte se u pizdu materinu). Naravno, ljude koji pišu neznam, nepravilno upotrebljavaju je l (znam, pravopisni fundamentalisto, piše se je l’) i jer, okreću glagol trebati po licima, valja potopiti u katran, prekriti perjem i naterati da doživotno slušaju pesmu „Puteru, puteru“ od Plavog orkestra. Sve ostalo može da se toleriše. Pravopis treba da bude prilagodljiv tendenciji govora a ne nešto čemu će se ljudi ropski povinovati. Jebiga (hm, ili jebi ga), meni je stoput veći greh nekorišćenje spejsa nakon interpunkcije nego što će neko velikim slovom da napiše Beogradski. Jer prva pojava doprinosi nepreglednosti, a druga je nebitna koliko i nastup Ekstra Nene na Belefu (BELEF-u, oprosti i izvini). O tome zašto je „hvala mnogo“ ispravno a „hvala puno“ nije i zašto je kulje reći „sve blago“ nego „svo blago“ pričaće vam oni koji su u stanju satima da se bakću da li je neko nešto uradio poslednji ili zadnji put. Crkli majci dabogda (ili da bog da).

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Zovi me kako hotjesx al je bitno da sam dobra hehe![/typography]

Brana: Si slobodna popodne?
Maja: Gospode! Valjda treba da napišeš „Da li si slobodna popodne?“ ili „Jesi li slobodna popodne?“ Ovako samo sakatiš već osakaćeni maternji jezik. Ali znaš da uvek jesam za tebe. Da obučem nešto seksi, m?
Brana: Ma koji moj seksi, ponesi radničke rukavice i gumene čizme, Radovanu stiglo 12 tona uglja, treba dasutera u garažu.

*protiv pravopisnih puritanaca pravo glasa nemaju likovi koji kažu infrakt i pentraksil, oni su samo druga strana medalje.

[typography font=”Cantarell” size=”34″ size_format=”px”]Opsesivno-kompulzivni triperi[/typography]

Dakle triperi, vonabi bolesni ljudi, nikako 2 posto stanovništva koje zaista pati od ove vrste neuroze i ako bismo gajili animozitet prema njima, onda bi to bilo isto kao da podjebavaš nekog ko ima hepatitiis c, šarlah ili pušačku nogu. Dakle, neukusno. Stvar je u totalnoj hipsterizaciji ovog blažeg duševnog poremećaja i predstavljanju da je kul kad nekom kažeš da patiš od istog. Jebemliga, pojma nemam zašto bi se neko hvalio svojom bolešću i to isticao kao nešto do jaja. Ali jebiga, ako staviš okvir dedinih naočara sa pikslama bez dioptrije, odvrneš do panja Marakuju ili Veliki prezir, sasvim je logično da počneš da brojiš korake između 2 stanice i taj podatak uvrstiš na početku CV-a kojim se predstavljaš ribama dok srčeš Bavariju.[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Zoran, Janoš, Velimir, Gojak, Nusret… jebiga, fale mi ustaša i neko na M, moram sutra u grad[/typography] 

Brana: Majo, zašto te zovu Trorupac?
Maja: Seljaku, zovu me takvi Balkanci kao ti. Ja sam slobodna, emancipovana žena.
Brana: Aha, ok. A koliko si imala partnera do sad?
Maja: 50.
Brana: Ko iz topa. Kako se nisi zabrojala?
Maja: Imam opsesivno-kompulzivni poremećaj, broj partnera uvek mora da mi bude deljiv sa deset, a istovremeno, kad izađem u grad, broj čašica vodke koji iskapim mora da bude „broj partnera podeljeno sa tri“, pa sam u poslednje vreme primetila da u jurnjavi za deljivošću sa 3 i 10, sve više pijem i bacam se u promiskuitet.
Brana: Majo, srećo moja, nisi ti opsesivno-kompulsivna, ti si samo kurva.