Ajnštajn, i zašto se (verovatno) nikad neće roditi novi

[highlight]Upozorenje: tekst ima četiri i po hiljade reči[/highlight]

Pre svega, kad kažem da će se jako teško roditi novi Ajnštajn, ne pucam u smeru da se neće iznaći neka futuristička tehnika koja će moći da jedan kroz jedan stvori doslovnu Albertovu repliku, genetski i atomski identičnu – to sa ove tačke gledišta samo izgleda kao naučna fantastika ali možda ne i nemoguće. Akcenat stavljam na pitanje  da će se u budućnostipojaviti neko čije će životno delanje imati toliki pojedinačni uticaj na ljudsku rasu u datom vremenu.

Otprilike 100 milijardi komada onoga što danas nazivamo homo sapiensima je prodefilovalo Zemljom i među njima su bitisale neslućene intelektualne veličine, a umna javnost se gotovo poslovično slaže da se iz grotla giganata kao što su Aristotel, Euklid, Njutn, Tesla, Volter, Darvin, Šekspir, Gete i ini (ne bih tu ipak svrstavao religijske evangeliste, vojskovođe i državnike) nekako bar za jotu izdiže Albert Ajnštajn, koga je, uzgred budi rečeno, magazin Tajm proglasio za ličnost 20. veka. Premda je ljudska dostignuća generalno nemoguće egzaktno vrednovati i komparirati, pogotovo ako se poredi humanistički doprinos sa prirodno-naučnim, na Ajnštajnovoj strani je sinergija brojnih stvari: od neupitne inteligencije i stepena iskorišćenosti iste, preko toga da se u pravo vreme rodio na pravom mestu, njegove neverovatno harizmatične ličnosti, činjenice da je A.A. zapravo prva prava moderna naučna pop-ikona koja je dotad epohalno mistični naučnjački svet približila običnom čoveku, a ponajviše činjenica da je fizika ipak ona primarna oblast naučnog delovanja ljudskog bića koja demistifikuje uzročno posledične veze između čoveka i prirode, te stoga relativno gledano i najbitnija. Uostalom:

“Physics is the only real science. The rest are just stamp collecting.”

Ernest Raderford

Iako je inteligencija skoro pa uvek bezuslovna varijabla bivanja „osobom od istorijskog značaja za čovečanstvo“, to svakako nije ono što pravi distinkciju između Ajnštajna i bilo kog velikana. Neko od njih je možda imao 200, neko 170, u principu se danas mediji ponašaju kao da su ti veliki pisci, filozofi i naučnici svaki treći dan išli na elitistička Mensina testiranja, a značajniji rezultati u oblasti merenja inteligencije su plodovi tek 20. veka, što znači da precizna estimacija rada neurona Gotfrida Lajbnica ili nekog drugog erudite iz sad već daleke istorije ima smisla koliko i protest protiv rijelitija ispred Narodnog muzeja koji ne radi poslednjih 4000 godina. Prema Flinovom efektu, prosečna inteligencija ljudske rase raste vremenom i vrlo je verovatno da danas imamo milione i milione intelektualnih ekvivalenata Platonu ili Sokratu, ali to nije poenta priče. Naravno da inteligencija čini da se stvari kapiraju brže i da se rešenja traže „izvan kutije“ ali se nekako čini da niti je ona bila presudna stvar za Ajnštajnov uticaj, niti će novi Ajnštajn (ako ga bude) biti toliko superioran u ondosu na svoje savremenike iz naučne zajednice.

Kao što rekoh, Ajnštajn je prva moderna pop ikona, prva asocijacija većine ljudi kad se pomene nauka, premda i dalje pučanstvo nije baš načisto šta je on tu tačno radio. Na primer, prosečni Srbenda o Ajnštajnu zna sledeće:

1.Ajnštajn je bio je loš u školi (ponavljao razred) kao i Tesla

A zapravo…

Mali Albert je bio jako dobar đak. Sigurno da je dozvoljavao sebi poneku trojku (ocene su bile tad od 1 do 6) geografije recimo, ali je matu i fiziku oduvek razbijao i cepao šestice. Na faksu je takođe izdominirao i završio je Politehničku akademiju u Cirihu sa 21 godinom kao jedan od najboljih studenata, a kasnije sa 26 i doktorirao, mada bez neke preterane želje i cimanja, jer je čovek pre svega bio pragmatičan i nije toliko mario za manje-više bezvredne titule (Tesla je, kao što se zna, još bolji primer; on čak nije ni diplomirao).

2. Iskoristio je telo i um Mileve Marić i prigrabio slavu za sebe

A zapravo…

Što se Mileve tiče, ona je bila jedina riba u Ajnštajnovoj klasi i među njima se tad rodila studentska ljubav. Ipak, njen nivo matematičkog i fizičkog znanja, iako sigurno dobar i veći od 95 posto ljudi, bio je nedovoljan da iz dva puta diplomira (kasnije se više baktala oko dece) pa je izlišno pričati čak i da je imala kakvog većeg uticaja na Ajnštajnov rad, a kamoli da se on grebao o njenu genijalnost a slavu prigrabio samo za sebe.

3. E je m puta ce na kvadrat

E ovo Srbenda zna. I ceo svet zna jer je to najprepoznatljivija jednačina svih vremena. Mada je pitanje koliko znanje o ovoj jednačini ide dublje od pukog prepoznavanja, s obzirom da je izdavač Kratke povesti vremena rekao Stivenu Hokingu da svaka jednačina u tekstu smanjuje prodaju knjige za 50 posto. Hoking je ipak ubacio E je em puta ce na kvadrat, jebeš pare i onako ih je zaradio za 10 narednih pokolenja.

4. Dobio je nobelovu nagradu za teoriju… ummm… relativnosti

A zapravo…

Nobelovu nagradu dobio jeste, ali gle čuda, nije za teoriju relativnosti. Ni opštu, ni posebnu. Dobio ju je za „doprinos teorijskoj fizici“, konkretno za „otkriće zakona fotoelektričnog efekta“.

5. Rekao je „Svako je genije, ali ako sudite ribi zbog njene sposobnosti da se popne na drvo, ona će provesti celi svoj život verujući da je glupa.“

A zapravo…

Jako mi je žao što ću morati da razočaram ocvale gospođe i sve one pripadnike fejsbuk sekti tipa „Misli pozitivno i već si na puta do cilja, a ako misliš negativno, onda si zalutao jer ne misliš pozitivno“, ali Ajnštajn ni ovo niti šta slično nikad nije rekao. Takođe, čovek nije rekao ni je da definicija gluposti (ludila) ponavljati iste stvari očekujući drugačiji rezultat. Jednostavno, nije bio tako prozaičan. Još manje je rekao „Logika će vas odvesti od A do B, a mašta će vas odvesti bilo gde“, a o citatu „Samo su dve stvari beskonačne: svemir i ljudska glupost, a za ovo prvo nisam baš siguran“ zaista ne znam šta bih rekao i prosto ne razumem zašto bi iko pomislio da bi čovek takvih intelektualnih kapaciteta lupetao ovakve besmislice. Na kraju, i citat „Bog ne igra kockice sa univerzumom“, koji mnoge klerikalne organizacije (a i pučanstvo) koriste kao krunski dokaz u prilog Ajnštajnovom teizmu, apsolutno nema veze ni sa kakvim njegovim ličnim doživljajem omnipotentne nebeske sile, već je samo idiotska interpretacija stvarnog citata „It seems hard to sneak a look at God’s cards. But that He plays dice and uses ‘telepathic’ methods… is something that I cannot believe for a single moment.” iz pisma jednom mađarskom matematičaru kojim opisuje svoju sumnju prema postojanju kvantne spletenosti (jedna od stvari za koju Ajnštajn nije bio u pravu). Na kraju, Ajnštajnov odnos prema veri je bio poprilično kompleksan (jedna od čestih zajedničkih osobenosti kod mnogih fizičara), te je on bio neko težište između ateiste, agnostika i Spinozinog panteiste.

Dakle, „prosečni“ Srbenda (a svakako i „prosečni“ Amer, Njemac, Kongoanac…) skoro pa nema pojma.

Hm… pa šta je onda Ajnštajn zaista uradio?

S teorijskog aspekta neverovatno mnogo. 1905. godine je u svoje slobodno vreme (pošto je radio u Švajcarskoj kancelariji za patente u Bernu svaki dan od 7 do 3) napisao četiri dokumenta koji će napraviti najveći naučni bum još od Njutnove Principia Mathematicae. U prvom je promenio dotadašnji pogled na svetlost, do tada posmatranu kao talas. Ajnštajn je tu u priču ubacio čestice zvane fotoni i tako započeo kvantno-mehaničku revoluciju, koja i do dan danas nije dobrano dokučena a njome se bavilo stotine mastermajndova i vaskolika svetina na netu rabi fore sa Šredingerovom mačkom.

Druga stvar kojom se bavio bili su proračuni kojim je predstavio atomsku hipotezu, koja je kasnije dokazana eksperimentalno. To naravno nije sve. Samo par meseci nakon što je uradio ovih „par čisto smrtničkih stvari“ dovršio je dotad nešto nepredvidivo – specijalnu teoriju relativnosti, u kojoj je izvrnuo naopako sav dotadašnji doživljaj o prostoru i vremenu – jednom rečju, sve je relativno. Dobro, ne baš sve, brzina svetlosti je konstantna. Četvrti dokument je bila ona najčuvenija jednačina svih vremena, kao nus pojava specijalne teorije relativnosti.

Dakle, Ajnštajn je za godinu dana uspeo da poljulja vekovima krojenu priču dotadašnje fizike, iako je u to vreme u očima javnosti bio i dalje samo neki udareni entuzijasta koji se zamajava umesto da ide da radi nešto korisno. Ali, Ajnštajn je tu tek počeo. Analogno njegovoj tvrdnji da ne postoji ništa brže od svetlosti, sledeći poduhvat je bio da sredi Njutnovu teoriju koja tvrdi da je gravitaciono delovanje promptno. Javnost je to dočekala sa “HAHAHAAHAHAHAHAHAHAAAAA jebote ovaj čkode je lud, hospitalizujte ga”. Jebiga, kakvi god da su carevi bili dotadašnji fizičari poput Maksvela, Faradeja, Raderforda i ostalih, ni u snu nisu pokušavali da preispituju nešto tako uzvišeno i nedodirljivo kao što je teorija gravitacije najvećeg sera Isaka Njutna. Maks Plank je Ajnštajnu rekao doslovce: „Kao stariji kolega, savetujem ti da to ne pokušavaš. Nećeš uspeti, a čak i da uspeš, niko ti neće verovati.“ Ajnštajna je boleo kurac i rekao im je nešto u fazonu „That’s not how I roll, bitchezzzz. Naravno, nije to rekao, al je prionuo na posao ne obazirajući se na podsmehe i savete.

Deset godina kasnije, a tačno sto godina unazad, svet je prisustvovao rađanju opšte teorije relativnosti – do dan danas pijedestala naučne misli. Ceo filozofski pristup gravitaciji je najednom promenjen iz korena; ona više nije domen delovanja mistične sile (Njutn zapravo nije znao kako radi gravitacija) već univerzumske geometrije. Prostor i vreme postaju prostor-vreme, a mase tela stvaraju levkove (krive prostor-vreme) i tako deluju na druga tela. Jednom rečju, potpuni majndfak. Konačno, 1919. specijalna teorija relativnosti dolazi i na naslovne stranice najvećih svetskih dnevnih novina i Ajnštajn „preko noći“ postaje svetska senzacija. Na tronu najvećih fizičara svih vremena, dolazi do smene – drugo mesto Njutn, prvo Albert Ajnštajn.

Opšta teorija relativnosti ima jednu zanimljivu distinkciju u odnosu na sve druge. Za teorije se uglavnom kaže da su teške, nerazumljive, dosadne, sranje, bitne, nebitne… dok se za ovu učena javnost slaže da je jednostavno najlepša. Estetski dojam u jednoj naučnoj stvari traži a priori filozofski pristup, koji je Ajnštajn nesumnjivo imao. Njutn je pokušao da skonta zašto se planete okreću a predmeti padaju, uveo je pojam gravitacione sile i gravitacionog polja, a da nikad nije uspeo da dokuči šta to zapravo deluje na objekte udaljene jedne od drugih. Ajnštajn je to digao na viši nivo. Za njega je gravitaciono polje bilo čitav svemir, a ideja je proizašla iz analogije sa delovanjem elektromagnetnog polja (hvala Maksvelu i Faradeju). Kakav spoj istorijskog naučnog nasleđa i ludačke ideje, koja, jebote, radi. Radi, zaista; iste godine su eksperimentalno dokazane tvrdnje da Sunce izaziva zakrivljenje svetlosti, nakon što je Ajnštajn pretpostavio da masa objekta zakrivljuje prostor prema jednačini Rimanove krive.

A praktična primena toga?

Valorizovati naučne efekte i njihovu primenu u običnom životu je jako teško. Nauka funkcioniše tako da se naučnici nadovezuju jedni na druge, pa teorija relativnosti ne bi mogla biti kompletna bez Rimanovih dostignuća u matematici, čiji su radovi zapravo Gausova planimetrijska zaostavština prebačena u prostor, a opet Gausov rad se nadovezuje na Njutnovsku analizu, koje opet ne bi bilo bez Dekartovog koordinatnog sistema i tako unazad sve do onog koji je počeo da broji ovce i stvari zakomplikovao (zvaničan začetak matematike), tako da je svako pojedinačno dostignuće zapravo sinergetsko dostignuće hiljadu pređašnjih umova. Tako se mora i Ajnštajnov rad posmatrati, pa se čak i za njega ne može reći „da nije radio to i to, danas ne bi bilo toga i toga“. To se nikad ne može znati, jer je to drugi način na koji nauka funkcioniše – velika je verovatnoća da ako nešto ne uspe jedan naučnik, uspeće drugi. I nije se jednom desilo da više ljudi istovremeno dođe na istu ideju – Njutn i Lajbnic zamalo da se pošibaju oko zasluga za analizu, što je opštepoznata stvar. Slična stvar se spekuliše za italijanskog fizičara Olinta de Preta koji je tvrdio da su radioaktivni raspadi uranijuma i torijuma primer konverzije mase u energiju, iliti E je m puta c na kvadrat. To je navodno bilo 1903. godine; dve godine pre nego što je Ajnštajn došao do istog zaključka. Ipak ostaje pitanje koliko godina bi prošlo dok se neko ne bi osmelio da dobro pročačka njutnovsku gravitacionu teoriju (mada su na njoj nakon Ajnštajna radili i Hilbert i Švarcšild, a Poenkare i Lorenc na specijalnoj teoriji relativnosti čak i pre Ajnštajna), i koliko bi ta vremenska praznina uticala na današnjeg čoveka. Najverovatnije mnogo.

Televizor – Ko bi rekao da crno beli televizor Elektronske Industrije Niš, popularni „Crni biser“, težak kao trokrilni šifonjer od punog hrastovog drveta, ima neke veze sa relativnošću. Ali, ipak ima. Daleki predak današnjih lcd-ova laganih ko novčanik oko 20-og u mesecu je šljakao tako što su se iz katodne cevi ispaljivali elektroni na fosfornu površinu i tako stvarali sliku. S obzirom da se elektroni kreću brzinom približnom 30 procenata brzine svetlosti, relativistički efekti (vreme sporije prolazi kad je brzina veća) su morali biti uzeti u proračun inače ne bismo mogli gledati sletanja Apoloa na Mesec ili guženje Litvanaca u basketu 95.

Neprebrojiv skup raznih uređaja, sokoćala i  sistema – Starlete danas ne bi mogle da snimaju klipove svojih guzica i sisa bez fotoelektičnog efekta, jer je princip rada kamere baziran na istom. Takođe, ne bismo mogli brzo da šaltamo kanale sa Farme na Parove iz fotelje, jer čak i prokleti daljinac ne bi šljakao bez toga. Ali to nije sve… senzorski uređaji ne bi radili, alarmi, pokretne stepenice, mobilni telefoni, pa čak ni jebeni selfi stik. Nauka se dosta često i zloupotrebi. I to opet nije sve. Laseri za dvd ne bi postojali bez nastavka Ajnštanovog rada na fotoelektričnom i fotovoltskom efektu. Čak se i starost fosila procenjuje na osnovu starosti ugljenika, a to opet ne bi moglo da šljaka bez hiljadu puta pomenute E je m c na kvadrat. Dođavola, Ajnštajne, ne možemo ni leš da sakrijemo zbog tebe.

GPS – Najpoznatiji vid primene relativnosti. Tamo negde daleko na nebu se vrzma mnoštvo satelita. Njihovo rastojanje od Zemljine površine od 20 000-ak hiljada kilometara čini da vreme usred dilatacije sporije teče na mestu manjeg gravitacionog uticaja za četiri mikrosekunde po danu. Reklo bi se pičkin dim. Takođe, usled brzine kretanja satelita (oko 10 000 km/h) satelitsko vreme teče sporije za još 3 mikrosekunde po danu. Dakle tri sekunde i one četiri su ukupno sedam sekundi. Opet bi se reklo pičkin dim. Međutim, pošto sateliti koriste atomske časovnike, naštelovane na preciznost nivoa nanosekundi (milijarditi deo sekunde), u koliko se ne bi u obzir uzelo ovih 7000 mikrosekundi dilatacije vremena to bi značilo sledeće: Ako bi se dana x gladan zadesio na nekom nepoznatom putu i osetio iskonsku želju da negde pojedeš dobro janjeće pečenje, tvoj GPS u automobilu bi ti pokazao da treba da skreneš levo posle 700 metara i tu odmah nađeš restoran „Holesterol“. Međutim, ako bi se na istom putu sa istom željom našao samo 24 sata kasnije, tvoj GPS bi ti javio da treba da skreneš nakon 5 kilometara, i ti bi se žestoko sjebao i ostao gladan, sve dok ne bi naleteo na grupu bugarskih urođenika koja bi ti glad a i život prekratila kanibalizmom.

Supernove – WTF, Supernove su nastale zaslugom Ajnšajna, TARZANIJO DISLAJK!? Pa ne baš. Pre bi bilo da je Ajnštajn (a i svi ostali) nastao implozijom masivnih zvezda, a njihovo delovanje, gle čuda, zavisi od relativnosti. Tj, relativistički efekti nadjačavaju kvantno-mehaničke i supermasivne zvezde kolapsiraju usled pretvaranja vodonika u helijum, a kasnije se lakši elementi komprimuju u jezgro i stvaraju se teški elementi. Da ne postoji relativnosti, ne bi bilo kolapsiranja, ergo, ne bi bilo supernovih (supernova?), ergo ne bi bilo nas. Dobro, supernove nisu primena nauke, ali bez teorije relativnosti napredak astronomije bi bio trka kornjača na stazi od zilion milja. Teorija velikog praska šta?

A tek ono nematerijalno…

Teorija relativnosti, koja je naučno delo je gotovo jednako i filozofski koncept koji je uticao na tok misli… a jebiga, svakog mislećeg bića. Svako ko je čuo za paradoks blizanaca, najpoznatiji model koji u realnosti predstavlja relativnost, morao je da zalepi vilicu o pod usled doze neverovatnosti koju nosi stvarnost u kojoj sudelujemo. Kao što su brojni primeri naučnika koji su rad za inspiraciju dobili od Mikelanđela, Vivaldija ili Baha, tako su geniji 20-og veka: Stravinski, Pikaso, Čaplin i Džojs tvrdili da im je razmišljanje o čudesnoj pojavi kakva je relativnost, pomoglo u njihovom kreativnom radu. Džojsu je recimo pomoglo tako da ga niko živ ne razume.

ČOVEČE ŠTA TO PRIČAŠ?

Vannaučno biće Alberta Ajnštajna je još jedan aspekt njegovog postojanja koji govori u prilog tome koliko je taj čovek bio kompletan car. U gejmerskog smislu, ukupna vrednost njegovih skilova bila bi 99. Iako za naučnike često važi teza da se uvek nalaze na skali udarenosti između „malo udaren“ kao genijalni Pol Dirak (za koga je Ajnštajn govorio kako je zbunjen kao dva ludaka u buretu jer ima socijalnu inteligenciju ravnu nuli), „srednje udaren“ kao Tesla (o njemu ovde bar svi sve znaju) i „previše udaren“ kao Isak Njutn (gurno lik sam sebi iglu u oko i blenuo ceo dan u Sunce samo da vidi šta će da se desi), Ajnštajn je bio začušujuće normalan tip. Ok, oženio se rođakom i navodno je bio promiskuitetan, al brate, to samo znači da je svoj život itekako video i van epohalnih naprezanja sive mase.

Ajnštajn se nije stideo da se umeša ni u socijalno-politički stav. Ideološki distanciran liberalno levo, njegovi stavovi po pitanju ljudskih prava su bili napredniji od stavova 90 posto ljudi 21. veka. Njegove govorancije su bile posećene, a on je umeo da drži pažnju kao da je lider religiozne franšize ili državnik-populista. Za razliku i od jednog i od drugog, Ajnštajn je imao da kaže štošta pametno. Njegov stav o ratu je bio nepokolebljiv – prekinite to jebeno sranje! Čak je odbio i da sudeluje u Projektu Menhetn (ono gde je crni anđeo fizike Robert Openhajmer uz pomoć još dosta viđenih fizičara iskoristio nuklearni potencijal i stvorio atomsku bombu). 1952, godine, nakon što je Vajzman umro, Ajnštajnu je bilo ponuđeno da bude predsednik Izraela iako je cioniste smatrao za jevrejske fašiste i to otvoreno rekao još 1948. Ponudu je na kraju ljubazno odbio.

U sedamdeset šestoj godini života je odbio operaciju aneurizme trbušne aorte rekavši „Želim da odem kad ja budem to želeo, neukusno je prolongirati veštački život. Uradio sam šta je trebalo i vreme je da idem. Uradiću to elegantno. Sledećeg jutra, 18. Aprila 1955. je umro. Zanimljivo je da su skroz istinite priče o uklanjaju Ajnštajnovog mozga nakon smrti; patolog Tomas Harvi je bez konsultacija sa familijom otvorio Ajnštajnovu lobanju i mozak poklonio neuronauci.

Vest o smrti je bila na naslovnicama apsolutno svih dnevnih novina. Kralj rokenrola je zapravo umro pre kralja rokenrola. Relativno govoreći, Ajnštajn je poprilično iskakao iz frižidera za svoje vreme. Novine kao apsolutno dominantan medij toga vremena su se utrkivale ko će objaviti više članaka o njemu – nešto kao o starletama danas. Naravno, to nema veze sa tim da su novine nekad bile kul a danas ne, u principu su uvek bile sranje, i njima zaista nije bitno – ako je popularan Ajnštajn, izveštavaće o njemu, ako neka riba podari međunožje na „spektakularan“ način, ona će biti zvezda. Ipak, njegovom smrću u oblasti nauke, ali i u njenoj široj percepciji se promenilo mnogo toga.

A posle njega

Cela jedna nadljudska naučna revolucija u oblasti fizike počinje polako da bledi i kako su redom odlazili Marija Kiri, Raderford, Plank, Pauli, Bor, Šredinger, Hajzenberg (filozofski pandan mu je Hajdeger, jebali ih nacisti), Dirak i mnogi drugi iz superlige fizičara, fizika kao nauka predaje primat bilogiji na tronu prirode, naročito nakon Krikovog otkrića strukture DNK. Zanimljivo je da međuratna generacija fizičara, u koju spadaju malopre nabrojani obuhvata 70 posto svih poluzvaničnih i nezvaničnih lista najvećih fizičara svih vremena (zvanična, naravno, nikad ne može postojati). Uz dodatak Galileja, Njutna, Faradeja i Maksvela iz ranijih perioda, period posle drugog svetskog rata daje tek nekolicinu imena koja barabare sa slavnim precima u naučnom i sveopštem uticaju. Da li to znači da su fizičari današnjeg doba slabiji i manje inteligentni od starijih? Apsolutno ne. Fizika se jednostavno promenila, a promena je neminovno promenila kurs shvatanja uticaja fizičara u običnom svetu.

Prvi od posleratnih titana je Džon Arčibald Viler, all round fizičar koji je usled galapagoške dužine života uspeo da spoji rad sa Borom i Ajnštajnom i film Interstelar (Kip Torn, mastermajnd naučnog aspekta filma je zapravo doktorirao kod Vilera). Umro je pre sedam godina i bio jedan od najvećih all round igrača u oblasti fizike. Uz Bora je stasao deo njegove nukearne ličnosti (naravno, radio je na projektu Menhetn), a iz druženja sa Ajnštajnom je kasnije produbljena kosmološka primena opšte teorije relativnosti i tako su nastali upravo njegovi kao što su termini horizont događaja, crvotočina, kvantna pena, i u krajnjoj meri 1967. i moj nadimak koji uvek na netu koristim, dakle crna rupa – singularna rešenja Ajnštajnovih jednačina gravitacionog polja koja su okružena horizontom događaja – geometrijskom površi iza koje nema povratka u ostatak svemira.

Drugi stub posleratne fizike je čovek koji će kad tad dobiti tekst na Tarzaniji, makar ga pročitalo 500 ljudi. Ričard Fajnman (osim toga što je bio car u svakom pogledu) se zapravo smatra „najvećim fizičarem postajnštajnskog perioda perioda“ i verovatno zauzima poslednje mesto na svetskoj listi naučnika po poznatosti u odnosu na ugled i značaj. Bez zajebancije, ako niste čuli za Fajnmana to je pandan tome da niste čuli za Tolstoja ili Štrausa recimo. Sticajem okolnosti, a okolnosti su baš te da se fizika modernog doba dislocirala iz domena opšte radoznalosti u domen „koj moj ovi ljudi rade, šta je bre ovo, daj da gledamo Da Vinčijev kod, Fibonačijev niz kapiram hehe“, Fajnmanova kvantna elektrodinamika (jedno od polja u kom je žario i palio) teško može danas da parira po globalnom interesovanju nečem i dalje tako uzvišenom i kompleksnom a opet tako narodski misaono dostupnom kao što je opšta teorija relativnosti (hoću da kažem da se sigurno i Neša Slina nekad pitao u životu zašto masivni objekti kruže jedni oko drugih, ali zato sigurno nije razmišljao o interakcijama fotona sa česticama koje imaju spin ½).

Ipak, jednog dana će ovaj epohalno veliki čovek i zasluženo doći u naučni fokus. Naime, razvoj kvantnih računara, po Fajnmanovoj ideji iz 1982. sve više uzima maha i verovatno je pitanje vremena kada će deterministički bitovi biti zamenjeni superpozicioiranim kjubitima, a računar sa takvim brzinama i mogućnostima bi, verovatno, mogao da značajno pomogne da nivo rasta tehnologije rapidno ode do situacije gde nećemo moći da slutimo šta nas čeka za godinu dana.

Iako lično ne mislim da je Stiven Hoking najveći um današnje svetske fizike, nema dvojbe da se tak čovek nalazi na njenom pijedestalu već decenijama. Ukucavanje u gugl fraza tipa „najveći naučnik današnjice“ i slično pozicionira čoveka koji vara smrt poslednjih 50 godina (pre toliko mu je prognoziran kraj) na prvih milion linkova i fotografija. Priča o Hokingu ide u dve krajnosti. Jedna je ta da je Stiven neprikosnoveni kralj nauke a druga da je njegova teška bolest glavni razlog što se ovaj prosečni naučnik smatra za nešto što nije. Grupa ljudi s prvim mišljenjem otkida na članke sa I fucking love science, dok druga grupa šeruje linkove sa Telegrafa POGLEDAJTE KAKO JE PUTIN ZA 5 SEKUNDI DOKAZAO DA JE OBAMA GUŠTER IZ GALAKSIJE M-31. Istina je kao i obično između dveju krajnosti. Hoking verovatno nije najveći naučnik današnjice ali reći da nije u vrhu je, u najmanju ruku, netačno. Njegova bolest sigurno nije doprinela njegovom boljem rangiranju u svetu nauke ali je svakako uticala na njegovu širu popularnost. Kombinacija lucidnog uma, volje, mesta rođenja i zavidnih materijalnih mogućnosti roditelja nekad može da dovede do toga da umesto da budeš pod zemljom decenijama, tvoje ime bude sinonim nauke modernog doba.

Ipak, iako se otac nečega što se zove Hokingova radijacija i možda najbolji poznavalac kosmologije danas zaista nalazi u centru pažnje svakog trećeg članka čak i na stranicama tipa b92-život (u poslednje vreme crne rupe naziva braon ili sivim i gaji sumnje da bi vanzemaljci bili opasniji od mešavine ugljen monoksida i snova Zorana Babića), Hoking ipak nikad neće biti naučni autoritet ranga A.A. Ipak, on je tu da bar još koju godinu predvodi grupicu naučnika koji izlaze izvan uske sfere introvertnih nerdova za koje niko živ nije čuo. Pored Hokinga, mora se spomenuti simpatični bruklinski crnja Nil DeGras Tajson, astrofizičar tezgaroš. Jebiga, čovek zaista jeste ozbiljan fizičar (ne možda top 50 u svetu danas, al svakako cenjen) ali je lik duboko zašao u popularnog objašnjavača prirodnih fenomena u domenu pop-kulture. Nauka u filmu? Tu je Tajson. Šta ako upadnemo u crnu rupu? Da čujemo Tajsona. Prdež moćna odluka unutar crvotočine? Gosn Tajsone, imate reč. NFL utakmica i Koriolisovo ubrzanje? Tajson, ko drugi? Mičio Kaku recimo. Azijat sede kose koji baš izgleda kao neki istočnjački mudrac koji je podučavao Majka Dudikofa u prvom delu Američkog nindže, samo što bi Mičio preživeo. Njih dvojica su uz Stivena najsigurnije karike koje povezuju svet teorijske fizike i svet u kom živimo (koji je isto tako svet fizike al očigledno koga briga). Eventualno možda još Brajan Grin.

Ostatak? Ostatak zapravo čine one tihe ubice, ljudi neverovatne genijalnosti koji decenijama pokušavaju da spoje (nespojivo?) teoriju relativnosti i kvantnu mehaniku i dopru do nečega što se zove teorija svega. Ipak, malo ko može da se pohvali da zna za Frimena Dajsona, Leonara Saskinda, Stivena Vajnberga, Gabrielea Venecijana, Lorenca Krausa ili Nima Arkani Hameda. Za Pitera Higsa se čulo jer je otkrio „božju česticu“ (iako je bozon nazvan po njemu, ceo svet ga naziva božjom česticom, lakše se pamti očigledno). Za Edvarda Vitena kažu da je najveći matematičar fizike još od Njutna i virtualne naučne kladionice u njega polažu najviše nade kad je u pitanju „novi Ajnštajn“.

Ovaj simpatični gospodin se smatra najvećim genijem današnje fizike i, zaista, razlika izmeđe njega i Ajnštajna možda i nema. Viten je osvojio apsolutno sve postojeće fizičke nagrade koje postoje (osim Nobelove) plus i Fildsovu medalju (pandan Nobelovoj za matematiku), a ipak niko za nekog gika neće reći „U jebote, koji Viten“. Iz razloga jer za Vitena zna deseti deo promila populacije. Ipak, ovaj neumorni čovek razvija svoju M teoriju (teoriju superstruna) – neverovatni jedanaestodimenzionalni koncept koji bi možda mogao da bude ta dugo tražena teorija svega. Iako mnogi viđeni fizičari zameraju ostalim elitnim kolegama da samo traće vreme i čine „fiziku filozofijom“ (sam koncept teorije struna se smatra čistom filozofijom jer je eksperimentalo nedokaziv iako matematika odlično radi). Ipak setimo se i da je pre više od veka, Plank nešto slično rekao još uvek nedovoljno poznatom Ajnštajnu. Vitene, navijamo za tebe.

Hvala, braćo!

Umesto zaključka

Nedostatak novog Ajnštajna je samo relativizacija paradoksa da je „fizika postala mala“, tačnije danas postoji najveća ikad gomila genija na polju fizike, te pojedinačni doprinos biva toliko neuočljiv, otprilike onoliko koliko iznosi masa neutrina – te misteriozne čestice za čiji su dokaz postojanja mase pre desetak dana Nobelovu nagradu dobili, opet dva krajnje nepoznata lika – Takaki Kadžita i Artur Mekdonald.