Apokalipsa
U raznim medijima smo imali priliku da vidimo kakva je atmosfera povodom dugo iščekivanog smaka sveta bila zastupljena od Južne Amerike preko francuskog Bigaraša pa sve do sada globalno poznate planine Rtanj, poslednjeg utočišta intelektualne elite ove planete koja je predodređena da preživi apokalipsu i obnovi ljudsku civilizaciju.
A kako su se sa apokalipsom suočili građani futurističkih i civilizacijski naprednijih gradova kao što je, na primer, Svilajnac ili recimo Prokuplje? I kako bi to izgledalo da je stvarno svetu došao kraj?
Možda bi to izgledalo baš ovako…
Ljudi usplahireno jure ulicama sa očajem na licu, katkad se začuje poneki vrisak. Ogromne kolone automobila, škripa guma, zvuk sirena i klasične domaće psovke poput „JEBEM LI TI SISU ŠTO TE ZADOJILA“ i “KO TI DADE DOZVOLU” koje na vetru nalaze put do ušiju posmatrača. U tom moru ljudi i automobila svakom bi oku promakao eminentni ugostiteljski objekat sa velikim staklenim izlogom na kome je izbledelim slovima pisalo – “Kod Sime“.
Manji neuredna kafana, prava birtija, na zidu još stoji kalendar iz 83će koji je vec poprimio finu oranž nijansu. Bio je tu i divan šank od hrastovine, doduše malo iskasapljen raznim potpisima stalnih mušterija. MIĆA KRTICA je bas padalo u oči. Iznad šanka naravno televizor, naravno EI NIŠ. Po kafani su bili raspoređeni dotrajali stolovi, sa plastičnim baštenskim stolicama. Preko stolova karirani stoljnjaci sa rupam progorenim cigaretama, i po koja mušema. Pošto je u kafani sve bilo staro i dotrajalo, nema smisla da mušterije budu drugačije. Za stolom tik do izloga, VIP stolom, koji se čuvao samo za ekskluzivne goste, sedeli su Moca i Ciki i rokali domaću sljivovaču lokalno nazvanu Simovača. Oni su bili stalne mušterije i može se slobodno reći, deo kafanskog inventara.
Vodio se uobičajeni “filozofski” razgovor.
– Gde bre juri ovaj narod koj kurac, dal’ su bre oni normalni? Vidi ovu babu, obori dete, ALO BRE BABA!!!
– Ma pusti bre Moco nije ni njima lako.
– A meni lako? Radim bre ’ko crnac na građevinu od 8 do 8 kičma mi puca! Nego to besno bre, bujno i besno!
– Pa jel još radiš kod onog?
– Ma jok, isterao me pre dva dana, stoka.
– Što bre?
– Pa nestali mu neki francuski ključevi što doneo iz Bugarske pa napao mene da sam ukrao i otera me skot. Ma ima da mu jebem majku, ima u dupe da mu nabijem francuski ključ!
U tom trenutku njihov razgovor prekide ogromna ženska kreatura, odokativnom metodom 124 kila žive vage, kombinacija Nenada Čanka i Bokija 13. Mocina lepša polovina.
– Svinjo svinjska ceo svet se raspada a ti piješ! Polazi kući ODMA’!
– JESAM TI REK’O DA MI NE DOLAZIŠ U KAFANU! Jao gde više da pobegnem od tebe! Idi bre kući spremaj ručak, svaki dan jedem paštete, u konzervu ću da se pretvorim!
– Ma jel’ ti znaš stvore pijani šta se dešava? Svuda zemljotresi i poplave, ljudi ginu, samo čekamo šta će da nas pogodi, a gospodin SEDI I PIJE!
– Neće ništa da nas pogodi, ne brini se ti, nisam ja te sreće da me Bog oslobodi od tebe, i na onaj svet ima da mi jedeš džigericu.
– Sram te bilo.
Videvši da ne može da izvuče svog dragog iz kafane, besno napusti istu i uputi se ka kući, usput objašnjavajući usplahirenoj masi dece da ona nije Boki 13 i da ne želi da se slika sa njima i da ne zna šta je to fejs.
– Šta bi ovo Moco?
– Ma jebeš budalu! E, eno ga komšija Pera, idem da ga zovem da suknemo po jednu.
Moca istrča na ulicu i zaustavi omalenog čoveka izbezumljenog pogleda.
– Komšo, aj na po jednu ljutu.
– Moco, jel’ ti znaš da je počela apokalipsa?
– U bre komšo, pa ti znaš da ja ni pet pare ne dajem za ti katolički praznici. Nego ajmo mi na po jednu ljutu, znaš kakva ova Simina šljivka, sidu leči života mi.
Komšija Pera ga pogleda, kiselo se osmehnu, okrenu se i ode bez reči. Moca ostade da ga zbunjeno posmatra kako odlazi, zatim pogleda oko sebe, pa se teturajući vrati u kafanu.
– Šta kaže Pera?
– Ma jebeš budalu. Kakvi bre ovo ljudi, to ni da popije ni da pojede, samo negde juri, sve uz kurac nešto, gde ide ova država jebem li ga.
– Ne znaju bre ljudi kako da prežive, nemaju za leba, nije njima da obilaze kafane, vidiš da ovi lopovi sve pokraše, još sad i ovaj smak sveta, ma sramota.
– Da je Tito živ to se nikad ne bi desilo, ja da ti kažem!
– Ih Tito, Tito legenda od čoveka, još držim njegovu sliku iznad kreveta.
– To kod Tita ne bi moglo ovako, to je bre bio pametan čovek.
– Živelo se bre kod Tita, sve smo imali, nismo znali šta je kriza, dva puta godišnje sam iš’o na more, a sad? NI NA IZLET NE MOGU DA ODEM, PA JEL’ TO DRŽAVA!
– Eeeee… sve si ti u pravu, al’ ja moram da idem sad.
– De ćeš bre? Sedi da ubijemo još po jednu.
– Ne mogu, ‘ladi mi se pašteta. Sutra ćemo ispočetka.
– Ako stvarno ne bude smak sveta, he he.
– Ma kakav bre smak sveta, ‘oćeš ja da ti kažem šta je taj smak sveta? Jel ‘oćeš? To ti je bre američka porpaganda, to AMERIKANAC izmislio bre! Amerikanac i Švaba. E oni oće da nas unište zato što se plaše od nas jer znaju da smo mi Srbi mnogo jaki. Znači da znaš, ako te neko pita, smak sveta je izmislio A-M-E-R-I-K-A-N-A-C!
– Ma bre to reko Nostrosdasmus, kakav tvoj Amerikanac. – reče Ivica ponosno jer je pravilno izgovorio ime čuvenog proroka.
– E, nemoj ti mnogo da se praviš pametan kad nemaš pojma. Pa i taj Nostrosdasmus radi za CIU, svi bre rade za CIU, pa znam ja valjda bolje od tebe.
Nadjačavši u raspravi svog prijatelja Cikija, preciznom i neoborivom argumentacijom, Moca ustade i krenu ka vratima ostavljajući Cikija zbunjenog i u razmišljanju, pošto je Ciki bio gotovo siguran da je negde čuo da je Nostrodamus umro pre par stotina godina pa mu neke stvari nisu bile baš najjasnije, ali opet CIA je to. Moca se pre nego što izađe okrenu još jednom i dobaci vlasniku kafane:
– Gazda Simo, upiši ovo na mene, ću da ti platim za koji dan, ako preživim…
– Ako preživiš smak sveta?
– Ma jok bre, Ljubicu, ženu moju.
Tekst poslao čitalac Filip Petković. Ako i ti lenjo iščekuješ apokalipsu, napiši nešto korisno i pusti na naš fan pejdž.
