Busplus i prosvetiteljsko tuširanje pesnicama

(Autobus, linija 521, Vidikovac – Železnik, u pravcu Železnika, slučajan susret dva „ortaka“ iz osnovne škole i neočekivan zaplet)

– E, ‘de si Coa jebote, šta ima, nisam te video sto godina?
– Eee, gde si Petre, evo ništa, vraćam se iz grada, bio na faksu, kod tebe? – kiselo i ne baš srdačno ga otpozdravlja.
– Ništa tebra evo, ja bio u teretani, vraćam se sad gajbi, idem da se naklopam pa na šljakicu
– Aaa, lepo, lepo, pa gde radiš?
– Pa nemam baš mesto, više ti je moj posao onako, stanje uma, to sam jednom čuo i mnogo mi se svidelo.
– Kako to misliš?
– Pa radim u bezbednosti. Čuvam narod.
– Zajebavaš da si postao pandur?
– Ma jok, si normalan hahah, radim tebra kao obezbeđenje, ali ono, gde stignem. Večeras evo radim koncert kod Miše Lamele u kafani, Cana Radivojević, golubica iz Stepojevca, biće do jaja.
– A čekaj, ti si beše upisao građevinsku koliko se sećam posle naše osnovne, zar ne?
– Ma da bura moj, ali batalio sam ja to, popeglao sam se sa nekim likom i izbacili me, jebiga, nije mi verovao da je sa nama u osnovnu išao Neca iz Srećnih ljudi.
– Stvarno je išao? Kako ja to nisam znao?
– Ma nije, si normalan, al’ jebiga, rekao sam da jeste i posle nije bilo nazad. Al’ nije bila frka, iskombinovao sam se posle, završio sam vanredno nešto i tako… Kod tebe?
– Ništa, radim na diplomskom, i tako, standardno – Aleksa rezervisano odgovara, namerno ne otvara novim pitanjem sledeći nivo razgovora, nego čeka da ova podrazumevana pitanja odrade svoj posao kako bi što pre izašao iz ove, za njega, besmislene konverzacije. Međutim, Peca, budući srećan zbog svojih serija benča, svoje pozitivne afekte odlučuje da natovari Aleksi na vrat, želeći da ga utrenira ali i da mu se na neki način, viškom pažnje koji mu posvećuje, izvini za maltretiranja iz mladosti.
– Aaaaa, da, na kom si ti faksu beše? – Peca se pravi kao da je i on, bar minimalno, upućen u Aleksino obrazovanje. Aleksa zna da se Peca pravi da je upućen u njegove studije. Čak i Peca zna da Aleksa zna za njegovo pretvaranje, ali potreba da se posle uspešnih serija benča danas kod Alekse pitanjima iskupi i za svoju siledžijsku mladost, posle njega druga je najjača sila stvarnosti u autobusu u tom trenutku.

jača i od sile inercije

– Na matematičkom.
– A da, ti si uvek šurio matiš, sećaš se kad si mi radio onaj kontrolni jer sam ti rekao da ću ti ugurati pertle od starki u bulju i izvući na usta hahaha, kolko smo ludi bili, deca, šta ćeš…
– Da, da, sećam se – Aleksa je imao prilično negovane uspomene na tu jedinicu iz matematike. Zaćutao je još jednom. Pokušao je opet da umakne iz kandži Pecine naklonosti. Peca je, ipak, tek počinjao svoju treću seriju.
–  Jebote jel ti još nosiš te iste starke?
– Pa nisu iste, samo su iste boje…
– A neka, neka, tebra i ja dalje samo ermaks dvojku furam ko u osnovnoj, najjača patika, nema tu. Nego šta to slušaš? – upitao ga je pokazujući na slušalice koje je Aleksa sve vreme držao u pripravnosti, čekajući samo pravu priliku da ih stavi u uši i zauvek pobegne od Pece i puta za Železnik, u neku drugu stvarnost koju je samo za njega ispleo Ijan Kurits. Ijan koji mu je uvak pomogao: oko algebre, oko aritmetike, oko emocija prema onoj kurvi sa teorijske. Uopšte, oko svih nedaća koje su ga snalazile Ijan je bio neko u čiju je ispomoć Aleksa istinski verovao.
– Ništa, neki rok – još jednom se Aleksa drznuo da lakonskim odgovorom između sebe i Petra pokuša da označi kraj komunikacije, i da napokon svoju štrebersku prošlost isporuči zaboravu zajedno sa nagruvanim Pecom.
– Dobro veče, vaše karte molim – iznenada, dok su bili zaglavljeni u Pecinoj ljubopitljivosti, pred njima se pojavila kontrola.
– Nemam kartu – odmah je odbrusio Peca, ni ne gledajući u kontrolore, načinom i tonom kojim je to rekao svima je bilo jasno da je to jedina povlastica koju ima nameru da pokaže.
– Izvinite, nisam stigao da uplatim studentsku danas, bio je preveliki red, morao sam da krenem kući, uplatiću sutra – sa zebnjom je Aleksa izgovarao ove reči i pružao svoju Bus plus karticu na proveru računajući da će ljubaznost i istina koju govori moći da mu posluže umesto karte, kao što su Peci njegovi pektoralisi i odsečnost poslužili.
– Žao mi je, morate na vreme da razmišljate o tome kad ćete da uplatite. Možete sad da platite doplatnu kartu u visini od hiljadu i po dinara, ili da Vam napišemo kaznu – biflao je kontrolor kome je bilo stalo da kontrolosku pravdu i interese Apex firme namiri ovim matematičarem i koji je iz nekog razloga sebe shvatao u množini.
– Ali ja sad nemam novac za doplatnu kartu, stvarno mi je žao, uplatiću sutra studentsku obećavam – još jednom je Aleksa blago drhtećim glasom pokušao da odobrovolji kontrolora.
– Kako nemate novac a malopre ste rekli da ste hteli da uplatite ali da je bio veliki red? Od kojih para bi ste uplatili? – pokazao je da ga krase i detektivske sposobnosti, kontrolor koji je prevideo činjenicu da su on i koleginica jedina lica nekakve službe na putu ka Železniku.
– Ajde majmunčino, pusti da se na miru vratimo gajbi, nemoj tu da policajišeš da te ne istuširam pesnicama ovde na sred Ibarske – umešao se Peconi svojim prosvetiteljskim metaforama. Kontrolor je ćutke vratio karticu Aleksi. Nikome više nije tražio ništa, shvatio je da zapravo nema nikakvih „njih“, da su on i koleginica sami na Ibarskoj, da je mrak, da je onaj Pera iz nadzornog govno, da je Peconi prejak i da može da ga slisti ako mu se ćefne, da mu je plata kerov kurac; shvatio je da ne mora baš da uhodi putnike ako već mora da radi taj posao, da ako je kontrolor nije islednik, da će jednom omastiti ledinu zbog toga kako je doživeo svoj posao, da su njega za platu okrenuli protiv drugih ljudi, da su ga ubedili da ti ljudi ne plaćaju kartu iz hira a ne zato što nemaju za kartu, da su ga naučili pogrešne analogije sa hlebom i prodavnicom, analogije koje nikako ne stoje, da i taj mrtvi hleb treba da bude besplatan, a kamoli prevoz, da ljudi treba da se tretiraju kao ljudi, a ne kao paraziti, stoka, lenjivci i gamad; postalo mu je jasno da se gradskim prevozom voze oni koji krpe kraj s krajem, koji se dovijaju kako bi preživeli, koji, kao i on, zarađuju deci za patike i ranac, ljudi koji moraju da stignu nekud, koji žure da uhvate poslednji ili prvi autobus, čija tela moraju da se isporuče negde i da ih tamo onda zajašu gazde i nadređeni, tela koja sede za šalterima, za stolovima, tela koja stoje za pultovima, kraj rafova, za kasama, u pljeskarnicama, tela koja popravljaju, i, najbitnije – tela koja nikad ne putuju nego se uvek dovoze ili odvoze, i da su u tim telima duše čiji je možda najveći greh karta koju nemaju.
– Nego, šta reče da slušaš Coa? – nastavio je Peconi sa zapitkivanjem i naklonošću, ni ne sluteći kakav je uticaj na kontrolora izvršio kombinacijom svoje uzvišene metaforike i torzoa na kojem je radio otkako mu je otac poginuo. Razume se, i lepota Ibarske magistrale noću bila je od ne tako neznatne prosvetiteljske važnosti.

Autobus je polako prilazio predgrađu, prevozio je tela koja su, svako na svoj način, zauzimala prostor u njemu, koja su se podešavala jedno prema drugom, izmorena i masna, tela koju su satima trošena, i duše u tim telima, koje su se kuvale, koje su kipele, koje su mogle da procure napolje svako malo. Dok su iznad njih, iznad ovih tela, na nebu, avionima, letela neka sasvim drugačija tela, mirišljava i zdrava, odmorna, od kojih su neka letela tek tako, da im dupe vidi put, dok su druga išla na nekakve poslovne sastanke, biznis susrete, seminare, predavanja, konferencije, a u stvari isto da im dupe vidi put, jer svako dupe voli kad je udobno i kad putuje, i onda nalazi načine i povode za to.

I Aleksa je tako računao, i zato grejao stolicu svojim dupetom, guzio se sa teoremama i funkcijama, računao da će i njegovo dupe kad diplomira da vidi put, da ode na seminar, da neće uvek samo da ga odvozi i dovozi, iz i u Železnik, da ga smešta u tvrde klupe; i slušao je Kurtisa dok se nadao da će drugačije upotrebiti svoje dupe, baš Kurtisa jer je verovao da je on za njegovu dušu i dupe, jer eto, Kurtis je za pametne; mučio se i verovao da će mu se isplatiti, jer su ga tako lagali, odmalena, i profesor i otac i svi, i kurac, ništa, pičkin dim, evo ga i dan danas, sedi na svom dupetu koje nigde nije putovalo, piše nekakve priče, nema posao iako zna visoku matematiku, ali tek posle onoga sa Peconijem naučio je da sabere dva i dva – nijedno dupe ne može samo za sebe da se bori ma koliko da ga uveravali da je sposobno za to.