Čemer pijanog jutra

Već je došlo vreme da se pali kući. Noć je, ubrzana najefikasnijim katalizatorom vremena, alkoholom, poput kakve kafanske pobjegulje skroz neprimetno utekla, a svako sećanje na nju bilo je nepotpuno, zamrljano i sumnjivo. Pošto je alkohol takođe i najefikasniji portabl grejni uređaj, efekat lažnog februarskog proleća pripisao sam pogodnim meteorološkim uslovima, umesto prostoj činjenici da sam bogovski pijan. Mamurno jutarnje sunce dodatno je pojačavalo efekat i nenametljivo sugerisalo da je sada pravo vreme da napravim jedan krug po kraju, zastanem kod svih mesta na kojima smo igrali žmurke kao klinci i suzdržanim muškim suzama zalijem grobove naših detinjstava. Kakva tragedija što više nismo deca, sad kad je došlo neko vreme koje dolazi posle onog vremena kad smo bili deca.

Eh da, evo tu je ono mesto gde je Žobla prvi put pišao u kontejner, a sad ni nema kontejner, to jest ima onaj podzemni al ko da je neki izazov pišati u podzemni kontejner, samo otvoriš poklopac i to je to, ne moraš ni na prste da staneš, ni da naciljaš, ni da se malo odmakneš da se ne isprskaš, ni da zamoliš prolaznike da se odmaknu … eto tako odrastaju današnji klinci, serem vam se na detinjstvo. E a ovde sam prvi put shvatio da se posle flaše Atlantik votke mesec kreće konstantnom brzinom na desno, ali mu ipak nekako uspeva da uvek ostane na istom mestu. I uvek ide na desno, nikad na levo, to mu fora. Evo ga i sad, hahah, gle meseca al se nakrivijo mangup jedan i on se napijo, heheh, brate, moram pod hitno u krevet.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Hehehe, ovaj mesec, čoveče kako je lud.[/typography]

Srećom, smenjivanje ovakvih velikih misli u glavi je efektno ubilo svo vreme koje mi je bilo potrebno da stignem do kuće, i sada sam već skoro bio na odredištu. Ispred moje zgrade se nešto mrdalo, a kako sam prilazio tako je moja dilema šta je to postepeno nestajala – na sto metara udaljenosti to je bila nedefinisana mrlja od devet piksela, na sedamdeset metara dobrodržeća gospođa ili protivavionski top M55, na pedeset hrpa đubreta ili jelen a na dvadeset metara sam shvatio da je to ili moj ćale ili Vuk Drašković. Ni jedno ni drugo me nije osobito radovalo. Nisam imao pojma šta bi sad bilo mudro činiti, jebiga, bilo je jutro a Minervina sova se ionako pojavljuje tek u suton, pošto preko dana nikog nije briga za kučku. Ništa, mislio sam, ajmo napred pa šta bude, ako je ćale onda je i on svakako pijan, a ako je Vuk Drašković, kontam iskuliraće.

“Milorade! Konačno si tu! Danas ću da te učim da voziš!”, viknuo je kad sam mu prišao dovoljno da ne mogu da se pravim da me je pobrkao s nekim.

“Ćale jebote, ja znam da vozim.”

“Ne znaš sine, ne znaš.”

“Kako ne znam idi u kurac, pa prošli vikend sam ti vozio građu iz Gunaroša što ste ti i Rade Kurton skidali sa kućica za pse po selu. Sad im duva promaja, eno pola kerova ima upalu pluća, kašlju po celu noć, ne mož niko u selu da spava od njih.”

“Ćuuuti, budalo, čuće te majka”, prošaptao je, uhvatio me za nadlakticu i povukao prema kolima. Keva je stvarno bila na terasi, družila se s kutijom Besta i sasvim sigurno pokušavala da ne čuje ništa o našim revolucionarnim poslovnim poduhvatima.

“Ne znaš sine, ne znaš”, nastavio je, glasno i vrlo teatralno, kako bi ubedio kevu da su posla skroz čista, “a ja danas baš želim da radimo nešto zabavno! Danas te tvoj otac uči da voziš!”, vikao je i neprirodno me tapšao po leđima.
.
“Ćale jebote, opet si gledao Brejking Bed.”

“Ne ne, sine, pa zar si mislio da je tvoj stari zaboravio na tebe”, rekao je ne obazirući se i otključavajući kola. Kada smo ušli unutra nastavio je:
“Nemoj da si glup, naravno da te ne učim da voziš. To je priča za Vidosavu.”

“Pa zna i ona da znam da vozim jebote.”

“Vidi balavac, ja lažem tvoju majku bar deset godina duže od tebe i mislim da imam dobru ideju o tome šta će da prođe a šta ne.” 

“Da, zato ste zadnjih dvaes godina na ivici razvoda, a ona krka bensedine ko čoko keksiće.”

“Ćuti i vozi.”

“Ja da vozim? Daj ćale, pijan sam ko tinejdžerka iz Čoke na ekskurziji, neću mlad da poginem, nisam još ni mehaniku fluida dao.”

“Vozi. Znaš da su meni uzeli dozvolu onomad kad sam jurio da stignem Nađu Higl da gledam.” 

“Kuda bre da vozim?”

“Videćeš. Danas ću da te naučim nešto o životu.”

“Ti?”

“Ne nego Rade Kurton.”

“Dobro, pa lepo pitam, šta si na kraj srca.”

“Ne, ozbiljno, Rade će da te uči. Danas je najvažniji dan tvog života. Pripremi se.”

Trebalo je da ga vozim van grada, na neku pumpu, gde nas Rade već čeka, a onda da prebacim Radeta do njegove kafane “Zemljoradnik” u Vukojebinskoj bb. Taj put je, po ćaletovim rečima, taman dovoljno dug da me Rade Kurton poduči par važnih stvari o životu, što je bila svrha ovog putovanja. Vožnja do pumpe je brzo prošla – ćale je pričao o tome koliko je njemu bilo važno da sluša o iskustvima prijatelja njegovog ćaleta, a ja ga uglavnom nisam slušao jer sam razmišljao o tome da nisam možda malo preterao kad sam onoj ribi za šankom noćas rekao da sam direktni potomak loze Bajagića. Ubrzo, video sam veliki znak OMV i skrenuo desno. Moj budući životni učitelj je već bio tamo. Zavrteo sam prozor na dole i pozdravio ga.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Desno, zašto si levo?[/typography]

“Dobar dan, čika Kurtone.”

“O zdravo mali, kako si šta ima, kad ćemo u neki pamprčluk ja i ti khnje khnje khnje”, Rade je ispustio niz zvukova koji su više bili nekakvo pištanje pluća nego smeh.

“Dobro, ja idem ovamo samo nešto da uzmem, a ti mali dođi posle po mene, nemoj da mi zaspiš negde na putu, šteta bi bilo, urađena generalka pre dve nedelje jebiga.”, rekao mi je ćale i otišao. Kurton je na ćaletovu opasku zadovoljno zapištao plućima i nas dvojica smo krenuli prema njegovoj kafani. On svoju ulogu kućnog prijatelja ozbiljno shvata i ja sam po kući više viđao njega nego sopstvenog kera, mada je to možda bilo zato što nikad nisam imao kera. Trebalo je čak da bude i kum mom ćaletu ali se prethodnu noć zapio i našli su ga tek sutradan uveče negde na magistralnom putu Inđija – Ruma, kada je već bilo prekasno i kada je ćale već uzeo za kuma izvesnog trgovca sirom iz Kisača koji se slučajno našao ispred opštinske zgrade. Ipak, moj ćale i Kurton su do dana današnjeg još uvek vrlo bliski, a trgovac sirom je tokom svadbene noći ukrao vanglu kokos kocki i nakon toga mu se gubi svaki trag.

“I dobro, kaže nešto ćale, da ćete danas da me naučite nešto o životu?”

“Šta kaže? O životu? O životu kaže… “, promrmljao je zbunjeno, “jašta, o životu. Jel tako kaže? O životu?”

“Jeste, o životu”.

“E pa ako tako kaže onda tako i moramo, ne sme se čovek ocu suprotstaviti, ja se mom nikad nisam suprotstavljao, osim onda jednom kad je izlazio kamionom u rikverc na put i ja ga navodio, i ja se mislim e evo ti kurac ti ćeš meni da zabranjuješ da istetoviram Kemala Montena na bicepsu, i ja mu pokazujem kao može, samo piči, a ono naleteo čovek s fićom spičko se u njega, raspuko se fića načisto, razleteli se delovi po putu, dvoje mrtvih, ćale ležao 12 godina u Zabeli pre nego što se ubio. Ali to je drukčije.”

“Siguran sam da jeste.”

“Vidi ovako, mali, ispričaću ti dve priče. Dobro slušaj, al nemoj previše dobro jer iovako voziš ko pijana žena. Ja i tvoj otac smo jednom, a to nikako nije bilo nakon što se oženio, bili na jednoj… igranci. E sad, to je bila jedna karakteristična igranka. Održava se u jednoj kući sa puno soba i ti tamo odabereš partnerku a ona vrlo rado pristane da se zbliži s tobom ukoliko poseduješ određenu svotu novca. Doduše nije to baš igranka, ali ima muzike dok ona starija žena predstavlja ostale: pa onda kaže, evo je Silvija, evo je Elizabeta, evo je Žoz… elem, bili mi na toj igranci. I sad na kraju ispadne da su baš te žene koje smo mi izabrali zapravo panduri na zadatku. I tako ti ja i tvoj ćale upadnemo u govna.”

Čekao sam da završi priču ali Kurton je samo ćutao.

“I?”

“Šta i?” 

“Pa šta je poenta priče?”

“Poenta priče je, mali, da smo tada naučili da su neke kurve panduri, što znači i da su neki panduri kurve, dakle moraš ih se paziti.”

“Pa to je malo brzopleto zaključivanje, čika Kurtone.”

“Ne pravi se pametan. Slušaj drugu priču. Bili ja i tvoj ć… bila dva čoveka. Zovimo ih… Rade i Zoki, mada se tako zovemo i ja i tvoj ćale jebiga. I sad njih dvojica plate jednu pičk ooovaj ženu da noće s njom. To zadovoljstvo košta 40 evra, a Rade i Zoki su joj dali 50. Ujutru kada su njih dvojica odlazili iz motela, zaboraviše kusur, ali žena potrča za njima i donese im onih 10 evra kusura što su zaboravili, uz reči “Zaboravili ste 10 evra kusura”. I svi se raziđoše nasmejani.”

“Ne smem ni da zamislim šta je poenta priče.”

“Tako je, zato što nisi spreman. Poenta priče je: kurva je ispala čovek, dakle kurve su ljudi, i obrnuto, ljudi su kurve. Znači, nemoj da se paziš samo pandura, već ljudi uopšte.” 

“Eto. Hvala, čika Kurtone, evo stigli smo do vaše kafane, molim vas izađite iz kola, bojim se da bi ova količina životnih istina mogla da mi zavrti glavu i proredi stolicu.”

“Eh momčino, nemoj tako, toga nikad nije previše. Vratićeš se ti s ćaletom pa nas posle voziš gore na brdo da postavimo sve pa ćeš još svašta da naučiš od dve matore kajle.”

“Šta da postavite?”

“Pa sve… ovo za večeras. Ja uzmem sto, stolice, alkohol i agregat a ćale ti je otišao po benzin i onda uveče igramo sedmice pod reflektorima protiv Zvonka i Palike.”

“Odakle vam reflektori jebote?” 

“Pa jel se sećaš kako je Sinagoga pre bila osvetljena?”

“Sećam se.”

“A znaš kako sad više nije osvetljena?”

“Znam.”

“E pa eto. Ajde pohitaj, čeka ćale na pumpi.”

“Ajde.”

Krenuo sam nazad ka gradu i ka suncu koje mi je pičilo pravo u oči. Zahvaljujući suncu, Radetovim pričama i činjenici da je potrebna nadljudska snaga da se jugo ubaci iz druge u treću, skoro da sam se otreznio, mada ne mogu da garantujem da alko test ne bi uložio prigovor na takvu konstataciju. Jurio sam 60, jugo je brujao kao veliki hadronski sudarač, a kamione nisam mogao da obilazim, što zbog zaslepljenosti, što zbog toga što su bili brži od mene. Zabio sam se iza jednog posebno zagađujućeg tamića, a sunce koje se pomaljalo iza njega je na momente postajalo faca mog ćaleta. Kao da sam ga čuo kako mi govori stvari poput “sunce tuđeg neba ne greje ko flaše” i “nikad ne veruj čoveku koji nosi džak bibera”. Tako je govorio ćale.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ćale, idi kući, pijan si.[/typography]

Propičio sam pored pumpe i zaputio se pravac kući.