Cenzurisano u pi*** materinu

U gimnaziji bio sam član štapom i kanapom sklopljene redakcije školskog časopisa Zid. Za razliku od ostalih sličnih izdanja, nismo imali skoro nikakvu podršku škole iza sebe, već je tu bilo samo nas nekoliko učenika i entuzijastični profesor srpskog. Štampanje smo plaćali iz svog džepa, dizajn nespretno radili u Korelu i uspeli smo da izdamo tek dva broja tokom naše generacije, dok revnosnost i budžet nisu potpuno splasnuli. Novinarska etika bila nam je na nuli i hteli smo da iskočimo iz uobičajnih šablona srednjoškolskih časopisa – Sveti Sava & Vuk Karadžić feat. Ekskurzija drugog razreda na Goču i njegove znamenitosti. Kako nije postojalo nikakvo nadzorno telo koje bi nas kontrolisalo, imali smo potpunu slobodu da se izdrkavamo koliko god želimo. Ili smo barem tako mislili.

Poput svakog pravog časopisa, Zid je imao rubriku pisma čitalaca, koja smo, poput svakog pravog časopisa, izmišljali. Dva pitanja, to jest odgovora, bola su oči – “kako da smršam?”, na šta smo mi odgovorili sa “šibaj spid i jedi eksere” i “ložim se na profesorku fizičkog, kako da joj priđem?”, gde smo lupali šta bi to moglo da loži Bilju Znoj. Po izlasku tog prvog broja, nastala je pizdarija, pa je sazvana hitna sednica Saveta bezbednosti. Ili Saveta roditelja, ne sećam se najbolje. U svakom slučaju, izveden je sledeći zaključak : cenzura je neophodna. Ali ne prvog odgovora gde je “hiperbola bila očigledna”, već drugog, jer se sirota Bilja nadrkala, iako nije bilo klevete, niti je pomenuto njeno ime, mada su postojale određene implikacije (najočiglednija je bila da je ona jedina profesorka fizičkog). Rešenje? Ključne reči poput “profesorka”, “fizičko” i slično morali smo ručno da cenzurišemo – prvo slojem crnog markera koji bi otežavao čitanje, a potom i belim korektorom koji bi to potpuno onemogućio. I tako u svakom od 250 primeraka koliko smo odštampali.

Iako je sve to bila klinačka zajebancija, posledice su bile potpuno besmislene i nimalo fer, ali su stvari tako stajale. Na kraju se mogla izvući vredna lekcija – ako se nekome na višoj hijerarhijskoj lestvici ne dopada šta imaš da kažeš, nikada to nećeš ni reći. Jedan čovek ili manjina dovoljni su da blokiraju ili izmene informaciju namenjenu većini, ponekad iz sujete, ponekad iz dobrih namera. Istina je da narod katkad može biti glup ili zatucan u pizdu materinu, pa nam se određene stvari moraju servirati dobrano filtrirane. Da li je to dovoljno opravdanje za primenu cenzure, stvar je debate, mada je glupost ili hipokrizija onih koji koji to čine često tako očigledna, da te crni pravugaonici više jebu u mozak, nego što te štite od potencijalno neprijatne istine. Cenzura i manipulacija su prljavi koliko i korisni politički alati, ali kada pruže svoje šugave ruke ka umetnosti, zabavi ili kulturi, nema pobednika, često ni poente, samo idiotizma.

Deš sa tolickim sisama na internet?

Neko na vrhu Australijske političke scene ne podnosi male sise. Mrzi ih, štaviše, iz dna duše. Sise treba da su velike, da mogu da spljeskaju limenku Fostersa ili da pridržavaju mladunče kengura. Ta, neće omladina Australije da kalja svoje oči pogledima na prosečnu dvojku neke tamo Ruskinje na Femjoyu.

“Ne može to tako”, pomisliše moćnici i zabraniše male grudi na internetu nebu Australije. Zvaničan razlog? Omanje mlečne žlezde deluju nekako devojački, pa mogu podstići dečiju pornografiju. Plemenit povod, ali debilno rezonovanje. Ali, tu nije kraj. Prikazvanje ženske ejakulacije je takođe cenzurisano, jer jebemumater, ako žena australijskog predsednika ne ejakulira, onda to nije prirodno i a, u pičku materinu! Horde fetišara su, bez ikakve sumnje, bile razočarane.

Kada je ovakav sadržaj u pitanju, glavni argument je uglavnom negde u domenu “zaštite dece”. Međutim, taj materijal i nije namenjen deci. Naravno, mali Milutin Petrovich iz Melburna može guglanjem nabasati na golišavu tetu ravnih grudi koja squirtuje po omamljenoj azijatkinji, ali to nije problem države, već roditelja. Postoji mali milion filtera pornografskog sadržaja koji ćaća može nabaciti na računalo, da mu se sin ne bi traumirao u nežnome dobu. Roditelji često ne umeju da se nose sa tom odgovornošću, pa problem prebacuju na državu, koja, umesto da edukuje – zabranjuje.

Osim direktne posledice – prepolovljenog broja obnaženih grudi na Internetu, tu je i ona suptilnija. Ovakva odluka o cenzuri je veoma bizaran presedan, i kao takva može poslužiti kao temelj za dalje zabranjivanje nekog materijala. To može dovesti do lančane reakcije, pa se na taj način ograničavaju građanske slobode na osnovu nekog ranijeg debilnog postupka.

A i ne daju ti da vidiš sise. Jebote.

Muke nemačkih gejmera

Video igre su već dve decenije dežurni žrtveni jarac kad god dođe do neke pizdarije. Tinejdžer iz Hanze ubio trojicu vršnjaka? I igra Counter Strike? To je to, slučaj je rešen, mali je trčkarajući po de_Aztecu naučio da rukuje EmPePeticom i probudila mu se duboko zakopana (ali poslovična) nemačka želja za nasiljem. A da nije bio te igre, sada bi brao cveće po livadama severne Nemačke ili jebao kurve u Sent Pauliju, kako dolikuje članu Merkeljugenda.

Ne postoji ni jedna legitimna studija koja dokazuje da igranje nasilnih igara rađa nasilje i van nje. Ali, jebiga, mora postojati neki uzrok, a ponekad je teško okriviti psihičko stanje ubice, uslove u porodici ili okruženju, traume iz detinjstva ili prethodne konflikte sa žrtvama. Ne, to je dosadno i, sa novinarske strane gledano, nimalo senzacionalistički. Novinarske patke prouzrokuju masovnu histeriju, Diteri i Helge se zabrinu za malog Vilije, izvrše pritisak na vlast i ovi se povinuju na kretenski način.

Igre su relativno nova vrsta zabave i već godinama pokušavaju da se otresu reputacije da su namenjene isključivo detinjoj dokolici. Nema veze što na pakovanju Soldier of Fortune 2 : Double Helix stoji gigantski natpis 18+, ta igra je zla, a deca se moraju zaštititi. Na stranu kvalitet SoF serijala – poenta tih igara je relativno inovativni GHOUL sistem koji je omogućavao “realistično” komadanje tela NPC-eva. Drugim rečima – ako pogodiš nekoga sačmarom u stopalo, stopalo se pretvara u amorfnu supstancu crvene boje. Krv, iznutrice, potpuno ludilo. Ali samo za odrasle. Međutim, Nemačka vuče višak kompleksa iz prošlosti, i iz straha da ne probude nekog novog psihopatu, pretvorili su sve likove i neprijatelje iz Double Helixa u robote. A to nije izolovan slučaj. Isto je urađeno i sa igrom C&C Generals, strategijom u realnom vremenu. Zašto? Zato što glorifikuje rat.

Nemački gejmeri su odavno naučili da nema vajde da se žale oko ovakvih sranja. Jednostavno naruče necenzurisanu verziju iz Britanije i priča je gotova. Naravno, postoji opcija i nelegalnog preuzimanja igre, ali čemer dobro uređene države je da to nije lako i nosi veće posledice nego kod nas. Reko mi Ox.

Zašto ste išli protiv božjih zakona?

Iz ugla Saudijske Arabije, koja je pod žestokim uticajem islamske crkve, sekularizacija je zlo, pa se tako svašta sa zapada prilagođava njihovoj kulturi. Bolje rečeno – kasapi se do neprepoznatljivosti. Simpsonovi su odlična serija, retko ko bi mogao tvrditi suprotno. To duguju, između ostalog, i jakoj karakterizaciji – Homer je debeo, lenj, cirka pivo i jede svinjetinu. Da, ali svuda osim u Saudijskoj Arabiji. U njihovoj verziji, nazvanoj Al Šamšon, Omer je debeo, lenj, cirka sok i jede… Pa, nikako ne jede svinjetinu. Dodatno, Krasti nije Jevrej, a lik Moa je u potpunosti isečen. Serije često pribegavaju lokalizaciji, kako bi dodatno približile publiku, ali u ovom slučaju dovoljno je promenjeno da odbije publiku. I zaista, Šamšonovi su propali nakon nekoliko sezona.

Ako se osvrnemo koju deceniju unazad, videćemo da je takvo stanje bilo uobičajno i u Sjedinjenim Državama. Na scenu stupa Hejsov kodeks, niz pravila prvila Wilijama Hejsa – glavnog cenzora Američkog filmske asocijacije u predratnom periodu. Možda se stariji filmovi danas smatraju “pitomijim” zbog tadašnjeg mentaliteta, ali iza svega se krije činjenica da se nije išlo protiv crkve i određenih zastarelih moralnih normi. Šta se nije smelo?

Pa, na primer, pokazati bilo kakvu ljubavnu međurasnu vezu, što nas je uskratilo za ranije radove u stilu Once You Go Black… You Never Go Back! 3 ili Mandingo Teen Domination 2. Dalje, bilo koji oblik vulgarnosti, drogiranja, alkoholizma, porođaja, sugestivnog plesa ili bračne prevare nije dolazio u obzir. Belo ropstvo, polne bolesti, prkos prema državi ili crkvi, saosećanje sa kriminalcima, hirurgija, namerno zavođenje devojaka – sve zabranjeno ili teško cenzurisano. Sve je ovo smešnije kada se zna da dolazi iz države koja se busa u grudi na svaki spomen slobode. Stanje se, naravno, sada potpuno izmenilo, ali ostaje žal za razmišljanjem koliko bi It’s a Wonderful Life bio bolji film da se završava masovnim pokoljem.