Copa America 2011 – dodir latino magije ili đubre od fudbala

Odgovor na pitanje iz naslova je – ovo drugo. Reference na osnovu kojih se osećam kompetentnim da ovako pljunem na najromantičnije takmičenje danas u svetu fudbala, gde Ugo Čavez i polurahmetli Fidel Kastro zajedno gledaju tekme uz rum i kohibe a u poluvremenu diskutuju o subvencionisanim kreditima bolivijskim malim gazdinstvima, su sledeće:

1. Uveo sam Zvezdu u Ligu šampiona na Menadžeru 08

2. Ne, nisam restartovao nijednu tekmu kao vi koji idete i smarate ljude po autobusu da ste sa Vest Hemom osvojili Premijer ligu posle 2 sezone (a u prvoj sezoni Čelsi osvojio titulu penalom u 96. minutu) i da ste Majkona oterali iz ekipe jer je bio anhepi vit hiz menadžer.

Sad, jeste da sam u grupi smrti te godine (Inter, Bate Borisov, Sporting Lisabon i ja) imao 0 1 5 i da je jedan od tih 5 poraza ušao u 7+ (7-1 na Đuzepe Meaci, počasni gol srpski Drogba, Ranko Despotović), ali kao što ispravno kažu grobari: Mi smo barem ušli.

Copa America je ove godine dočekana sa interesovanjem, pogotovu u čemernim zemljama kao što je Srbija, iz dva razloga. Prvi je blago jačanje levičarske ideologije globalno.

-E gde si, Pero, šta radiš?
-Evo, Lazo, saću gledam Peru-Gvajana to je pravi fudbal, sa dušom! A ne k’o ove pičke, ovaj Kristijano i ovaj Mesi , sve pederaši bre.
-Ma da bre, mamu im jebem. Govna.
-Ma da bre.
-Tako je. A ovi iz banke, krv im jebem , zovu me, kažu nisam platio kredit 4 meseca, pa mamu im jebem, kad je Tito bio mog’o si bre da legneš na klupu ne bi te niko pipn’o!
-Jes’ vala. Ajde čujemo se.

Drugi razlog: praznjikava lista u kladži.

-E, brate, gde si, aj do kladže!
-Pa šta da odigramo, čoveče, igraju samo oni kod kojih u novembru ne idu u školu zbog mraza, mislim mogao bih da lupim GG na Gefle-Treleborg i keca na TPS 47 al…
-Ma matori, počela Kopa Amerika, ima Čile- Ekvador…
-Zuu, idemo, čekam te na okretnici za 5 minuta.

Nažalost, realnost i ovde odnosi pobedu u duelu sa maštarijama. Pare su sada toliko skoncetrisane u Evropi da je pomalo tužno gledati koliko glave poput Pata, Nejmara, Iguaina, Medela boli uvo da se bave stvarima kao što su: trčanje bez lopte, pas saigraču, razmišljanje, nišanjenje pri šutu i slično.

Da li su latinoameričke repke odlučile da probaju neke revolucionarne ideje u fudbalu ili je taktička postavka svake ekipe jednostavno užasna, tek potpuno je normalno bilo videti formacije poput 3-1-6 gde je jedan od štopera istrčao napred i jebe mu se da se vraća u liniju, a svi veznjaci su zapravo Perice Ognjenovići osim redovnog mesara kalibra Maskerana koji obitava negde na centru i služi da dobije drugi žuti u produžetku zbog namernog igranja rukom.

Argentinski stadioni bez stolica, sa vrlo labilnim reflektorima i travom kao na Vimldonu posle miks-dubl finala su možda kul na spotu Manu Čaoa, ali osobi koja živi u dvadesetprvom veku i smatra da tu i pripada moraju ostaviti wtf utisak.

Takodje, ko je išao logikom da favoriti moraju da počnu da dobijaju i uzeo od babe još 1000 dinara da stavi na Čile protiv Venecuele pošto je već proćerdao tri dobre večeri u KST-u na Argentinu protiv Urugvaja, Kolumbiju protiv Perua i Brazil protiv Paragvaja, nije dobro prošao. Čile gubi od Venecuele 2-1, oba gola padaju jelensuperligaški, centaršut sa strane, odbrana prosečne visine 179 cm se suočava sa kvantnofizičkim problemom čišćenja nabačene lopte, 2-1 za Venecuelu, iscepaj i taj tiket, nećeš jebati.

Na kraju, nekako je logično bilo da turnir osvoji jedina reprezentacija koja se trudila da igra bolji fudbal od Vojvodine, Urugvaj. Iako to nije bio fudbal kojim su postali četvrti na svetu, ipak je najmanje vređalo inteligenciju gledati Uruse ovog leta. Ova titula je njihova petnaesta, čime postaju tim sa najviše osvojenih prvenstava Južne Amerike. Uz dve titule prvaka sveta i podatak da Urugvaj ima stanovnika kao neke administrativne jedinice Sao Paola ili Buenos Airesa ostaje samo da se Urugvaju kaže svaka čast.

Sada za kladioce i nije sve tako crno. Švajcarci, kao radan narod, odlučili su da ligu pokrenu već u julu, Sion-Bazel, GG, 3+.