DRAMATIČNA ISPOVJEST I deo: Bosna i Srbija, mater i maćeha. Obe sam ih volio, obe su me napustile
Žšššš….čzjuuuu…krkk….PAF
Da, dragi moji, to je bio zvuk mog dolaska na svijet. He, dolazak na svijet. Asocira na srećno završen porođaj u bolnici, posle kojeg doktori štrpnu rumeno novorođenče za guzcu, dok majka plače osreće. Ne, moj dolazak na svijet je bio malo drugačiji. Može se reć i mnogo drugačiji, jer je zapravo bio pad sa pokretne proizvodne trake kuvala u Slavonskoj Požegi.
Da, ja sam kuvalo.
Ne vjerujem da ste se dosada puno susretali s kuvalima. Svoje kafe spremate ili u džezvi ili ih dobijete iz ruku poletnog konobara, apsolventa arheologije iz Odžaka. Ja se savama, ljudskom bagrom, srijećem svaki dan. U meni spremate to smrdljivo, gorko govno od tekućine, koju zovete kafa i za koju lažno tvrdite da je volite. Kuvajlo Kavović, vama na usluzi dame i gospodo. Na tu jebenu kafu sam se vremenom i navukao. A teško mi je i bez vas, raja. Slušam vas kako serete i priču motate oko mene, uz kafu, kavu i kahvu, pa evo već trijes i kusur. Tako da kontam da je najmanje što možete da uradite za mene, da pročitate moju priču.
BIO SAM SRIJEĆAN I MLAD
Kod ustaša provodim jako malo vrijemena. Odmah me pakiraju u kakvu golemu kutiju i voze prijeko Save, pa još dolje, u Mrkonjić Grad gdje ću provest svoje dječaštvo. Još dok smo se truckali u prikolici kamiona marke MAN, u kutiji sam ugledao nju. Kuviljku. Kuviljka je bila mnogo dobra treba, sa takvom drškom, jao Bože. Jedno matoro kuvalo do mene riječe: “Joj ala bi ovoj utakao kabal, ne bi se skontala 3 dana.” Ja ga pitah: “Što to znači, stari?”, a on samo mane rukom i reče: “Kad porasteš, kašće ti se”.
U Mrkonjiću je bilo lijepo. Vi verovatno i ne znate da je taj grad nazvan po gerilskom imenu Petra I Karađorđevića iz Hercegovačkog ustanka, Petar Mrkonjić. Mnogo lijepih kahvi skuvano je umeni tamo. Mnogo šetnji okolnim planinama. Vrijedno sam kuhao, grgoljao kahvu, učio školu i igrao se lopte kad uzmognem od obavjeza. Ponekad bi mi u snovima došla Kuviljka, no brzo bih zaboravljao. Imo sam ekipu iz susjedstva a u domu mojih vlasnika, najviše sam se družio sa praznom teglom sa kisele krastavce i đubrovnikom. Vala je jaran bio taj đubrovnik, jednom ja igram krajcar’ca sa pištoljem i dobijem ga a ovaj krene da mi se repetira božme sačuvaj, al’ dolijeće ti Đubro, kako sam ga običavo zvat, i šine ti ovog utokaškog pedera jedno dva tri puta tako da ovaj nije znao đe je.
U Mrkonjiću sam dakle naučio spravljat kahvu, naučio jaranstva i naposlijetku, naučio seks. Ljudi mi se smiju kad im pričam o kuvalskom seksu. Kažu, pa Kuvajlo, jeba ti majku svoju, kako moš jebat utačinjanjem kabla u prostor između drške i osnove kuvala? A ja im kažem, jebli vi ćaću svoga, kako vi jebete kurcem u pičku, pa se stari Kuvajlo ne buni. Svakom svoje, Bog riječe. Elem, tako ti ja jednog dana bio malo na ruletu jebiga, i malo se zaigrao te se stao vraćat kući kasno unoć. I tuna, pored gimnazije stare, ja vid’m neke trebe u sjenci, a ka da me zovu. Priđem, kaže jedna: “Đes Kuvajlo, biću direktna bil ti mene jebo za 10 maraka?”. A meni, lud’lo u otpornicima ono ka. Pogledam imam li, kažem imam 7 marona, ona reče, aj može al samo što si tako lijep ka lutka. Uglavnom, odosmo ti mi iza gimnazije u šiblje i op cup, mislim znate kako ide, i eto, dogodi se čin ljubavi. Dođoh kući, sutra skuvah uobičajene tri kahve, gazdi, gazdarici i ćeri njinoj, no znao sam u sebi, više nisam isto kuvalo. Došlo je novo doba, doba da se ide iz ovog lijepog grada.
KAKO SMO VODILI RAT A NE LJUBAV
Prošlo je neko vrijeme otada, a gazdarici i njenoj šćeri je u posetu došla rodbina iz Sarajeva. Sve bi bilo u najboljem redu, da sasobom nisu poveli ono što ću tada, kao mlado kuvalo, videti prvi put u životu. Predamnom, pozlaćena i vedra , skromna i otmena stajala je lijepa Fildžanka. Slušo sam ja priče onjima, nemojte mislit da nijesam, znao sam da neđe daleko ubosni postoje cure za kojim se svako pošteno kuvalo mora okrenut. Al interneta tada nije bilo, osjećanja koja su bila u meni nisam znao dal smijem osjećat. Kao grom izvedra neba, dok sam u miru kuvao subotnju kahvu, presječe me gazdaricina rečenica: „Nego bona Azra, pones’te vi i ovo kuvalo da vam se nađe gore.“
Moj život u Sarajevu je proticao relativno dobro. Živ’li smo odmah pored džamije, pa bih ja ujutru kuvao kahvu, dok bi Fildžanka klanjala. U međuvremenu to je postala nev’đena ljubav i skoro svaki trenutak nekuvanja smo provodili zajedno gledajući stare slike i smijući se naglas. A onda je došao taj kobni datum, drugi Maj dev’desdruge. Vraćao sam se iz prodavnice, noseći nam neke potrebštine zakuće, meni malo novog kabla i Fildžanki paket ratluka, kada začuh oštar glas, i dan danas urezan mi u sjećanju „Nema prolaza, četo!“ Tri defanzivne crne kašikare su postavile barikade na stolu. Uzalud sam kumio, molio, dozivao, kretao kroznjih, objašnjavo da s četnicima nemam ništa, da sam ja jugoslovenska raja… “Nemojte ljudi, ovo je ista ona autostrada pakla i stradanja kojim su pošle Slovenija i Hrvatska.“ Džaba, rat je došao i kodnas.
Kada nam je projektil bazuke prepolovio stan na dva djela, moralo se bježat za Srbiju, morao se živ kabal spašavat. Ali prvo sam morao nju da nađem. Prašnjav, garav i iznemogo preturao sam po ruševinama Lenjinove 4A, i sve što sam uspio je da dobijem informaciju da je ta cjela polica poginula. Izašao sam na memljiv sarajevski vazduh i trčao. Ne znam koliko vremena je prošlo, al negde potkraj Ljubljanske sam konačno izgubio svijest.
Kamion. Budim se, osjećam jak bol u prijedelu drške. Vidim da je malko polomljena. Oko mene slike, oružje, hrana, neka oprema. Pitam gdje smo, gdje me vode. „Šut mali, budi sretan što ti je glave na ramenima, priča se da si u Mrkonjić gradu služio onima“. Ćutao sam i razmišljao što će biti sa mnom, mirisi svih skuvanih kahvi prolazili su krozmene, slike djetinjstva, Kuviljke moje prve ljubavi, Fildžanke moje jedine…
Ipak, ako mislite da sam poslat na prvu liniju fronta grdno se varate. Položaj je bio podno neke planine, đe vojnici nisu radili ama baš ništa, sem kuvali kafe, igrali domina, pucali u konzerve i pričali viceve o Srbinu, Hrvatu i Muslimanu. Ponekad, kad dođe onaj sjetni čas pred kraj pijanke, i kad se umeni krene kuvat sikteruša, čuo bih kako kažu da će sve ovo proć i da ćemo se svi vratit u normalu. Tada bi Damir iz Teslića uzimo gitaru i tiho pjevo Zabranjeno pušenje.
Vojničke sam dane služio dostojanstveno i časno, i odrađivao tu robiju neostrašćen, otupio odsvega što mi se dogod’lo. Nisam više primećivao ni polomljenu dršku, zalijepljenu sa samo malo selotejpa, ni pohaban kabl, ni miris pur pjene umeni. Jedno toplo avgustovsko jutro to sve promjeni, devedesetpete u nas stiže pošiljka iz Sarajeva. Kako to obično biva, odmah smo pritrčali, počeli se raspitivat o stanju, a ja ugledah starog druga sa police, Mišu slanika. Još je on mogo služit, još je so tekla njegovim porama. „Smiruje se u Sarajevu, neće ovo još dugo“, reče on. „Rekla mi je Fildžanka da te pozdravim ako nam se ikada putevi sretnu.“ Loša struja mi proljete kablom. Ona je živa!? „Živa i zdrava dobri moj Kuvajlo. Neki dan su objavili da čekaju drugi fildžančić, prvjenac im se zove Kuvahim, potebi. Eto druga godina kako je u braku.“ Da isto veče neki ljudi sa bradama i automatskim oružjem nisu upali u kamp, ja bih vam moji rođaci i dalje visio obješen oneku dasku i zauvek izgubljen u bosankoj vukojebini. Ipak, sudbina je htjela drugu priču zamene. Bio sam na putu za Beograd.
