17/09/2014

Kad alkos džogira

Posted on 23. May, 2012 by in Ekipa i Lokanje

Dozlogrdilo mi je da slušam pridike o zdravom životu. Okružen sam dr. Filgudovima, većina ortaka na ambalaži čita kalorije, muti proteine, uplaćuje teretanu, od roštilja jede samo pileće belo i to bez kožure i ne puši. Ja s druge strane, na ambalaži gledam slike (ej, vidi tortilja čips stavio sombrero, ehehe), za proteine imam bapsku predrasudu ”to je hemija, to uništi bubrege”, jedem isključivo pileće sa kožom, jer tu je sav ukus, kad za’rska ono, a so i mast poteku niz bradu, pa posle stuntim pola pakle, ma divota. Nisam se odlučio da se bacim na trčanje da bih furao neki zdrav život. Nisam se odlučio da se bacim na trčanje da bih bolje izgledao… Široke majice fino prepokrivaju salce, pred devojkama se skidam ionako samo u mraku, a što se plaže tiče… Otom potom, rešavaćemo u hodu. Odlučio sam se jer su mi dojadile prozivke tipa ”pašćeš u komu posle 100 metara”, ”imaš obim ruke k’o grisina s kikirikijem” (mmm, grisina s kikirikijem, jednom sam oglodao onaj hlebni deo i ostavio netaknutu traku kikirikija) i ”pička si”. KOME BRE TI, DA JE PIČKA?!

-Ok, trčim sutra koliko i ti. Nema veze što si u treningu. Koja je procedura? Šta se nosi, neka voda, neki slatkiši, neko tranzistorče, čuo sam da se uz muziku bolje podnosi napor.
-Ne idemo na Prvi maj, legendo. I nećeš izdržati.
-Videćeš. A autfit… Imam neke cipela-patika. Ili to ili u salonkama da trčim, onim sa mature. Ajde pomogni mi malo u šorc nisam ušao od zadnjeg časa fizičkog.
-Nosi šta hoćeš. Sutra u 6.

U Nišu se obično trči na keju. Od mosta koji se nalazi kod grčkog konzulata, do pešačkog mosta, među džogerima relacija poznatija kao ”dužina”. Ima tu oko 2 km. Fina staza, prođeš prvo metalce s gitarama, izbegavaš da ti paščad otkine stopalo i da ti ribar ne zabije udicu u oko. Ako sada pretrčim dve dužine, častiće me sa nekoliko tura. U suprotnom, ja častim, ako ne budem na koronarnoj:

-Šta si to obukao sunce ti! Blamiraš me s tim cvetnim bermudama! I šta će ti gornji deo trenerke, upekla zvezda. Izaći će ti žuljevi od tih cokula jebem te! Šta će ti to govno u ušima?Moramo da osluškujemo je li nam neki ker za petama. Poneo si i pivo jebote!
-Ne pivo, stavim ovde u plićak da se ‘ladi. Pa ako se budem vratio da se počastim. A gornji deo, znaš, ako se zaznojim, pre’ladiću se. Ne forsiraj previše jak tempo, da ne iskašljam plućno krilo. Polazaaaaak!
-Gde si zašprinto, vole. Ovo je džoging, ne tripuj da si Jusa Bolt. I prvo razgibavanje. Šta radiš to, jebote!

Pa razgibavam.

Krenuli smo. Aahaha, pa ovo je laganica jebote. Šta li oni pustaju film da su neki DIF-ovci. Ma ko iz pičke. Ošmekamo ribe, pljunemo nekom metalcu zelembać u kosu, pa nek drnda džitru takav. Ovo je smešno, trčim 14 dužina ako treba:

-Baci pogled na mamu sa pekinezerom. Jel znaš da ako čukneš to pacovče po ćili ima da mu ispadnu oči.
-Štedi dah, ne pričaj.
-Ahahah, grohotom se smijem!

Evo nam i kosijanera, fascinantna je opsesija mjetalaca pokretnim vodama, gde nađu reku, izvade gitaru i krenu da voršipuju Belzebuba…Vidi onu alternativnu darkerku, baš me zanima koje metalika bendove voli. Da pojačam tempo da je impresioniram. JA SAM TRČEĆI DEMON, MALA! Oš’ da žrtvujemo neko jare? Ortak ne može da me stigne… Prirodan sam talenat. Uf…čekaj.

Kažu da je inicijalni umor na trčanju u glavi. Malo ti zalupa srce, pluća zabole od hladnog vazduha i brzog disanja. Pomisliš da ćeš da umreš, ali noge te još slušaju. Pretrčiš još malo, telo se adaptira i možeš da pretrčiš još kilometre. Možeš… ako veče pre toga nisi popušio plantažu duvana. Kod mene je inicijalni umor bio i definitivni. Noge, pluća i čuka su mi govorile samo jedno ”Šta će nam koji kurac ovo”. Čak me i ruke bole. Najradije bih ih opustio da mlataraju pored, ali tada bih izgledao kao retard. Skroz sam se izgrbavio…. Op pičke, uspravljaj se, osmeh! Prođosmo ih, grbavi se opet.

-Brate, EH-EH, a da EH, malo ritam, EH, snizimo.
-Šta kevćeš bre?
-Ne kevćem, dišem. A i, EH, trčimo EH ,već 10 kilometara.
-Ni osamsto nismo prešli, ajde! Izdrži.

Kako je samo dobar. Bodri me. Bez njega bih odustao posle 400 m i krenuo da se valjam po travi da me smoždenog pišaju kerovi. Pruža mi mentalnu podršku… U usta li ga jebem. Most je na vidiku… Mogu ja to! Sa požarom u grudima, i mlečnom kiselinom u nogama, prelazim prvu dužinu gde me čeka kraći odmor.

-Ej Zaperu, odmori ti malo, ja na spravi da odradim neko propadanje, pa idemo nazad…Zap, brate?

Bezpanike, dobro sam.

Šta, on će da vežba? Posle ovog maratona! Šta je on, olimpijac jebeni. Ako, samo neka radi, taman da se odm…

-’Ajde polazak. Pičimo nazad.
-Kad pre jebote!

Turam sluške u uvo. Koje li ironije, ”Eye of the tiger”. ‘Ajmo Rambo, nećeš ti tim metroseksualcima da plaćaš pivo, ti si Tarzan. Op, pičke, osmeh… Ne mogu da povučem usne nagore od umora, nema veze, ribe vole ozbiljne… Boli me srce. Umreću. Nije to srce, srce ne boli tako! IMAM INFARKT. Ne paniči. Vešto izbegni ovog rota, da ti ne skoči zavrat. Ugazio si mu u govno, nije strašno. Da mogu da pričam opsovao bih vlasnika. ‘Ajmo, možeš, evo i metalaca, hahaha, oni smrde, bože koliko sam umoran ne mogu ni da prozivam darkere… Gde je zapeo ovaj majmun šta forsira. Počela i kiša. Sve se urotilo. ”Rising up, back on the streets” UH, UH, UH! ”Did my time, took my chanses”. I zašto me bole ruke u pičku više materinu! Mogu ja to, mogu. U daljini se vijori zastava prezadužene nam garave girosarske braće. Uspeo sam.

-Dobar si bio. Nisam verovao da ćeš uspeti. Zaslužio si pivo. Idem ja još malo da istrčim.
-Izvini me za sekund.

Šteta za to silno pivo.

-Pirova pobeda. Nego šta da sam zaslužio. Idem ja sad kući da iskašljavam crno.



Tags: , , ,