Kako je Tito poslao Amerikance na Mesec

Da li znate kako je Jugoslavija od zemlje razorene Drugim svetskim ratom, sa milionskim gubicima u ljudstvu postala ono što Srbija danas želi da bude a to nikad neće biti – pravi lider cele regije? Ili još bolje, kako je šest republika i tri religije koje danas dižu ograde bilo materijalne bilo metafizičke živelo skladno i u miru nekoliko decenija ne deleći se na ove ili one? Kako si s crvenim pasošem u isto vreme mogao bez viza i na istok i na zapad, a bogami, ako je verovati mom dedi i njegovim savremenicima i da ga metneš umesto jastuka, pokriješ se duplericom crvene Borbe, legneš na klupu i niko te ne dira? Na sva ova jugonostalgična pitanja, odgovor glasi – zato jer je Tito prodao Kenediju tajni svemirski program vredan dve i po milijarde dolara. U današenjem novcu to je oko 20 milijardi dolara, iliti skoro pola današnjeg BDP-a države nam Srbije.

Ok, natrag u realnost, fantazmagorije su lepe kad ih piše recimo Pekić, ali šta kog đavola ako je bar fragment priče o, pazi sad, “Jugoslovenskom svemirskom programu“ istina? Dedukcija kaže jok čak i za taj fragment, ali ona je samo jedan od metoda donošenja zaključaka, a čak i da je sve fikcija, ko sme da kaže da su fikcije loša stvar? Ne računam piramide u Visokom.

Sve počinje od Hermana Potočnika, raketnog inženjera i pionira kosmonautike, Slovenca rođenog u tadašnjoj Austrougarskoj koji se nakon vojne službe (prema činu oberleutnant pogodite na čijoj je strani bio u WWI) okrenuo nauci. Za svog kratkog životnog veka (36), Potočnik je uspeo da progura svoje ime van margina svetske naučne klike u par segmenata. U svojoj knjizi Problem svemirskog putovanja (koju je uzgred i NASA prevela na engleski 1999.), skovao je čitav plan s poračunima i stotinak crteža o čovekovom odlasku u svemir i kolonizaciji istog. S obzirom da je reč o 1928. godini, pretpostavljam da je okolina gledala Potočnika kao poprilično velikog ludaka koji pati od kombinacije posttraumatskog sindoma i bujne mašte.

Slovenac dalje dizajnira prototipove svemirskih stanica, razvija mogućnosti njihove interne komunikacije putem radio signala (kasnije njegove ideje razvije Verner fon Braun i projektuje čuvene V-2 i Staurn V rakete), sanjari o „fuzijskom i fotonskom“ raketnom pogonu koji bi mogao da da pristup relativističkim brzinama neophodnim za ljudsko istraživanje svemira i biva prvi koji uočava značaj geostacionarnih orbita (uz odličnu preciznost u proračunu visine orbite i brzine kruženja orbitirajućeg tela) po kojima će buduće svemirske stanice ploviti oko Zemlje. Poznat deo istorije kaže da su se za Potočnikove radove interesovali samo Nemci, tačnije Herman Obert, jedan od utemeljivača astronautike dok se ostatak naučne javnosti prema njegovim radovima odnosio uglavnom sa podsmehom.

Sad sledi zanimljiv plot tvist. Nepoznat deo istorije kaže da se Tito nekako dokopao Potočnikovih radova i po principu „ti, ti, ti i ti, vi ste dobrovoljci“, krajem pedesetih godina pozvao najbolje jugoslovenske inženjere i zatvorio ih u “Objekat 505” – čuvenu podzemnu avio-bazu kod Bihaća (građenu 20 godina, od 1948. do 1968 u koju je uloženo prokletih 6 milijardi dolara), jednu od najvećih u Evropi, da raščivijaju Potočnikove radove i doprinesu radom bratstvu i jedinstvu, te daju Titu značajnog aduta kog će iskoristiti u hladnoratovskom sukobu Amerikanaca i Sovjeta.

Sam Hladni rat i svemirska trka su tekli tako da su Sovjeti dominirali a Amerikanci gubili svemirske letelice, a onda su Amerikanci izabrali jednog od najomiljenijih predsednika u istoriji države Džona Kenedija s kojim počinje prekretnica. Špijuni CIA-e saznaju da Jugoslavija ima tajni projekat (CIA uvek dozna takve stvari!) i kreću pregovori Kenedi-Tito, koji se završavaju prodajom svemirskog programa Amerima (Tito je odustao od slanja Jugoslavije u svemir lol) a novčanu nadoknadu je Broz uložio u razvoj Golog Otoka, Briona i ugleda u svetu.

1961. godine Kenedi obaveštava javnost izjavom da će već do kraja decenije američka noga šetati po površini Meseca. Kenedija dve godine kasnije ubijaju u Dalasu ali Armstron i Oldrin stižu 1969 na Mesec i donose pobedu Amerikancima u svemirskoj trci. Da sam teoretičar zavere višeg reda rekao bih da je poseta američke posade Beogradu i Titu bila znak zahvalnosti zbog krucijalne pomoći, ali je istina da je poseta usledila zbog retkih trenutaka u istoriji kad smo globalno smatrani za solidno kul i bitno mesto na zemaljskoj kugli ali i da se podjebavaju poraženi Sovjeti jer građani jedne komunističke države kliču prekookeanskim kapitalistima. To je moj fantazijski zaključak.

Slovenački reditelj Žiga Virc u svom doku-fikšnu (posebnoj vrsti dokumentarca koja na prvi pogled izgleda ozbiljno mada uglavnom nije, mada đavo će ga znati) „Houston, we have a problem“ koji se od danas rola i u našim bioskopima, najavljuje nešto drugačiji obrt. Kao što se u oficijelnom trejleru može videti, jedan od naših inženjera je navodno fingirao proračune, šminkao rezultate da bismo uvaljali proizvod Amerima, ali onda su oni to izvalili i uložili reklamaciju u fazonu „ispravljajte ovo, vraćajte lovu ili ćemo vam jebati kevu“. U svakom slučaju, film vredan dobre zabave u bioskopu.

Sama najava filma još pre nekoliko godila je pustila rovca u hronično napaljiv živalj cele bivše Jugoslavije, pa je jako bilo zabavno čitati komentare po sajtovima koji su u rasponu od stopostotne uverenosti da Jugoslavija nije uspela da razvije ni kvalitetan protivgradni raketni sistem a kamoli svemirski do onih da je 20 srpskih inženjera bilo u glavnom timu NASE koji je vinuo Apolo 11 ka Mesecu i da je sve najavljeno u filmu kompletna istina. Što se tih samih inženjera tiče, još 2009. u Novostima je bio intervju sa Milojkom Majkom Vučelićem koji je tvrdio da je bio na čelu srpske ekipe od nekoliko inženjera koji su zaslužni što je Kolins mogao bezbedno da kruži oko Meseca i da kasnije pokupi onu dvojicu koji su sleteli. Priča naravno nije toliko nemoguća, jer inženjera iz celog sveta koji su učestvovali u Apolo misijama je bilo na stotine, verovatno i preko hiljadu ali se poamerikanizovani Majk izjavom „danas mogu da kažem, ja sam posalo Amerikance na Mesec“ baš samopostavio na visoko mesto u hijerarhiji svemirskih dostignuća.

Gde se na skali između „Jugoslavija uvek bila govno“ i „Jugoslavija četvrta vojna sila u Evropi“ u pogledu svemirskog programa nekako se da naslutiti. Ipak i pored toga kao i svih hiperbolisanja i izmišljanja kojima je narod na ovim prostorima blagonaklonjen, može se dati jedan iole racionalan zaključak. Ok, jugoslovenski svemirski program je očigledno veliki bulšit o kome ne postoji nikakav istorijski verodostojan zapis, ali bizarnost same fantazije daje za pravo da pomslimo da nije nemoguće da se bar u jednom trenutku „svemoćni i svedobri“ Tito nije zapitao „a šta ako bismo mogli da probamo da napravimo…“ I onda je neko od njegove misli u slobodno vreme napravio šou.