Kako sam pronašao boga čitajući tekst lika koji je istrčao polumaraton

Internet je kao plima na sutomorskoj plaži; sasipa u facu opuške, govna i pijane Ruse i ostaje ti samo da plačeš a i treba da plačeš jer si debil koji ide u Sutomore. Internet u facu sasipa tekstove koje ne želiš da pročitaš i ne treba da pročitaš ali ih ipak pročitaš jer si radoznalo magare i ne želiš da radiš ono što bi trebalo već se vodiš devizom „i onako ćemo jednog dana svi kod svetog Petra pa valjda će ga zanimati o čemu to piše Vajs“. Vajs, tačnije autor teksta Nikola Parun piše o svom istrčanom polumaratonu. Lepa tema vredna klika.

U tekstu saznajemo da pisac teksta nema manje od deset godina, nema čak ni više od devedeset, nije paraplegičar, poseduje sve ekstremitete, nije slep, štaviše izgleda zdrav, prav, mlad muškarac, po slobodnoj proceni između 25-30 godina. Nema čak ni 350 kila već je što bi se reklo vitak, skladne građe, zgodan takoreći, svaka majka za zeta da ga poželi.

E sad, reći će zluradi a i u pravu su (donekle), mi mladog gospodina Paruna ovde čepimo jer je dotični Libekovac a Tarzanija Libekovce voli koliko i oni sindikalno samoupravljanje. Ali nije to poenta sad iako je istina kako volimo iz čista mira da se valjamo u blatu internet borilišta sa potencijalnim neistomišljenicima ali isključivo zabave i dijalektike radi. I jer je valjanje u blatu super. Tekst o istrčanom polumaratonu naprosto mami da mu se posveti pažnja jer iskri od momenata iluminacije, postmodernistički je  mišmaš tehnologije, samopotvrđivanja, lajfstajla i gotovo koeljovskih religioznih zaključaka. Uostalom, idemo deo po deo, citat po citat, anatomski, kao Danilo Kiš za sirotinju.

Mrzeo sam trčanje…

Odma pa slaganje. I ja sam ga mrzeo a i dalje ga mrzim, pre svega jer sam lenčuga kojoj je lakše da kaže neću nego hoću. A i jer postajem agresivan dok trčim a to ne volim kod sebe jer mir brate mir, da izvinete na izrazu.

…Svaku vrstu trčanja dužu od onog kojim moraš sebe da stresiraš da bi dao koš ili gol na terenu u kraju. Nikada nisam trčao, nisam znao kako se trči, nisam želeo da trčim, nisam video nijedan razlog zašto bi neko trčao ako ga niko ne juri. Poseban prezir sam gajio prema trčanju na traci, kada trčiš a ne stigneš nigde. Nepodnošljivo.

Sve pet. Animozitet a la Tarzanija, sviđa mi se.

Ali sećam se kada se to promenilo – prošle godine, na 30. Beogradskom maratonu, kada sam video više od jednog čoveka koji završava polumaraton sa fizičkom spremom (naoko) daleko ispod moje. Verovatno se radilo o inatu.

Prvi znaci rušenja percepcije. Parun shvata da polumaraton trče i debeli i matori ljudi. Ceo tekst inače odiše tim rezonom da autor živi (il je bar dosad živeo) u nekom paralelnom univerzumu u kom deset kilometara može da istrči samo vihorni Etiopljanin stimulisan egzistencijalnim problemima.

Deda Pera (88) nije napisao tekst za Vajs

Nabavio sam patike za trčanje u jedinoj specijalizovanoj trkačkoj radnji u Beogradu kao zalog za sopstvenu disciplinu treninga…

Plot tvist. Kad oćeš da od nečega ne odustaneš ti lepo udri po najskupljem i najkvalitetnijem i onda te grize savest ako odustaneš. Priča se da je Džimi Hendriks hteo na plivanje al mu je ćale uvalio preskupog Gibsona koji je furao Čak Beri i ovaj nije imao izbora osim da nauči da svira gitaru baš onako dobro.

…skinuo najlepšu aplikaciju za praćenje treninga koju sam našao…

To je to. Čak i da te zabole dupe što si dao 20k za blješteće patike od grafena sa nitro pogonom i tečnim azotom u đonovima, to može da se zavalja na kupindu, ali zato LEPOTA aplikacije… ta savršena ikonica, ta estetika, taj glatki interfejs koji mami da po kijametu izađeš u tri ujutru i istrčiš kilometre… Niko nije toliki Mefistofel da izbriše prelepu aplikaciju. Stoga – trčati se mora.

…konsultovao se sa bliskim ljudima sa iskustvom i počeo.

Parun: Hoću da istrčim polumaraton, daj neki savet. Je l može to običan čovek da uradi?

Parunov ortak: Pa ono, nemoj da padneš na nos i da odustaneš kad te zaboli slezina i istrčaćeš.

Ciljevi su bili jasni – 10km u septembru, polumaraton u aprilu 2018.

Za ovo vreme ljudi Parunove konstitucije se spreme da osvoje Čomolungmu. HODAJUĆI UNAZAD.

Prvi trening pamtim kao dvadesetominutno mučenje od 2,5 km. Hteo sam da ispustim dušu na Tašmajdanu i odmah zabatalim sve. Verovatno su me samo patike zadržale u misiji ostanka na stazi.

Parun: (glasno viče na Tašmajdanu, ljudi padaju pod tramvaj) Jebem ti i boga i državu i slobodno tržište Miltona Fridmana i jebem sam sebe kad sam krenuo da trčim ko debil umesto da ne trčim ko debil.

Also Parun: (više u sebi) Fak, vidi patike su mi još na nogama. Ništa, teram dalje. Jebene preskupe i preudobne patike iz jedine specijalizovane radnje za trčanje.

Svaki sledeći trening do praga od 5 km predstavljao je ozbiljnu muku i frustraciju.

Parun: Ne mogu.

Patike: Možeš jebotebog, Nik Vujičić istrčao 14 na onom patrljku.

Srećom, sa vremenom i povećavanjem kilometraže počeo sam da doživljavam runner’s high. Na srpskom, u pitanju je osećaj opuštenosti, rasterećenosti i bezrazložne bezbrige, koji se, osim nakon trčanja, navodno javlja samo posle nekih formi meditacije i unosa kanabisa. S tom razlikom što nema zabadanja.

Parun probio – dobio izliv serotonina u mozak od trčanja. Ili je ipak mrljao spid sa šaolin monasima.

Prvi nauk: put do mogućnosti da pređeš sa pet na 10 istrčanih kilometara je lakši od puta do mogućnosti da pređeš sa 0 do 5 istrčanih kilometara. Kao i u životu.

Dobro, sad zajebavaš da ti ovo nije bilo jasno pre toga. Ne verujem ti i smatram da si izmislio za potrebe teksta. Pa i klinke znaju da put od hilyadu milya pocxinye prvim korakom. NAJTEŽIM

Navike ljudi se menjaju kroz vreme.

Ajde.

Poslednjih godina, sve više zaposlenih, zauzetih ljudi posvećuje sve više vremena različitim formama amaterskog održavanja fizičke spremnosti.

Samo fizički spreman radnik je dobar radnik – dobacuje nam neki lik sa levičarske periferije.

Različite brendirane i nebrendirane urbane trkačke ekipe se množe, a trčanje je od sporta privlačnog ozbiljnijim trkačima i, zbog troškova, slabije stojećim sugrađanima, postala socijalno poželjna aktivnost i više od treninga. Postalo je lajfstajl.

Brendirane i nebrendirane trkačke ekipe… ok, šta god. Summa summarum – tko trči vrijedi a i može da se stavi u cv, lepo izgleda kao pančlajn ličnosti. Btw, i ja sam stavio u svoj.

Ja sam trčanje doživeo na drugi način. Razumem da se ljudi lože na stvari koje im donose višestruke zdravstvene i mentalne benefite, ali mene nikada nije privlačila ideja da se sa ljudima zbližavam na temelju tako neutralne stvari kao što je trening. Moj gas za trčanjem je duboko lični i shvatao sam ga kroz vreme.

Pametno, brate, ljudi su mahom idioti, samo još treba da interagujemo s njima tokom neutralnih treninga. Totalna podrška za ovu odluku.

Riba/Lik: Šmek, šmek, baš si sladak, hoćeš li da trčimo zajedno?

Parun: Ribo/liče, nisam ja došao ovde da se zbližavam sa ljudima nego da pobeđujem sam sebe. Pošto sam zbog tebe izgubio tri sekunde i runner’s high saću da te nabodem u glavu ovom prelepom aplikacijom. :nabada je/ga u glavu aplikacijom:

Ljudima koje individualizam tera kroz život, ovakav tip aktivnosti je fizički izraz filozofije kojom se vode.

Nije loše.

Ideja da možeš da trčiš sam, da ne odgovaraš nikome za sopstveni napredak osim sebi kada stopiraš aplikaciju za merenje performansi, da ti je jasno da ćeš da izađeš na startnu liniju i da nikome nećeš ni pomoći ni odmoći svojim rezultatom osim sebi samom, nekima možda deluje slabo, nekima možda strašno.

Policajac: Dobro več…

Parun: Hej, da li ti to prekidaš moje trčanje? Samo ja mogu da prekinem sopstveno trčanje. Ja sam taj koji jedini može da stisne dugme i stopira ovu prelepu aplikaciju za merenje ličnih performansi. Ja sam taj koji se bori sa svojim vremenom. Ja odgovaram samo sebi, ONLY LIBERTARIANISM CAN JUDGE ME!!1.

Policajac: Sine, pretrčo si na crveno. Pet iljade kazna.

Parun: Je l’ primate kriptovalute?

Policajac: Ne ali mito da. Sine, jedno pitanje.

Parun: Ako mora…

Policajac: Mora. DESI KUPIO TE PRERUŽNE PATIKE AHAHAHAHAHAHA

Parun: :’(

Drugi nauk: bez prethodne lične pripreme, nikakvo zajedništvo ne može da te podigne. Kao i u životu.

Ne, ti nas definitivno ložiš ovim zaključcima

…svi smo na istoj misiji, bez obzira kog smo roda, nacionalnosti, seksualnosti, opredeljenja. Svima su nam interesi usklađeni, svi smo došli zbog istog cilja. Zbog Cilja.

The Cilj a? Legitimno. Rod haha DA LI SI TI TO PRETPOSTAVIO MOJ ROD A

Sarađujemo, bodrimo se, dižemo jedni druge kada ne ide, i sve to ne radimo zato što smo isti, nego jer ovde nikome nije bitno što smo različiti. 

Za ovo si sigurno dobio mnogo bambija u Libeku. Nema šta, uvalio si komunjarama ovim dvosmislenim „nismo isti nego svi različiti al se izdižemo iznad toga“. I ako si.

Treći nauk: Mondenski duh trke je organski…

Ne znam zašto ali kad pročitam ovu rečenicu imam osećaj da treba da platim 1500 dinara ni zbog čega. Ova misao je doručak u tegla baru – hrskavi komadi prepečenog kartona u umaku od devičje ceđi. Budi ponosan jer niko nikad nije spojio reči mondenski i organski u jednoj rečenici. Još se i rimuje.

…interesi u njoj nadilaze razlike. Kao i u životu.

E pa čekaj sad. Ako ti je vreme gas, ergo i interes a reko si da „jedni druge dižete i bodrite“ kako onda dozvoljavaš sebi da gubiš vreme na dizanje i bodrenje drugih? Pritom, ne voliš ni socijalizaciju tokom neutralnog trčanja. Aj malo koordinacije u izjavama.

Decembar 2017. Šest meseci posle pakla prvih pretrčanih 2,5 km i oko 250 km lakog treninga kasnije, telo mi je u dobroj meri pripljemljeno za Dan D. Kotizacija je uplaćena, majica preuzeta, sva oprema nabavljena. Vreme, međutim, nije sarađivalo. Sneg, košavetina, minus i nedostatak dana koje bih potrošio na zalečivanje sasvim izvesno postradalih sinusa, nagone me na odluku koju donosim dan pre trke – odustajem.

Bio je stvarno govnjiv dan, trkači su na cilj dolazili poluzaleđeni, ne može čovek da te krivi što nisi hteo da rizikuješ zdravlje, ali može da te zajebava.

Od tada nisam 3 meseca izašao da trčim, pod izgovorom da je zima.

Kao što rekoh, može da te zajebava.

Tek sada shvatam da nije bilo do zime, nego do psihičkog pada uzrokovanog pobačajem.

A možeš i sam sebe da zajebavaš. Btw, pobačaj odličan izraz za odustajanje od nečega. (osim ako nije greška od podbačaj)

Ortak: Parune, oli još jedno pivo?

Parun: Pobacujem.

Ortak: Brt, ne može muškarac da pobaci, znaš žene rađaju, ONA DA RAĐA ON DINO RAĐA AHAHAH

Parun: AMA NEĆU PIVO JEBEMTE GLUPA

Nisam bio sposoban da ostvarim nešto za šta sam se spremao 6 meseci i na trening sam se vratio tek početkom marta, svestan da je vreme koje sam sebi ostavio za vraćanje u formu nedovoljno. Ali sam se vratio.

JAČI NEGO IKAD. Paruna na startno mesto donose Feđa Dimović i Škabo jer on posle svakog pada ustaje, jači postaje, nikad ne odustaje (osim kad je košava i kad mu neko obriše najlepšu aplikaciju za trčanje)

Četvrti nauk: Svaki korak je sprečen pad. Kao i u životu

Jebo si mu kevu ovim naucima. Nemoj više pls

Jedanaest dana pred trku, zakačio sam bakterijsku upalu grla i 4 dana proveo pod temperaturom, malaksao, a naposletku i pod antibioticima.

Maliciozni bi rekli da te stalno nešto zadesi kad treba da trčiš.

O daljoj pripremi nije bilo govora. O odustajanju nije bilo govora.

Ali ih ti uspešno demantuješ. Bravo momčino.

Sad ide deo gde Parun opisuje trku. Vruće mu je (jes bilo vruće), ljudi ga bodre, njemu lepo, pa mu teško, pa nikad kraja, pa pomišlja da odustane ali mu limun pomaže i nastavlja. I onda se desilo nešto neverovatno.

Nekakvi opskurni nacionalisti na Mostu preko Ade se bodre sa „3..2..1..SRBIJA“, a i ja sa njima u glas. Različiti smo ali to ništa sada nije bitno.

Ovde sam se zagrcnuo od smeha. Ali dobru odluku si doneo jer bi pokazivanje srednjeg prsta i povik „nacionalizam je poslednje utočište hulja“ sasvim sigurno protumačili na način da bi dobio nagradno kupanje u Savi.

Sedamnaesti kilometar kao predvorje pakla. Ništavilo gorućeg Novog Beograda, dom đavola što se vraća u misli.

Lepo i što je važnije – tačno.

Trista metara trči, sto hodaj. Dvesta trči, sto hodaj. Do Ušća samo da stigneš, tamo su ljudi, tamo je muzika, još most i tu si, trčimamutijebem.

Parun: Odustajem.

Patike: Tebra, ko će da kupi patike od lika koji je odustao pred ciljem, ispoštuj me?!

Parun: #$%%%$%&#$%&/ U PIČKU!!1

Na najgoroj uzbrdici u Miloševoj dežmekasta devojka sa natpisom „Vaša istrajnost je moja inspiracija“.

Parun: (u sebi) Beži debela u tri lepe pičke materine, vidi kako smo različiti, toliko smo različiti da ti stvaraš jebeno gravitaciono polje, ne mogu da se pomerim, uvlačiš me u sebe, AAAAA TOPIMSENESTAJEM

Ciljna ravnina, trubači, ljudi u kolicima, deca hajfajvuju. Lepo je.

Aj fala kurcu, umorio sam se dok sam pročitao a mogu misliti kako je tebi bilo dok si trčao. Čestitam.

E sad nek čitalaštvo zna da si imao bolje vreme od mene čak osam minuta. Doduše, ja sam penzionerski istrčao pre dve godine, kad je bilo pet stepeni toplije, crnci u nesvest padali a i pripreme sam gotovo preskočio da se ne bih svađao sa različitim ljudima. Jest bilo naporno ali nije baš vredno teksta.

  • Ma bezveze

    Pročit’o sam oba teksta, i oba su sranje. Bilo je teško, ali sam pročitao.

  • Baki

    Ovo me podsjeca na onaj tekst o sajmu knjiga. Napisano samo da bi se autor pohvalio da je bio tamo. Nema drugog razloga da se objavi ovo ili ono smeće.