19/12/2014

Recept protiv Jelene Baćić Alimpić

Posted on 23. May, 2012 by in Tekstovi Čitalaca

Naše doba koje se još naziva i savremenim ili informatičkim donelo nam je mnoga preimućstva i novi kvalitet življenja. Tako recimo možeš da preko torenta skineš najopskurnije japanske porniće gde ima svega sem seksa (sa ljudima barem), da gledaš onog Ciganina  „sve u svemu trista godine“ na jutubetu, da gledaš slike one sisate komšinice sto sad kreće u osmi razred itd. Televizija – slična priča, samo je izbor manji. Mahom se svodi na sisate pevaljke što, za razliku od prethodno pomenute komšinice, imaju sedam razreda škole. A ako nisi u tom fazonu, možeš da se u nedostatku vinjaka, anesteziraš predizbornim i postizbornim programom u kom defiluju redom svi naši politikanti. Samo što od vinjaka ne može da ti bude toliko loše ko od njih.

Naravno, ko kroz dupe gleda samo sranje vidi, pa je red reći da je dostupnost informacija donela i veće mogućnosti obrazovanja, zapošljavanja (ne kod nas), bolju komunikacijsku povezanost društva i druge lepe stvari. A zna se zakon tržišta, sto je veća ponuda proizvod je jeftiniji. Ni sa informacijama nije drukčije. Posledice toga su da je prosečan čovek zatrpan informacijama i da svako može da piše. Čak i Nives Celzijus ili Jelena Baćić Alimpić. Takvi autori i njihovi hm… uradci izazivaju abdominalne grčeve i krvave prolive koje dotične ili dotični kasnije valjda iskoriste za građu svojih dela.

Samopomoć protiv samopomoći

Jedino gore od takvih knjiga su knjige samopomoći jer za razliku od prethodno pomenutih očekuju da ih ozbiljnije shvatite. Znate već… Kako da smršate lako 120 kila za tri dana, Kako da naučite svahili za tri sata, Kako da prebolite bivšu ljubav već dok čitate ovaj naslov, Crkva i nasilje: Uputstvo za upotrebu  (by vladika Artemije), Kako je propao rock and roll… dobro, to poslednje ne. Uglavnom, to su mahom nabacane gomile laži i poluistina koje vređaju inteligenciju i zanemaruju jednu prostu stvar: LJUDI SE TEŠKO MENJAJU, A UČENJE JE PROCES! To je jednostavno stvar biologije. Tokom odrastanja i kasnije mi usvajamo određene navike za koje mislimo da su dobre, koje nam donose zadovoljstvo. Nekada smo toga svesni nekad ne. Međutim život, budući da je dinamična stvar, nosi promene i stvara nove uslove u kojima nam naše navike postaju problem. Klinac kome je keva tutkala čokoladu u ruke svaki put kad bi plakao je bio srećan tada ali sad je u problemu kad ima 120 kila a penis lokalizuje pomoću triginometrije. Ako si pušio tri pakle dnevno i pio litru brlje sa 13 godina misleći da si kul, sad shvataš da imaš problem i da taj tumor na plućima koji je naučio da priča uopšte nije kul.

Kako da za dva sata jebeš kao pornićar i driblaš kao Mesi

Zato je besmisleno misliti ćeš smršati sedenjem uz komp i držanjem dijete na bazi živinih soli. Zato je glupo verovati ćeš bataliti cigarete ponavljanjem pevljivih mantri i pijenjem mlake vode. Jer korov ide mnogo dublje tamo gde površna uličarska psihologija ne zalazi. I ne samo to nego je biološki utemeljen u tzv. sistemu nagrađivanja našeg mozga a čiji glavni deo je mezokortikalni put a pridruženi su mu razni delovi limbičkog sistema. To je jedan od osnovnih delova onoga sto zovemo podsvest. Naš mozak se ponaša poput sitnog krimosa sa Beogradskog asfalta: Kratkoročna korist ili zadovoljstvo dobija prednost u odnosu na dugoročnu korist ili zadovoljstvo koje zahteva neko odricanje. Što i nije čudno ako se uzme u obzir da smo evoluirali u vremenu i sredini gde je opasnost bila neposredna, potreba urgentna, a živelo se od danas do sutra.

Menjanje navika je proces i učenje mozga novim veštinama. Ali to vam knjige samopomoći neće reći, već ce bujati od lažnog optimizma poput Borisa Tadića u Briselu. Pa čak i kada se radi o učenju u konvencionalnijem smislu, poput učenja jezika, one promašuju metu. Jer zaista koliko dobro čovek može da nauči jezik za par dana ako se uzme u obzir sva kompleksnost i suptilnost jezika. A čak i da može, čemu to? Učenje nečega bilo da je to jezik, vožnja bicikla ili 234. poza iz Kama Sutre je proces, put i vrednost naučenog upravo leži u tom putu a ne u samom cilju. Cilj je samo tačka koja nas usmerava i pokazuje nam gde treba da idemo. Međutim lepo je to zaboraviti u vremenu instant kafe i instant rešenja. Zato su knjige samopomoći zgodna stvar za mnoge. Istina, pomoći će autorima da napune džepove ali šta sad. Malo čovek zavara sebe da radi nešto, da se trudi, smiri grižu savest i mirna Bačka.

Da li je onda promena moguća? To je retoričko pitanje. Da li je moguće da pobedimo Azerbejdžan u fudbalu? Da li je moguće uzeti pljeskavicu bez luka? Da  li je moguće pojebati Vendi a ne oboleti od sifilisa? Odogovor je isti: da, ali teško. Potrebna je duboka rešenost i lična motivacija. A u slučaju Vendi, i konjske doze antibiotika. Lična motivacija lezi u čoveku, zato je i lična, je li. U pomenutim knjigama leži samo gubljenje vremena. Zato bih voleo da recimo neko napiše knjigu Kako da naučite programiranje za deset godina. Jer ako ulažeš u sebe, neka to bude kvalitetno onda. Sve drugo je manjak samopoštovanja.

Ali šta ima veze?, reći će neko

Niko te knjige ne shvata zaista ozbiljno to je samo laka zabava. Uostalom šta se može učiniti, niko nikome ne može da zabrani da piše, uvek će postojati oni koji traže laka rešenja to je u ljudskoj prirodi. To je sve tačno. Mnogi u potrazi za svojom Tarzanštinom promaše metu pa postanu majmuni. To je njihova lična zabluda. Ali problem je zeznutiji od Velje Ilića u kafani na Ibarskoj magistrali. U stvari problem je baš kao Velja u pomenutoj situaciji: izgleda prosto i banalno, ali pravi mnogo štete. O čemu se radi? O tome da je ovde u nas Srbalja uspostavljen jedan presedan koji u ostatku sveta (onog koliko toliko normalnog njegovog dela) ne postoji. A to je da se mediokriteti poput već verovatno od štucanja umrle Jelene Baćić Alimpić i ostalih skribomana (samo)proglašavaju za neke veličine, za nešto što je ne znam kakva kultura jer eto oni su pisci, sledeći logiku sitkoma sa Foxa: ako pišeš onda si pisac, a ako si pisac mora da si umetnik, a ako si umetnik e pa bato moj onda je sve što stvoriš remek delo!

Pre nekoliko godina izgubila vrednost i kao stimulans za onanisanje

Sad, ako znaš za bolje, i ako si pre toga progutao šaku lekova u nameri da se izboriš sa latentnom depresijom, nasmejaćeš se samo na te baljezgarije i nastaviti da čitaš Pekića, svađaš se sa izmišljenom devojkom ili zuriš u praznu flašu Rubinštajna dok ti se ne ukaže Isus ili bar Dart Vejder. Ali ako ne znaš za bolje, pomislićeš da tu ima nečega… pa na TV-u je, zar ne onda mora da je istina? Onda ćeš i ti da slediš taj model, malo pomalo nalazeći u opisima grupnjaka i zlatnih tuševa Nives Celzijus vrhunac erotike i rešenje egzistencijalnih muka. Ne daj Bože još da si ambiciozan i pokušaš da pišeš ili da se baviš aktivizmom bilo koje vrste. Tada ćeš smatrati svoje polu-uobličene sentimente iz osmog razreda ljubavnom poezijom i mislićeš da ćeš spasti kitove tako sto ćeš na Fejsu objavljivati statuse: Lajkuj ovo-za spas Vilija! Neće ti pasti na pamet da pročitaš x y knjiga, da danima sediš, pišeš, brišeš, nećeš se zapitati da li uopšte imaš talenta… a najgore je iskreno verovati u sopstvene budalaštine jer tad čovek nema meru.

Ukratko, postaćeš DUHOVNO LENJ. Govorićeš za sebe ma da ja sam lud, brz, zabavan ja sam našao novi pristup celom tom problemu, nebo je granica bla bla bla. To su sve imena kojima ćeš nazivati svoju lenjost. A duhovna lenjost ima tu nezgodnu osobinu što ne pothranjuje razumevanje i aktivnost već samo egocentričnost pri čemu subjekt uopšte nije toga svestan. Misliš da jedeš kavijar a jedeš govna. Misliš da jebeš Moniku Beluči a u pitanju je  pijani bajker iz Diseldorfa sa zubima poput klavirskih dirki, crno-belo. Misliš da si Al Paćino a ustvari si Kokan iz Porodičnog blaga. E onda ti se desi stvarnost. Devojka te ostavi, umre ti zlatna ribica, prijatelji, naduvani poput tebe, odjednom nestanu.

Čudiš se kako se tebi, takvoj faci, to desilo. U nastupu dobre volje probaš da seciraš situaciju ali ono što ti je prof dr Baćić Alimpić uvalila nije hirurški skalpel nego zidarska mistrija. Alat, jednostavno, ne valja. Još uvek u očaju, nadaš se da će u poslednjem trenutku ona da zakuca na tvoja vrata ili da će prijatelji da ti prirede žurku iznenađenja jer pobogu zar se nije to baš desilo u Rules of engagement ili Očajnim domaćicama? Zar se baš tako nije Nives izvukla iz depresije u petom poglavlju svoje knjige kad je htela da se ubije jer je slomila nokat? Ali smeha iz publike nema i tvoj ego hranjen tvojom lenjošću je sada manji od kite Marije Šerifović. To je tvoja šansa. Možeš da se trgneš i počneš tako što ćeš da spališ ceo gornji red police sa knjigama koje si tako do juče voleo, da razbiješ tv i zaista promisliš o sebi iz početka. A možeš i da sve to progutaš i nastaviš da budeš idiot verujući da su svi drugi krivi, a ti jedini prav. Takav stav će ti doneti uspešnu političku karijeru ali ćeš ostati sjeban i uskraćen za dragocenu spozanju zašto su knjige samopomoći i njima slični uradci samo blender za pretvaranje mozga u kašu.

Tekst poslao čitalac NJ. Ako misliš da pišeš bar za nijansu bolje od Jelene Baćić Alimpić, pošalji nam tekst na mejl citaoci@tarzanija.com ili u inboks na FB grupi.



Tags: , ,