Revolucija protiv Beograda na vodi – PROPO

Juče je sunuta prva lopata maltera u kament temeljac koji simbolizuje početak izgradnje projekta Beograd na vodi – utopijske megalomanske arhitektonske nakaze koja će totalno razjebati ionako užasnu urbanističku sliku glavnog grada. Cilj vladajuće klike je od starta jasan – pokupiti što je više moguće političkih poena, animirati krezubu sirotinju i poluretardiran plebs da istripuje kako je baš svaki projekat (a ovaj naročito) do jaja stvar i time kupiti sebi barem još jedan mandat. BNV će definitivno započeti svoj život i isti će biti okončan kad u jednom trenutku vlastima bude donosio više štete nego koristi. Dotad će se izgraditi neke ružne zgrade koje će u najboljem slučaju biti polupopunjene bezobrazno bogatim domaćim umobolnicima (manjinski) i nekim Arapima koji to rade iz egzotičnih pobuda (većinski), podići će se nekakav fensi hotel i šopinngmolčina koja će preusmeriti krdo zombija iz Ušća, kao što se ranije to desilo sa nesrećnim Delta Sitijem, Piramidom itd. Saobraćaj, umesto da bude dislociran iz gradskog jezgra, biće akumuliran u isti a bageri će tridesetogodišnjim brektanjem upotpunjavati pikroresnu idilu na desnoj obali Save.

Ničija nije do zore gorela, i to je tačno, ali sudeći prema jučerašnjem protestnom skupu u organizaciji inicijative „Ne davimo Beograd“ zora se trenutno nalazi između Andromede i Magelanovog oblaka a mi prema njoj jezdimo brzinom parne lokomotive sa cerebralnom paralizom. Na skup koji je trebalo da simbolizuje bojkot protiv laži, demagogije, uzurpiranja teritorije od javnog značaja, rušenja kulturnog nasleđa, estetske degradacije glavnog grada i muljaže „vredne“ 3,5 milijarde evra (skoro pa desetina BDP-a Srbije) je došlo nekoliko stotina zainteresovanih građana; ako uračunamo organizatore i migrante iz parka ne više od 500 duša. Jad, beda, razočaranje, sramota…

Ok, i ja sam verovatno u predvorju bivanja idiotom kad očekujem da će bar svaki peti „atender“ nekog događaja na fejsu zaista naći komad slobodnog vremena u svom zgusnuto nabijenom nedeljnom rasporedu da pomeri guzicu od kompa i dođe na ono što deklarativno podržava. Ali tuki. Nešto tu dobrano ne štima. Jedna hipotezaje da je većini naroda zapravo sasvim ok i ne vidi potrebu da svoj neradni dan provede akcijajući umesto da lososovinu umače u avokado sos. S obzirom da smo zemlja drugog sveta, ovo ne bi trebalo da važi. Uostalom, nezadovoljstvo ne korelira direktno sa životnim standardom i ugroženošću – ljudi su buntovni kad im neko stane na žulj čak i tamo gde se džek gasi hajnekenom. U Finskoj na primer.

Druga hipoteza, i ona je koja je nažalost tačna, je ta da smo prokleta lenja govna koja konstantno očekuju da neko drugi nešto učini za nas. Kako onda drugačije objasniti idiotsku fejsbuk psihologiju (eksperiment o “efektu posmatrača” u onlajn svetu) da je prokleto kul kliknuti da svi vide da ćeš se pojaviti negde a onda to iskulirati jer te jednostavno boli kurac. Mislim, nemoguće je da svi bruje o tome koliko je ovaj ugovor ne štetan, već kataklizmičan, a onda ispadne da bi više ljudi došlo da je Ekstra Nena organizovala anplagd koncert. Naravno da je nekoliko stotina okupljenih nesrećnika dalo pun legitimitet psihotičnom premijeru i atačmentima sa prebivalištem u njegovom radikalnom rektumu da juče slave pobedu, kikoću se perfidno i budu srećni jer će jahati marvu još dosta godina. Premijer je zapravo toliko izdominirao rečenicom „Stvaramo istoriju i protiv volje zatucane većine“ da će ona ući u anale kao najbolje pišanje po sirotinji ikad. I što je najgore, čovek je apsolutno u pravu. Da je većina protiv užasa kakav je Beograd na vodi – tačno je. Da smo zatucani – jesmo. Iskreno meni nema neke suštinske razlike između biti zatucan i „biti pametan i ništa ne uraditi“. Uostalom, nečinjenje je najgore činjenje.

O samom skupu imam i pozitivne i negativne ocene. Brojnost naravno ne tangira ni čistog keca, za to ocena ide na minus u kom atomi prestaju da se kreću. Ne mogu da se otmem utisku da je sve izgledalo (oism na momente) kao skup „Želimo svežiju rukolu u vitaminskim obrocima a ne ovu dosadnu zelenu salatu BLJAK“. Bar polovina prisutnih je izgledala kao etalon užurbane gradske face koja zuji sa iventa na ivent pa je eto došla da ispoštuje događaj, baci fotku sa ortacima na tviter #nedamobeograd #evovampatka #kupiosamnovekrempantalone i produži dalje, recimo da zableji u Mikser hausu do predvečerja. Sam program je, mora se priznati, bio previše inertan – profa sa ekonomskog je pričao baš pametno kao i kul gospodin brka iz društva arhitekata. Feministkinja je imala najbolju decibelažu i malo prodrmala masu, ostalo… mislim, jebiga, niko tu nije očekivao misli Vilijema Foknera uz dikciju i prodornost Kristofera Lija, ali bez ikakve želje da bivam drkadžija, socijalno-emotivni povici „oni imaju sve a mi imamo samo jedni druge“ su sviranje kurcu.

Na sve to voditeljka programa kaže „nakon sledećeg govornika ide muzička pauza, malo žurka, zezanje…“. Žurka, zezanje, jebiga. Nije daleko bilo od toga. Selfi stikovi, ljudi koji mašu smešnim zastavicama sa infantilnom parolom, hor koji je uz dužno poštovanje apsolutni promašaj za ovako ozbiljnu stvar, tri ribe koje na balkonu iznad tamića (imrpovizovana bina) piju kafu i šatro protestuju držeći neki transparent, ono najbitnije, nedostatak muda da se makar pokuša šetnja.

Naravno, sukobe sa murijom je svakako trebalo izbeći po svaku cenu, ali se stiče utisak da je panduracija u jednom trenutku komotno mogla da se skloni i da niko ne bi krenuo napred jer jebiga, „ŽURKA ZEZANJE, nije loše ni ovde, ni ugovor nije tako loš, uostalom kiša pojačava a nisam baš obuo gilje za vodu nego ovaj antilop“. Što reče ortak „ovom skupu fali Vuk Drašković“. Vuk kao političar je đubre par ekselans, ali Vuk kao govornik i motivator je generator od 100 teravata iskonske snage na koju se priključi masa, pa nebitno, bilo 500 ili 50 000 ljudi, onaj pandur u špaliru se znoji i zove pojačanje u vidu tenkovske podrške i avio flote, a Vučiću drhti lopata u ruci dok izigrava klovna i gradi temelj. Eto, falilo je da neko drekne (ne Vuk, da se razumemo), da zapali masu, makar se šetnja i ne održala, nebitno. Ovako je osećaj bio previše njanjav, kao kad neka leva ekipa dođe u tvoj kraj, uzme ti loptu, otera te s terena a ti samo odeš kući i ništa.

Da ne bude sve samo hejt, organizaciji Ne davimo Beograd pripadaju pohvale jer su ipak uspeli da skupe kakvu takvu kritičnu masu, mesecima već akcijaju i bore se na svoj način kad nam je već opozicija na višem stupnju retardacije (o tome će biti tekst), a smećare od novinara uglavnom boli dupe čak i da izvešavaju a kamoli da se upuste u nekakav istraživački poduhvat koji bi raskrinkao BNV. Ako protest opet budu pravili, svakako ću se odazvati, makar se opet osećao kao Ličanin na sajmu drvenih naočara bez dipotrije za ruske plave mačke i arafatki od kašmira.

Na kraju, umesto nekog kvazidubokoumnog zaključka, jedan utisak. Vraćam se juče sa skupa, pičim uzbrdo uz Nemanjinu, onako mokar (kišobrani su za decu, seka perse iz ngo-a i članove benda Artan Lili), skrećem kroz Manjež da se dočepam stana, a u parku pristojna gomila ljudi na sajmu cveća a malo podalje neke ribe (valjda s muzičke akademije) gude Smooth criminal od Majkla Džeksona na čelima. Oko njih stotinak ljudi aplaudira. Izaplaudiram i ja i produžim. U Manježu je očigledno padala samo obična kišica, dok je u Savamali pljuštala sumporna kiselina.