Rimejče, plodi, ne vadi!

POMOZ BOG SMRTNIČE! Vidim da si nakon saznanja da snimaju rimejkove Pobesnelog Maksa i Blejd Ranera, krenuo da jedeš svoju jetru i jebeš tvrdo kao Roko Sifredi sve i svašta, kuneš majke i dramatično na kolenima na kiši, s pogledom u nebo, dernjaš se WHYYYYYYY, pa hajde da virtuelno zasednemo za šaren astal, naručimo vinjau od krezave babuskare u borosanima i RockN Rođa cemaji, i objasnim ti za koje pičke materine ovi Ameri ne prestaju da te jebu u lepe uspomene.

Odnos Holivuda, rimejkova i poklonika originalnih filmova koji se recikliraju, već duže vreme može se okarakterisati kao mlaćenje kurcem po koprivama. Veliki broj ljubitelja filma naprosto dobija histeričnu reakciju kada čuje reč „rimejk“, a kako i ne bi kada većina ostvarenja koje nose ovaj opis ne predstavljaju ništa drugo nego jeftinu eksploataciju, mentalnu jebačinu i svetogrđe naslova na kojima  su zasnovani. Pošto zaista postoji izuzetno mali broj rimejkova koji nisu oskrnavili uspomenu svoje „inspiracije” i ne doživljavaju se samo kao alat pomoću kojeg može još malo da se lešinari na popularnoj ideji i tvojoj lepoj uspomeni, apsolutno je razumljivo zašto svaka sledeća filmska reciklaža u startu mora da se bori sa unapred formiranom velikom dozom skepticizma kod publike, koja je sada već u fazonu da u bioskope nosi pez pun prozaka, umesto bombonica.

Veliki problem kod većine rimejkova jeste to da su oni u samoj ideji izuzetno nepotrebni, skoro kao i ove sada akva vive s ukusima bebinih suza i majčinog mleka. Uzeti popularan film koji ima kultni status i ponovo ga prežvakati na skoro identičan način (uz bolje efekte) je  besmisleno koliko i pokretati biznis u ovoj zemlji koja nije ni za šta drugo, nego da postane parking za okolne države koje ne vode baš potpune morončine. Iskreno, više bih razumeo da producenti uzimaju loše realizovane filmove s dobrim konceptima i scenarijima i da od njih pokušavaju da naprave dostojanstvene nove ekranizacije  nego da „sakate“ remek-dela. To mu u neku ruku dođe kao da se neko okuraži i sebi da za pravo da docrta koju liniju na Arkanovoj fresci na stadionu Obilića jer eto, smatra da tako treba. Npr. koliko bi samo bilo do jaja da snime Spawn od kojeg ti se već u prvom minutu trajanja filma ne skače sa stolice sa uključenim fenom u kadu punu izmrvljenog stakla i vode?

Napisavši sve ovo, lično smatram da ono što bi zapravo moglo da učini bilo koji rimejk smislenim jeste da autor koji ponovo obrađuje priču, ne bude sisa i pokuša priču da ekranizuje na sasvim drugačiji način, odnosno da je prezentuje iz drugog ugla, a ne da kopi-pejstuje kao Neša Slina i Gangula ono što je već urađeno, samo u kvalitetnijem vizualnom izrazu. Jako je važno da taj rimejk dobije zaseban identitet kao film, a ne da se šlepa na onome što već postoji.

Naravno, prethodni pasus sadrži isključivo moje stavove prema rimejku kao rezultatu i ideji, ali aj sad da prestanem da serem i zapravo se zapitamo koji su neki od razloga zašto bi se Holivud uopšte upuštao u reciklažu svojih nekada uspešnih projekata kada ih svi tako mnogo preziremo?

1. Jer je lako prodati ideju koja je već uspešna!

Stavi sebe u položaj osobe koja treba da izađe pred sponzore i ponudi im ideju koja treba da im izvuče bizarnu sumu novca iz džepova. Kao i svaki drugi investitori, tako i Holivudske glavešine očekuju da im se uloženi novac ne samo vrati, već i da zarade određeni profit jer kurve i kokain ne može da se dobije za dž. Vodeći se ovom logikom, svakako je lakše i bezbednije ubediti nekoga da ti da novac da platiš prava za određeni projekat koji već ima ogromnu bazu poklonika, nego da ga ubediš da bi ti podrži tvoj scenario sa naslovom “Ljubav u doba Šešelja”.

2. Jer konstatno širimo bulju i urličemo da želimo još!

Filmska industrija se kao i svaka druga industrija zasniva na ponudi i potražnji. Ako je potražnja velika, jasno je da će izvršni organ ove velike filmske mašinerije dati sve od sebe da profitira na istoj. Dokle god filmovi kao što su „The Amazing Spider-Man 2“ budu dominirali na boks ofisu i zarađivali sume od preko $369.000.000 širom sveta tokom prvog vikenda prikazivanja, apsolutno ne postoji razlog zašto bi producentske kuće i drugi sponzori ulagali svoj kapital u tvoja kvazi umetnička sranja koja imaju kadrove dlaka iz nosa u trajanju od 15 minuta. Holivudske glavešine ne obraćaju puno pažnje na konstantne žalbe kritičira. Šta više, njima se jebe za njih koliko i Vučiću za nas što seremo po netu. Ono što njih jedino zanima jeste da se njihova investicija isplati.

3. Jer je i loš marketing ipak marketing!

Desilo ti se nekada da i pored gomile saslušanih negativnih komentara, kako od strane tvojih jarana, tako i od brojnih filmskih drkadžija sa intreneta, poput mene, ipak odeš i pogledaš određeni film jer si u fazonu ŠTA KURAC? DUVAJTE TE GA ŠABANI! GARANT PRSKA PO SISAMA! Upravo je to jedan od oblika ponašanja koji Holivud očekuje od tebe, pajseru nedokazni. Većini tvoraca ovakvih naslova zaista zaista svira švrća da li si uživao u njihovom filmu ili ne. Ono što je jedino bitno jeste da si platio svoje mesto u bioskopu za svoj buljager, odnosno priliku da pogledate njihov rad. On želi da ti pričaš o njegovom govnetu, nevezano da li dobre ili loše stvari. Iako se ovo kosi sa samim shvatanjem filma kao umetnosti i medija koji treba da zabavi, inspiriše i motiviše, surova realnost je ipak da on danas ne predstavlja ništa drugo nego alat pomoću kojeg vrlo brzo i lako mogu da se generišu ogromne sume novca.

4. Fan je najlakša meta i zato ga treba oploditi!

Iako se ovaj ugao može lako povezati sa prethodnim, želeo sam kao posebnu stavku da navedem eksploataciju fanova jer smatram da je njihova nezasitost ipak najveći razlog zašto Holivud danas pravi toliko mnogo rimejkova i adaptacija svega i svačega. Iako po samoj najavi da se pravi određeni rimejk ili filmska adaptacija nekog dela drugačijeg formata već kreću da negoduju, fanovi naprosto ne mogu da odole a da ne pogledaju film, makar samo da bi ga ispljuavali, reditelja, glumce i scenariste napušili kurcem. Na ovu ciljnu grupu odnosi se ona popularna fraza: „Radoznalost je ubila mačku!“

5. Jer se nekada ipak desi da je rimejk dobar!

Da, i ovo čudo se dešava. Nekada se zaista poklopi da određena reciklaža dođe u ruke nekog interplanetarnog oploditelja koji zna da pored toga što treba da ostane veran samoj priči, ipak mora i malo sivih ćelija da uloži kako bi dodao još koju dimenziju onom ostvarenju na koje smo kao mlađai bacali drkicu i smarali ribe kako moraju da gledaju (kod nas gajbi, gole).

Jedan od najboljih primera dobrog rimejka je svakako „True Grit“ braće Koen. Iako poznati po svojim „umetničkim filmovima“, odnosno delima koja apeluju na uži krug ljubitelja filmova, odnosno ljudi koji nisu jebeni moroni, braća nam ovde prezentuju jedan jednostavan i odličan film koji pripada žanru koji Holivud u poslednjih deceniju – dve, konstatno odbacuje. Zasnovan na istoimenom filmu iz 1969. godine sa Džonom Vejnom u glavnoj ulozi, „True Grit“ braće Koen uz pomoć fantastičnih performansa svoje glumačke ekipe i jednog lepog i odmerenog pravolinijskog narativa uspeva da pruži sasvim drugačiji okret na već viđenu priču i učini je dosta ozbiljnijom i svežijom.

Nakon svega navedenog mislim da je sasvim bezbedno da zaokružim priču i napišem da je primarni razlog zašto Holivud pravi toliko mnogo govnjivih rimejkova isključivo finansijske prirode. Iako filmska industrija spada u jednu od trenutno jačih, istina je da strelica koja oslikava prihod na njihovom finsansijskom grafikonu znatno opada u poslednjih nekoliko decenija. Kao rezulatat tog vrtoglavog pada, Holivud kao velika fabrika kakva i jeste, pokušava da znatno smanji rizik pri ulaganju svog kapitala. Jedini razlog zašto je zapravo teže naći ljude da podrže tvoj originalni scenario jeste zato što ne postoji nikakva garancija da će njegova ekranizacija biti profitabilna. Gledajući iz marketinškog ugla, zapravo je mnogo pametnije producirati projekte koji već imaju nekakvu reputaciju i bazu fanova, odnosno grupu potencijalnih gledalaca, nego one čija je sudbina dosta neizvesnija. Kada su rimejkovi u pitanju, na osnovu samog naslova se može privući veliki broj potencijalnih gledalaca, što nije slučaj s „originalnim filmovima“. Svaki od kultnih filmova koji se danas reciklira je bio finansijski uspešan, stoga ne postoji razlog da njegova nova ekranizacija ne bude, jer u grubom smislu ipak „donosi ono što ljudi žele da vide“.

Naravno, pošto ova ostvarenja osciliraju kvalitetom i više sakate lepe uspomene nego što nam vraćaju tople nostalgične momente, pitanje je šta mi kao konzumenti možemo da učinimo kako bi makar malo uticali na kvalitet onoga što, budimo realni, nikada neće prestati iznova i iznova da nam se servira.

Tako da brate moj napaćeni, plebsu izjebani, apoštovani goniču grbohoda, širi dupe i ćuti, kada već ne znaš da filtriraš sadržaj!