RoboCop (1987)

Neposredno pred susret s najnovijom instalacijom iz „RoboCop” franšize, odlučio sam se da obnovim gradivo i podsetim se na ono što me je nakon gledanja filmova o ovom junaku teralo da stavljam šerpe na glavu i vijam mačke po komšiluku da im jebem mater lopovsku. Opšte je poznato da koristim svaku priliku da istaknem da mi se više sere od holivudskih rimejkova i to jače nego od Vučićevih „Serpiko“ izjava, te je jasno šta vas u nastavku ovog teksta čeka.

Kao što sam već jednom ovde žvalavio, smatram da je odnos Holivuda prema poklonicima originalnih filmova čist sadizam. Zato ja, kao i veliki broj ljubitelja filma naprosto dobijam histeričnu fizičku reakciju kada čujem reč „rimejk“, a kako i ne bi kada većina ostvarenja koja odgovaraju ovom opisu ne predstavljaju ništa drugo nego jeftinu eksploataciju i svetogrđe naslova na kojima su zasnovani. Pošto zaista postoji izuzetno mali broj rimejkova koji se nisu kapitalno posrali na uspomenu svoje inspiracije i ne doživljavaju se samo kao alat pomoću kojeg zadrigle korporativne svinje mogu još malo da zarade na popularnoj ideji, apsolutno je razumljivo zašto svaka sledeća filmska reciklaža ovog tipa u startu mora da se bori sa unapred formiranom velikom dozom skepticizma kod publike.

Veliki problem novog “Robocop” filma, kao i većine drugih rimejkova,  jeste što je on potreban koliko i novi izbori Srbiji. Pored toga što i dalje vizualno nije u potunosti prevaziđen,  original  ima toliko jaku bazu poklonitelja koja je spremna da strogo osudi svako odstupanje od izvorne ideje. Naravno, José Padilha je već u prvim promotivnim materijalima pokazao da je napravio nekoliko “smrtnih grehova”, no o tome ćemo detaljnije pisati u recenziji kada budemo pišali po njegovom ostvarenju kao po Sendlerovom rezimeu.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Najbolja uloga Adama Sendlera. [/typography]

Za one koji ne znaju ili su zaboravili, priča filma “RoboCop” se vrti oko Aleksa Marfija, policajca iz futurističkog (što je 80ih značilo “izuzetno nasilnog”) Detroita, koji je bukvalno masakriran na dužnosti od strane nemilosrdne grupe kriminalaca. Tu dolazimo do dela gde film počinje da se razlikuje od onoga što možemo da gledamo danas na jutjub klipovima iz Novog Sada: iako već proglašen mrtvim, Aleks Marfi se vraća kao robot koji je specijalno dizajniran od strane OmniCorp naučnika da se bori s kriminalom u ovom izuzetno nasilnom gradu – i da zameni policajce od krvi i mesa koji imaju tu nezgodnu naviku da hoće topli obrok i platu na vreme. Iako jedino što RoboCop od Marfija ima jeste njegov um, dotični počinje da sanja Aleksove snove, razvija njegovu svest i vrlo brzo postaje nešto mnogo više od mašine.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Postaje PLODITELJ KEVA.[/typography]

Ono što Ferhuvenov (Paul Verhoeven) “RoboCop” čini toliko uspešnim i posebnim jeste to što poseduje dovoljno smelosti da prikaže svoj izuzetno nasilan sadržaj bez ikakve cenzure. Iako znatno popularniji kod mlađe publike nego kod odraslih, Ferhuvenom “RoboCop” poseduje toliko intenzivne scena ubistava koje danas više ne viđamo ni u horor filmove. Ako mislite da serem, samo premotajte na onaj momenat gde RoboCop na leru upuca lika u kurac. U KURAC BURAZERU!

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]I Darvinova nagrada za 1987. ide…[/typography]

Ovde se zaista se u svakom kadru oseća ta sloboda koju su filmadžije imale tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada se producentske kuće nisu toliko mešale u samu realizaciju i nije se vijao što prihvatljiviji PG rejting kako bi film, radi klasičnog kurvanja za pare, bio pristupačan što širim narodnim masama. Napisavši ovo, moram da istaknem da sam pomalo umro u sebi kada sam video da je najnoviji film dobio rejting PG13. Totalno i kompletno bogohuljenje, levela bezalkoholnog piva.

Iako vizualno sada već malo zastareo, barem što se specijalnih efekata tiče, Ferhuvenov “RoboCop” poseduje određenu atmosferu beznađa i bluda (nalik onoj u našoj redakciji) tako da je prilično lako zanemariti sve nedostatke koji direktno utiču na oko. U ovom filmu pored nemilosrdnih kriminalaca koje sam već gore pomenuo, imamo i te stereotipine kokaniđa biznismene, zle korporacije koje žele da preuzmu ulogu države, podmitive političare, očajnu sirotinju, pandure koji štrajkuju – zapravo, sve ono što daje pravu sliku jednog moralno sivog društva.

Upravo se u ovim činjenicama vidi da “RoboCop”, pored fantastične akcije, poseduje i tu toliko bitnu satiričnu notu koja osuđuje moderno društvo. Ferhoven je ovde zaista uspeo da napravi genijalan miks gore pomenutih elemenata koji je samo dodatno obogatio i Sci-Fi faktor, pa zato nije ni čudo kao rezultat dobijamo jednu od najpopularnijih filmskih franšiza osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Naravno, kada već pominjen dobre stvari u vezi ovog naslova nikako ne smem da propustim to da se posebno posvetim samom protagonisti. Pored toga što kostim izgleda mega jebački, “RoboCop” predstavlja jednog od retkih flimskih junaka koji, iako je vođen jakim moralnim načelima, nema nikakav problem da  svoje ruke uprlja kada situacija to zahteva. Ovaj momenat je izuzetno bitan jer Ferhuven uspeva svog protagonistu da uvrsti u onu izuzetno malu grupu akcionih junaka koji su zapravo zaista “žestoki”, u punom smislu te reči. Koga zapravo boli kurac za te akcione heroje koji cene i poštuju svaki život podjednako?

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Idi grli drveće, hipiku![/typography]

Gluma u filmu nije baš na visokom nivou jer su likovi uglavnom jednodimenzionalni, što je opet ok, jer pre svega služe kao metafore. Piter Veler (Peter Weller) je odličan kao Aleks Marfi /RoboCop, te mi je zbog toga zaista teško da zamislim nekoga drugog u ovoj ulozi. Ako ništa drugo, Veler će mi pored Švarcenegera, ostati zauvek u glavi kao omiljena konzerva. Iz glumačke ekipe, želeo bih posebno još da istaknem i Krtvuda Smita (Kurtwood Smith) koji je zaista fantastičan kao glavni negativac filma.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Da, to je ćale drkadžija iz Veselih sedamdesetih, ostavi taj Gugl.[/typography]

Iako ljudi generalno Ferhuvenov film iz 1987. godine doživaljaju kao ništa više nego besmislenu pucačinu s kiborgom pandurom, istina je da je “RoboCop” zapravo jedna izuzetno uzbudljiva, smela i pametna satira koja u svom podtekstu nudi toliko mnogo toga što danas više ne viđamo u filmovima. Zaista mi je teško da gledam kako se ovaj kultni klasik kasapi, ali opet, toliko mnogo ljubavi gajim prema ovom konceptu da ću ipak morati da rimejku pružim fer šansu, iako osećam da će mi se kapitalno posrati u oko.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ocena: 9/10[/typography]