Selfi s pokojnikom
Najveći bedak kad si mrtav jeste što ne možeš više da se braniš od živih. Često oni uobičavaju da pišaju po grobovima, ali to je još i bolja varijanta. Mnogo je gora ona u kojoj se živi kao krpelji kače na biografije mrtvih, insistiraju da su bili na prst u dupe s pokojnikom a ne bi li nešto od njegove aure prešlo i na njih. I mrtvi imaju to da trpe, ko ih jebe što su umrli pre gnjida. Ta nezgodna okolnost, umrlost naime, evo već ravno 13 godina sprečava Zorana Đinđića da nadlanicom raspizdi sav talog koji bi da se keša o njegov lik i delo, i koji ga zove samo „Zoran“. Ista okolnost sprečila je neki dan spomenik Borislava Pekića da ustane sa stepenica Cvetnog trga i Premijeru, koji je spomenik otkrivao, džentlmenski kaže: „Gospodine, Vi ste baš sve protiv čega sam se borio, odjebite u troskoku od mene.“
Kroz patetične omaže koje nije tražio sada, jebiga, mora mrtav da prođe i Dragan Nikolić, na ovom prostoru jedan od najvećih među onima što hodaju po magičnim daskama i stoje pred kamerama. Primetio si već, čitaoče, da to i nije bio Dragan Nikolić nego isključivo „Gaga“. Nije bio ni čovek nego „šmeker“, „dasa“, „ortak“. Utrkuje se kvazi-žurnalistička marva ko će načiniti lepši selfi s mrtvim glumcem, ko će veće legende o njemu ispresti i gde će tankoćutni pisac panegirika umetnuti i sebe u priču ne bi li pored gorostasnog glumca bio makar na trenutak i on važan.
Moramo od početka. Znaš li kako javnost saznaje kad neko po nečemu zaslužan umre? Ajde pogađaj! Sačeka se da porodica to saopšti? Da izađe umrlica u Politici? Da neki prijatelj od poverenja bude zamoljen da obznani vest? Ne, ne. Ovako ide: raširi se čaršijom priča, i onda se nađe neki vitez novinarstva koji pozove udovicu da je pita da li je istina.
Dobro, šta je ovo? Da li je moguće da negde obitava novinar čiji je zadatak da pozove ženu čiji je muž malo pre umro čisto da bi objavio vest? Pa još napisao da je „neutešna, kroz jecaje“ potvrdila za Blic – eto ti selfija o kojem govorim, jebeš pokojnika, važno da je to potvrđeno EKSKLUZIVNO za Blic. Pokušajmo da rekonstruišemo taj razgovor u najboljem od svih svetova:
– Dobro jutro, gospođo Dravić, ovde Kurtončić iz dnevnog lista Blic.
– Dobro jutro, Kurtončiću.
– Priča se… ovaj, da li je istina da Vam je supr…
– A zašto to tebe boli kurac?
– Pa ovaj… objavili bismo prvi.
– Teraj se u pizdu materinu i prenesi iste želje urednicima, nadam se da će crći od gangrene svi pre nego što stignu pare od tih par hiljada klikova što ćete ućariti jer ste prvi objavili vest.
Stari lisci iz Večernjih novosti ne smeju da zaostaju pa iz naftalina vade nešto što u naslovu nazivaju „poslednjim intervjuom“ Dragana Nikolića, naravno da je intervju za Novosti, ali nešto niže u tekstu već se stvar relativizuje i piše da je u pitanju „jedan od poslednjih intervjua“ – uzgred, lako je pronaći intervjue koje Nikolić davao posle tog „poslednjeg“. Onda je jebeno osnovno pitanje, a zašto ste nas, koji kurac, slagali u naslovu? Zašto je neobično važno da je „Gaga“ eto baš za vaše usrane ratnohuškačke novine poslednji put nešto javno rekao čak i ako nije? Selfi? Vi u kadru s njim? Pa tako nam kažite.
Klasična tabloidna pamet za to vreme nije u stanju da bude bogzna kako kreativna, njih i kad ošine bič inspiracije najviše što mogu da iscede iz tastature jeste jedno „LEGENDO“ – dakako, pokojniku se obraćaju u drugom licu jednine, ortaci među sobom, on je sada na nekom boljem mestu (ili je to tek nakon 40 dana?) i eno ga, već izgatao Sv. Petra za šifru za vajrles pa čita vaše dovitljive superlative i „poslednje pozdrave“. Nevolja je samo što se u septičkoj jami tabloida pojedini atributi koriste inflatorno:
E sad, upozoravam čitaoca, nastavak teksta se čita samo praznog stomaka, navedeni primeri uvrću želudac kao vožnja rolerkosterom, s tim što vožnja prođe, a od ovoga ostaju trajni duševni ožiljci. Prvo ipak manje od dva zla, tekst propagandista iz Sputnjika koji, videće se do kraja, nisu u stanju da odlože svoju nacionalističku sviralu ni kada je o smrti jednog glumca reč. Naslov već deluje kao ricinus: „Putuj, Flojde, i dalje si nacionalna klasa (video)“. Kada čitalac teškom mukom prođe kroz žal autora za legendama kafane, za Preletom, Tirketom, Pajom, za svim tim bardovima sa kojima autor kao da se lično u osvite treznio vodom iz Save – mada je zapravo bio još u mudnoj kesi svog nesrećnog oca dok su ovi harali kafanama – kada dakle sve to nekako i svariš, sačeka te hit rečenica:
Da, da. Asfalt. To što taj čuburski asfalt napravi, to je čudo jedno. Može i dorćolski. Naravno i onaj na Banovom. Ili novobeogradski. Asfalt. Jebote. Komentari dalje postaju suvišni nakon što se autor zapita: „Da li je smrću Dragana Nikolića umro i urbani duh (Beograda)? Da li će na ulicama biti sve više muškaraca obučenih tako da ne razlikujemo kog su pola (ovo nema veze sa seksualnom orijentacijom)?“ Šta piše ovaj čovek? Ko ga tera da sa svetom deli ove budalaštine? Zašto svi imaju pravo na tastaturu? Enivej, sve se završava tako što autor uratka kaže da Nikoliću „možda i nije trebalo ono s crnogorskim državljanstvom“, ali novinar ruskog Sputnjika, ipak, oprašta i to. Flojd, spokojan, putuje…
Veliko finale s neočekivanog mesta ovde naprosto moramo preneti u celosti, to jednostavno nije tekstić, to je ispovest, iskrena bol isceđena na papir, to jest na ekran, skrhani šef Mikser festivala Ivan Lalić ima neodoljivu potrebu da sa svima podeli da je s Gagom bio kao prst i nokat, a ja ne mogu da odolim da ne podvučem po koji hajlajt, kao da sam DJ Vučićević daleko bilo.
Kako, Laliću, smišljaš ove fraze, da li pravite u tom Mikseru nekakav brejn storming pre ovog proseravanja? Kako je uopšte moguće da prsti krenu da kucaju ovim redom „istinski urbani patrijarh“? Kakav bre patrijarh? Na čemu si ti čoveče? „Njegova neponovljiva aura je činila Beograd ozbiljnim kulturnim Pijemontom ovog dela Evrope“, pa ne, ti nas zajebavaš i samo si čekao da neko umre da bi imao povod, je li tako? Kakav „kulturni Pijemont“, je li mi mislimo na isti onaj znam za jedan grad, zove se Beograd? „Posle njega više ništa neće biti isto.“ Konkretizuj, Laliću? Neće biti hleba u pekarama? Neće raditi tramvaji? Šta zaboga neće biti isto? Vaspitavaćeš sina od četiri i po godine da bude kao „Gaga“? Da pusti brkove? Oženi glumicu? Reklamira Grand kafu? Ili da postane, kako ono ide, „istinski urbani patrijarh ozbiljnog kulturnog Pijemonta“? Ne maltretiraj dete, Laliću, svojim infantilnim opsesijama.
Kakav bi samo civilizacijski iskorak bio da nema ove patetike i panegiričara koje niko nije poručio. Oni to rade iz sebičluka, iz interesa i iz hobija, prave selfi koji, kao i svaki selfi, ima rok trajanja od dva, tri sata. Kako bi samo dobro bilo da se objavi uljudna vest da je umro jedan veliki glumac, kada je i gde sahrana ukoliko je otvorena za javnost, kratka filmografija, da eventualno o njemu koju reč kaže neko ko ima nešto da kaže, ko je stvarno s njim bio na prst u bulju, ali takvi čuvaju reči valjda jer znaju da to pokojnik ne bi hteo. I znaju da je pre neku godinu izjavio da mu je pun kurac medija. Da je njegova žena morala prošle godine da moli da se kvazi-žurnalisti okanu lešinarenja po još živom i teško bolesnom čoveku.
E sad, pošto je Tarzanija do jaja, a svi ostali nisu, mi smo EKSKLUZIVNO stupili u kontakt s GAGOM i to NAKON ŠTO JE UMRO. Poslao nam je FOTO PORUKU za sve panegiričare, pažnja ŠOKANTNO:
