Sizifov posao

Ne tako davno, svako u ovoj zemlji imao je mogućnost da se suprotstavi vetrenjačama. Da mimo očekivanja sredine izabere neki svoj put, uzbrdo, preko trnja i mrtvih ili kako već idu svi ti klišei. Danas, ne postoji mogućnost tog izbora. Danas su te vetrenjače privatizovane. Pa ako imate vezu, možete se zaposliti u nekoj od njih. Ali samo ako posedujete 5 godina radnog iskustva, (vojske, računari, jezici i rukovanje nuklearnim podmornicama se podrazumevaju), ako vam se plastični osmeh uklapa sa enterijerom i ako niste obrazovaniji od šefa iz Gnjilana. On se mnogo mučio u životu, od plehanog lavora do mogućnosti da krade spajalice i ljušti teleću glavu preko virmana mnogo je vode proteklo Gvadalaharom.

Primećujem sve učestaliji hladan znoj… nervozu i pakost… postao sam čovek… nikada se gluplje nisam osećao… visoka stručna sprema… VIII stepen… “Spomenka štikliraj mu to!“… Javi se u 28-icu.. .pa opet u 31… stani u red… da ti lupe pečat! Odlazim na razgovor za posao… Preko Kokana, pošto drugačije ne može… vodim računa o govoru tela, poruci bojom, boji glasa i zeničnim signalima… vodim računa o smislu i dikciji, svrsishodnosti metafore i opuštenom povremenom humoru…

„Guraj se tamo u prve redove, da te svi vide, namesti kravatu, namasti bolje taj čuperak, samo hrabro i pametno.“ Seti se svih latinskih poslovica, marketing strategija, i svih saveta onih koji su već prošli kroz portal dimenzije zvane „služba“.

A tamo shvataš da nisi dovoljno dobar, da nemaš potreban skill za farbanje vodokotlića… Trebalo je da se složim da je super ta pesma Miroslava Ilića, da provalim da je plavuša iz ugla sex kombinacija gazdinog sina i da ne reagujem na taj „Sizofov kamen“ koji on uzaludno kotrlja uzbrdo.  Ali ne mogu… Mene je ponovo baš briga… To je opet napad letargije, koja je progutala celu moju generaciju… Ne umem da se borim sa ljudima punim samopouzdanja, sa ožiljkom od freze ispod lobanje. I opet, po ko zna koji put, razočarao sam okolinu, nisam snalažljiv, trebalo je više da učim, i paralelno da radim i da se više trudim da bih ostao konkurentan.

Uredno idem ka autobuskoj stanici i usput se telefonom zahvaljujem Kokanu! Sedište broj 3 ne donosi mi sreću, iz ventilacije mi na košulju curi neka masna crna tečnost, ispred mene Vinko i Slavica u srcu, a gospođa pored se grohotno smeje Vesni Čipčić, koja na „astal“ ispred Her Šike stavlja zeleniš za ručak…

Muka mi je, a tako sam bio pun pozitivne energije. Devojka ispred mene se poverava drugarici… Raskinula je sa Zoranom! Kaže njena mama da ona sada, kada je fakultetski obrazovana, ne može sa njim da se zabavlja, ko je on? Niko i ništa! Golja! Srednja škola! Mada pokajala se posle, ali Zoki ni da čuje!

Sutradan krećeš na jutarnju kafu u 2 popodne. Vraćaš se starom režimu. Kao hrčak koji trčkara u mestu, samo ti bar popiješ kafu. Kao po običaju, prijatelji ti podele po koji kompliment i napljuju sve te menadžere koji nisu bili kadri da apsorbuju tvoju pojavu. Opet sve isto. Oko tebe svi uspešni, a ti probisvet i lezilebović. Nije to život! Treba deca da se hrane, lamperija da se macka, gobleni da se prerame. Potiskujem želju o bacanju napalma na sve te ideje.

Opet polumrtav preturam po netu. Opa! Mesto magacionera! Selo blizu mog grada! Samo 175.000 prijavljenih! To je moja šansa! Dok budem dirinčio u govnima do guše, neko će da me primeti. Bolje je raditi, nego ne raditi, kaže vrlo mudra poslovica nepoznatog srednjovekovnog nezadovoljnog činovnika na minimalcu! Fantazija se rasplamsava. Pa takva pozicija će mi rešiti sve probleme u životu. Svaka majka bi udala ćerku za tako stabilnog muškarca sa stalnim zaposlenjem.

Osakaćeni kriterijumi. Na vrhu piramide u zlatnim foteljama sedi bivši sitni lopov, sadašnji komercijalista, i princeza, bivša promoterka za „Bonux“ i „Speroni“ hidrofore, trenutno zaposlena u „Žena komercijaliste D.O.O.“ Kao da sam u hiperrealističnom tripu, bizarna komedija, srpski Trumanov show. Svaki put kada pokušaš da pobegnes od istine, okolina te gađa skapanim ajvar paprikama, miljeima i ukradenim poklopcima od šahti. Degradiraš sebe da bi opstao. Brišeš iz CV-a sve ono što bi moglo da te kategoriše kao individualca, što bi moglo da povredi nekome sujetu. Hendikepiraš sebe do maksimuma, da bi prošao „prvi krug“. Čekaš da te prozovu, a oko tebe se svi lepo obukli. Vežbaju monologe. Isti oni, koje su majke u osnovnoj školi, pitale „Šta su ti deca u školi rekla za nov blejzer“! Ili „Odmah sedni u prvu klupu, nametni se profesorima“. Sada, su se našli u čudu, blejzeri vise ne šljakaju kao nekad. A i više ne dobijaju posao oni koji dižu ruke, nego oni koji dižu noge.

Vremenom, tvoji prijatelji, kojima je sudbina takođe krojena od strane poslodavaca sa renderingom od 30%, počinju da tripuju velike i revolucionarne patente, bestsellere i blockbustere, zlatne kamile u Dubajiu ili su Charlie Sheenove u Two and a half men. To ih dokusuri! Prvo krenu tikovi. Pa se zaljube u neku prevejanu naslednicu šljivika kod Obrenovca. Ubrzo krenu da timare stidne vaši po zastarelim predmetima, kojekakvih kancelarija državnih institucija… Lako se naviknu na ladan burek, otkriju jutarnju rakiju, takozvanu „samo jedna za cirkulaciju“ i lako odustanu od osvajanja Himalaja! Tu ideju zamene kopanjem bunara kod tasta na vikendici.

Tekst poslao čitalac Radoslav Baltezarević. Ako i ti imaš neko pisanije, pošalji ga na citaoci@tarzanija.com