Skrivene poruke u narodnjacima

Definicija kaže da subliminalne poruke, kao pojam, označavaju poruke koje su ispod granica ljudske percepcije. Stoga su najčešće umetnute u drugi objekat, sa ciljem zaobilaženja normalnih granica opažanja. Na dinčovsko-polumentovskom jeziku, one egzistiraju svuda oko nas. Lebde u vazuhu poput prigušenog prdeža (tihomir prim. aut.) – niste ih registrovali, a ipak osećate da su tu.

Širim narodnim masama verovatno su najpoznatije skrivene stvarčice ovekovečene u Diznijevim crtaćima. Tako na primer, ukoliko se udubite u Voltarino štivo možete jasno uočiti reč “sex” u izmaglici letnje predvečeri, temelju eskimskog igaloa izgrađenog u rokoko stilu, kao i palamar u očima patke (životinje, ne tukija. Božidar nema oči, jebogati. Nije ti to hentai). Jes’ vala, i ja se zapitah, šta je tu loše? Kad deca već nemaju seksualno obrazovanje, nek se uče ‘vako. Al’ jebaiga, Ameri idioti zalede takvog cara. Potrebno je pomenuti i evidentno voršipovanje đavola kod Cepelina. Kad se pusti unazad. I pri tom se naduvaš.

Iako je važnost ovakvih i sličnih skrivenih poruka za prosečnog mužijaka ekvivalentna uticaju koji Nenad Kovačević ima na igru, naučnici su zaključili da one odista dejstvuju na ljudsku svest. Stoga različite grupacije sveckih velikoposednika troše enormne količine zelembaća na njih. Sve u cilju da izmene vašu ličnost – okrenu vas đavolu, navedu na incest, propuštanje Slagalice ili diskreditaciju Ipčetovog lika i dela.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Nekada stub reprezentacije. Onda je debitovao Veseljko Trivunović.[/typography]

Kako je Tarzanija oduvek bila bastion opštenacionalnog prosvetljenja (moram da poltronišem, inače neće da objave), ovaj tekst ima za cilj duhovno prosvećenje i osvešćenje uspavale sive mase svih vas. Tema je obimna, skoro kao kvantitet odjeba koji si popio, pa će za početak biti predstavljeno samo najveće zlo – subliminalne poruke u srpsko-turskoj-tuctuc-nitro-folk muzici uperene protiv muškog roda i poroda.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Donna Ares – To mi nije trebalo[/typography]

Osim klađenja na to da li će mlađanog Spartakusa raskomadati lav ili tigar i plođenja maloletnih robinja, braća Latini imali su još interesantnih hobija. Voleli su da pametuju, odnosno kenjaju, da se tako kreativno izrazim, hehe. Tako se jednog dana, između osmog i devetog bokala rujnog vina, sa usana Rimljanina otrže “Nomen est omen.”

Posle 2 000 leta ova rečnica stiže i do Bihaća. Ču je mlada Azra Kolaković, te, nakon što je rečnik odradio posao, shvati da joj je za karijeru superultramegagiga zvezde, kojoj teži, apodiktično jebitačnije ime. Tu se umeša njena mračna prošlost. Naime, Azra je iz dubine svog dvanaestopalačnog creva mrzela muškо! Stoga izabra ime kojim će povrediti čitavu višu rasu. Zašto, koji kurac, pomislićeš baš Donna Ares? ‘Vako, Azra je uz ime grčkog boga rata, prekaljenog mužjaka, koji ni na fudbal sa Zevsom i ekipicom nije išao bez štita i prangije – Aresa, upotrebila reč donna, maskulinumsku koliko Jakovljević i Kapičić zajedno. Zašlajmarila nam u lice.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Iz x u 2.[/typography]

Uzimajući u obzir dve premise – ime koje je odabrala i aksiom “Sinko či si ti?” – dedukcijom dolazimo do zaključka da će Donna i u pesmama nastaviti linčovanje jačeg pola. I bi tako. Udarila je baš  tamo gde najviše boli – u usne mlađanih nam ljuba. Poručuje im da se okanu sveže kitovine i to nedvosmislenim stihovima – “Ja nisam ona što bi pala na kolenima.”

Ilustracija: Pivo i piksla su tu, spremni da zauzmu položaj na njenoj glavi. Zanjihao si i svoj kitokopter, kad te preseče  – “Ne! Pre bih igrala na Bajer i Milan neg’ tebi bloudžobovala! “ Mahinalno, blag osmejak zbog ove dosetke, pomešan sa dozom prekora zbog zaboravljenog N, ozari ti lice. No, nakon što neurotransmiteri odradiše posao, obli te transverzalni talas nade da su posredi nekakve audio halucinacije. Tad se zaori – “Ja nisam ona što bi pala na kolena” –  a tebi se razdani k’o posle dva kila rasola u nedelju ujutru.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Marina Tadić – Bol za bol[/typography]

Feministkinje su bestidne i nemaju meru u atakovanju na nas – znali smo odvajkada. To je opšta istina koliko i to da će srpski reprezentativac pred tekmu reći kako utakmica traje 90 minuta i obećati 110% svojih mogućnosti, a na kraju iste prokomentarisati da “ništa nije izgubljeno”. No, Marina je prešla granicu dobrog ukusa. Prejebala je i Donnu, te otišla gradacijski stepen više, napavši svetu mušku tekućinu.

Iako celokupna kompozicija “Bol za bol” dominira gej glupostima koje skrnave mužijački ugled, kao što su kukumakanje i cmizdrenje, do kulminacije dolazi u stihovima “Da si mi iz oka ispao, ne bih ti progutala to!” Pa dobro bre, lebtijebem, zar da se gadiš onoga iz čega si se ispilila?

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ja to za tvoje dobro![/typography]

Ilustracija:
– Leti, leti aviončiiiiiiić!
– Da si mi iz oka ispao, ne bih ti progutala to!
– Ma da ti oko ispadne, gutanje ima da padne. Zevaj!
– Jok. Smaraš sa svojim prostačkim forama kao Tarzanija sa reklamom za Lerdi! Ti si debil, umobolan, poremećen, mali ti je!
– Jesam. Debil sam. Debil jer ti brinem o tvom zdravlju, o kvalitetu tvojih sekutića i sluzokoži desni. To sam i zaslužio. Uostalom, zar ti nije žao da prospem svoju nerođenu dečicu o zavesu? Nećeš im pružiti toplinu svog digestivnog trakta?
– Mljac, mljac..

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Djogani – na silu[/typography]

Fora pokupljena iz Paklene pomorandže, te sudbine mlađanog junoše Aleksa. Za one neupućene, Aleks je bio krimos. Ložakao se lik da je Kristijan Golubović. Ortaci ga izjebu, ali ne kao tebe, kad ti izdepiliraju rektum, nego ga stvarno odrade. Nameste mu ćorku. I dok je on tamo ljuštio k’ompira i podizao sapun, dođe novi ministar policije, prava romantična duša, pandan našem Ivici. Naredi da zatvorenicima puštaju Staloneove i Živojinovićeve filmove bez prestanka. Naravno, u pozadini idu najlepše balade Srećka Šušića i Mikija Mećave. Od tolike tuge, zatvorenicima dođe žao svih onih proburaženih i nataknutih Nemaca, Rusa i Arapa, te im se smuči nasilje.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Kako njemu dodoliš.[/typography]

To je ‘teo i Džogani, govno čokoladno. Kao načitan Cigan, erudita, te iskonski borac za žemska prava, Džole je sklepao stihove “Na silu, ništa mi ne možeš na silu”. Tako ti i dalje možeš da sjebeš džojstik, pužu skršiš kućicu, ili p’jan drmneš beton – ništa ti se neće desiti (bokserska nosurda se ne računa). Ali čim pomisliš da je šljapneš u cevanicu, jer je ponovo smućkala musaku sa karfiolom – sloši ti se. Ni flašu ne možeš da razbiješ. Ženskog je roda.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Ceca – Zabranjeni grad
[/typography]

Što bi rekao jedan lirski doajen – “kao izvor reku, kao kiše leto, tako i ti mene, izdala si eto.” Od tebe, Srpska Majko, ovo nisam očekivao! Doduše, mogu donekle da te razumem. Treba dečici krov nad glavom. Nije red da se pate u onih tričavih 1000 kvadrata, 4 stana na Kipru i 3 petosobna apartmana na Zlatiboru. Ali bre, ako si već to radila zbog love, mogla si napasti one stopalo-lizce, njih i onako ne mirišem, a ne trovati nevin devičanski mozak.

Zamisli da si ti pred svoj prvi koitus čula “Bolelo je kao da si prvi.” Pokušala bi da se odupreš. Dobro, jeste da ništa ne bi promenila. Radovan bi te samo munuo prasećom plećkom, što ste čuvali za Mali Božić, grunuo natrag u slamu i nastavio rabotu. No, hipotetički. Sigurno bi se uskopizdila (i bukvalno i preneseno, hehe).  Tako i današnje devojke. Dala si im alibi da se snebivaju i čuvaju svoju vadžajnu dodatnih pola sata. A to su tri đus votke. Pe’sto dindži. Dva puta u mesecu, dvanajest u godini. Sto jevreja. To je bre nečija dnevnica!

Tekst poslao čitalac Nikola Rankić. Ako i ti imaš neku poruku koju želiš da pošalješ svetu, pošalji nam na fan pejdž!