Šta je sve droga učinila za čovečanstvo: magične pečurke

Droga je zlo, govore ti od kada si se odbio od kevine sise. Droga laže, droga krade, droga uništava čoveka, govore ti roditelji, voditelji, nastavnici i u bolnici dok su ti  davali infuziju kad si se kao klinac onesvestio jer si dvadeset minuta disao nad kantom razređivača koju je ćale zaboravio da zatvori. Možeš da slušaš sve te sise, a možeš i da za promenu poslušaš muda i da pročitaš nešto o tome kako je droga u stvari stvorila čoveka.

Upoznaj svoju drogu

Prvo da raščistimo terminologiju. Koliko samo jebeno ograničava diskusiju o drogama to što uopšte postoji zbirna imenica „droga“ za sve šarolike supstance kojima su se ljudi radili kroz istoriju – kakva je samo logika navela ljudski um da vutru, hors i pejotl trpa u istu korpu za prljav veš? Pa baš to što sve ove supstance imaju zajedničku osobinu da menjaju sam um, jer pojebavaju neurotransmitere i receptore na nervnim ćelijama. Jedino što svaka droga to radi drugačije – hors se vezuje za opioidne receptore, pa umrtvljuje bol i baca te nazad u plodovu vodicu, ali THC se vezuje za kanabinoidne receptore pa izaziva onaj fini baz, crvenilo u očima i nizak pritisak. Ali, tek su stvari kao što su psihodelici –  hemikalije odgovorne za glavni rad u čurkama – potpuno druga priča, jer bez frke prelaze iz krvi direktno u nervni sistem gde se ponašaju u stilu Endija Vorhola unajmljenog da redekoriše dom kulture u Donjem Miholjcu.

Ključna fora je što tako izbegavaju da se zajebavaju sa dopaminom, jednom divnom supstancom u našem mozgu koja reguliše sitnice kao što su motivacija i zadovoljstvo, pored još krš drugih kudikamo mesnatijih procesa. Zato na psihodelike ne možeš da se fizički navučeš, a što je još bitnije, nema usranog osećaja nemanja gudre niti prolaska kroz paklenu septičku jamu skidanja. Znači, kada ti neko sledeći put kenja nešto o drozi, pitaj ga prvo na koju misli i šta zna o tome kako rade. A onda mu ispričaj ovo…

Psiho-aktivacija

Gljive su dobre kada prelivaju teleći medaljon ili kada su obmotane slojem omleta, ali kada ih pogledaš u prirodnom okruženju, pitaš se kako smo uopšte provalili da su jestive, jebote zar će čovek stvarno probati da pojede bilo šta, samo da ne smrdi na vnogo, mnogo?

Rešenje ove misterije je u tome što smo ih probali dok još nismo bili ljudi. Naši majmunski prethodnici su između ostalog bili toliko uspešni da postanu mi jer su bili svaštojedi. Jeli su sve što raste i htelo bi da raste. U svom tom ždranju bez kriterijuma je nekoga već usralo da zgutne gljivu od koje je čuo kako mu je ljubičasto-kisela unutrašnjost mozga. Ostali su ga provalili da je iznenada odlepio, sačekali ga da se spusti, pa su svi zajedno sišli sa grane da podele prvi trip u istoriji homo sapiensa. A kako je tvrdio legendarni Terens Mekena, time su i započeli istoriju homo sapiensa. A sve to zahvaljujući psihodeliku zvanom psilocibin kojime su magične pečurke bogate.

U manjim količinama, psilocibin draška ceo nervni sistem od oka do kite, tako da podiže pažnju i izoštrava percepciju i seksualnu potenciju – a nijedan pravi mužjak se ne bi žalio na ovo. Majmuni koji su se redovno dorađivali pečurkom su bili bolji lovci i jebači. S vremenom su svoje gene proširili stvorivši novu generaciju majmuna koji su zavladali Afrikom.

Istripovao si se, majmunčino

Ali, pogledaj u tu skoro praznu kutiju napolitanki pored kompa i zapitaj se – kad je majmun imao meru? Tu u igru ulazi veća to jest tripozna količina psilocibina koja je bila aktuelna kada god neki usamljeni majmunski istraživač naleti na venac pečuraka koji reši da proždere sam. Pored halucinacija i potpuno odlepljene percepcije, udarna doza psilocibina aktivira neurone u delu mozga zaduženom za formiranje misli i jezika. Rezultat su vizije stvari koje ne postoje. Neki to zovu sposobnost apstraktnog razmišljanja. O zebri sa zelenim prugama. O zelenim prugama. O zelenom. O tome kako znaš da to ne postoji ali ga ipak u umu nekako vidiš. Ono bez čega nema mašte ni filozofije ni religije. Ono bez čega čovek nije čovek.

Psilocibin je majmunima na jugu Afrike poslužio kao buster evolucije koji ih je iz životinja lagano, tokom generacija stalnog gudriranja, pretvorio u ljude. Normalno da je pečurka ostala svetinja i kada smo postali mnogo više sapiens – „soma“, sveta hrana u najstarijim spisima indoevropskih naroda je u stvari muhara, crvena agarika, ona prva pečurka koja ti padne na pamet, sa belim tufnama. Nju su jeli šamani ranih indoevropskih naroda, od doline Ganga do Laponije. Najepši poklon i praznik je bio kada manša završi neku čurku i podeli plemenu. I danas je.