Ti si fašista!
Nekoliko primera iz naše svakodnevice:
– Ja da sam neka vlast, ja bih vratio obaveznu vojsku.
– FAŠISTO!
– Šta ova deca sede i piju pivo i dernjaju se ispred trafo-stanice u jedan ujutro, to sve treba rasterati!
– FAŠISTO!
– Sve koji nisu beli treba u koncentracione logore, za robovsku radnu snagu ili sapun.
– FAŠISTO!
Mnogi bi rekli da se reč „fašista“ koristi u domaćem javnom diskursu češće od klješta za uklanjanje čmarnih čepova u San Francisku.
I kao što je slučaj sa svime što se koristi u preteranoj meri, ova ideološko-politička-psihološka kvalifikacija se često koristi pogrešno, kao naprimer kada kurton napunim vodom da bih gađao decu što sede i piju pivo ispred trafo-stanice u jedan ujutro.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Dok ovo pišem neka deca piju pivo i dernjaju se ispred trafo-stanice u jedan ujutro. Idu mi na kurac.[/typography]
Da bismo stali na kičmu ovog kancerorazgranatog trenda, moramo da obučemo martinku sačinjenu od čvrstih činjenica i uvezanu surovom argumentacijom. Dakle, moramo da znamo šta tačno znači „fašista“ da bismo znali da li je u pravu pirsingovana borkinja za prava (studenata FPN da prođu godinu sa dva položena ispita) kada nas nazove fašistima jer joj kažemo da je parazit. Ili, da li je opravdana naša želja da istetoviramo FAŠISTA na čelo mutanata iz intervente kad prebiju klince zbog pet mića skanka koji posle uzmu i popuše u lend kruzeru?
Izvorno, kao što se valjda još uvek uči u osnovnoj, pojam “fašizam” potiče iz latinskog fasces što znači svežanj, konkretno svežanj pruća koji su nosili magistrati u Rimskoj republici, kao simbol autoriteta, a liktori i kao oruđe kazne. Sam po sebi, simbol je jasan čak i likovima koji se i dalje lože na to da aplouduju svoje Harlem šejkove na jućub – prut može da se polomi ali svežanj ne, snaga u mnoštvu i taj rad, ima ona narodna mudrolija na tu temu, valjda se i to još uvek uči u osnovnoj, ceo svet zna za tu priču.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Primeti Linkolnov naslon za ruke[/typography]
Istorijski, fašizam je pokret nastao u Italiji, gde je piskaralo i agitator po imenu Dobrica Musolini malo pokrao Ničea, malo skinuo fore od Gabrijela Danuncia (autentičnog cara koji je za sebe osvojio Rijeku 1919. i bio prvi Il Duce još pre nego što je to bilo in) i u to ubacio zdravu dozu korporatizma (više o korporatizmu u sledećem pasusu, ne menjajte kanal) da bi stvorio pokret osmišljen tako da zavede običnog čoveka efektnije nego flaša hladnog paulanera među sisama Salme Hajek.
Naravno, niko danas kada kaže „fašista“ ne misli da mu je oponent u polemici zaista verni sledbenik žabarskog Vođe koji je završio obešen naopako na benzinskoj pumpi. S vremenom je pojam dobio širu i negativniju konotaciju, jer je Benitovu ideologiju prihvatio malo čuveniji supervilan koji je na raspolaganju imao mnogo efektniju mašineriju u vidu nemačkog naroda, a i zato što se proširila među kojekakvim drugoligašima kao što su Španija ili Portugal. Čisto sociološki iliti iz ugla političkih nauka gledano, glavna zajednička odrednica svih ovih režima je bio korporatizam tj. totalizarizam – i tu se krije sličnost sa režimom u Sovjetskom Savezu, zbog koje razni drekavci dreče da je fašizam isto što i komunizam. Ne, drekavci, nije, nego se oba oslanjaju na korporatističko shvatanje nacionalne države koji podrazumeva da je obaveza državnih organa da društvo organizuju po principu udruživanja ljudi u grupe na osnovu nakolonosti i interesa. Dakle, porodica, esnaf, nacija, partija, rasa – ispred pojedinca i njegovih prava.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Npr. kada država odredi da muškarac koji hoće da se ženi mora da izgleda tačno ovako, to je totalitarizam. Onaj do jaja.[/typography]
Otud naziv „totalitarizam“, jer u takvom uređenju „država“ sebi daje za pravo da uređuje praktično svaki aspekt društvenog života. Naravno „država“ je pod navodnicima jer u praksi znači – partija na vlasti. Pa sad fašistička ili komunistička ili nacionalsocijalistička – isto je (što, da ponovim pre nego što krene dreka, ne znači da su ideologije koje su te partije stavile u svoja imena iste, nego da su režimi koji su se navodno zaklinjali u te različite ideologije u praksi uspeli njihove ideje da ostvare isključivo na nivou korporatizma).
Dobro, u osnovi fašizma su korporatizam i totalitarizam, ali nije to sve, ima tu još neki đavo, razvije se ta priča na još poneki način koji nije baš tako teorijski. Posvedočiće tome onaj tulipan u Jasenovcu ili centar Simon Vizental ili pedantne knjige koje je Treći Rajh vodio, jebiga, nisu mogli protiv svoje robotske germanske prirode čak ni kad su prešli na insane nivo igrice. Jasno je da se baš u toj tendenciji ka level apovanju u holokaust krije razlog zbog kojeg fašizam ima popularnost u ravni s herpesom, i što je danas nazivanje nekoga fašistom u stvari pokazivanje želje da se taj diskvalifikuje iz daljeg takmičenja zvanog razgovor sa tobom. Mislim, ako to nije jasno i ako treba ovde da se nešto dokazuje o zločinima fašista kroz istoriju onda smo stvarno u kurcu kao narod, i kad se digne kuka i motika, prvo čerečimo muda ministru prosvete.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Mada to planiramo i ovako i onako.[/typography]
Ipak, da bi neko mogao da bude sigurno klasifikovan kao fašista, ne mora da nosi crnu košulju i bejzbolku na kojoj piše “rompa stompa”. I nije dovoljno da se deklariše za korporatizam (jedan od najvećih pobornika korporatizma su hrišćanske crkve) ili totalitarizam (vidi pod komunizam). Da bismo sigurno uboli, bolje da pozovemo u pomoć neke ljude koji su mnogo više razmišljali o tome, pa su uspeli i da domisle koje su to ključne odrednice fašizma:
“Fašizam se može definisati kao oblik političkog ponašanja opsednut propadanjem zajednice, poniženjem i statusom žrtve, kao i kompenzatornim kultovima jedinstva, energije i čistote, u kojem masovni pokret posvećenih nacionalističkih militanata, radeći u nelagodnoj, ali efektivnoj saradnji sa tradicionalnim elitama, napušta demokratske slobode i posvećuje se ciljevima unutrašnjeg čišćenja i spoljašnje ekspanzije kroz osvetničko nasilje i bez ikakvih etičkih i pravnih ograničenja.” (Robert Pakston)
Pakston nije ovu definiciju izvadio iz bulje, nego je ona sasvim u skladu sa onime što piše u La dottrine del Fascismo i u Mein Kempfu, kao i sa dokumentovanim delovanjem fašističkih režima u praksi. Fašista će tvrditi i svoju popularnost sticati govoreći da je država u kurcu. Da se ne zna više red. Da je ceo svet protiv nas. Da je demokratija propala. Da je vreme za nacionalni preporod. Da ne smemo više da se delimo. Da smo zajedno jači. Da nije ni za levo ni za desno, nego pravo u meso. Samo što, ako ikad bude neka vlast, boleće ga baš tuki za sitnice kao što je zakon i pravda, jebiga, ko će se pridržavati zakona kada je sve u kurcu, kada treba jedinstvo i kada mora da se seče pravo u meso?
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]AJMO RUKE GORE KO VOLI FAŠIRANE ŠNICLE[/typography]
Zvuči poznato? Šta poznato, zvuči brate tačno i do jaja smisleno. Ali jebote, zvuči kao priča koju nam je i Sloba prodavao, koju nam je prodavao i Koštunica, koju nam danas prodaju kojekakve Dveri i Naši i ostali čirovi na glaviću kurca koji je današnja politička scena u Srbiji. A da, i zvuči kao Musolinijeva Doktrina fašizma. Jer Umberto Eko je lepo reko da nećeš fašiste da prepoznaš tako što idu i zatvaraju Cigane u šupe, ili već tako nešto. Ne, svaki fašizam počinje sa pričom „u kurcu smo, vreme je za preporod i za zajedništvo svih nas“. Samo, kada se neko seti da postavi pitanje „Čekaj ko smo to tačno „nas““? počinju da se izvlače dugi noževi i pale gasne komore, a Sloveni nekako uvek budu na jebanoj strani. Tim je poraznije za nas što je toliko prikrivenih fašista koji su prodavali priču o preporodu, jedinstvu, nama protiv svih, bilo na vlasti u Srbiji ili pokušava da se nekako umuva u nju i dan-danas, pička im fašistička materina. I još je poraznije to koliko na aktuelnoj sceni ima fašista koji nisu ni svesni da su to, nego kao šatro pričaju neku spiku koja se dopada omladini, ali bi odmah propupeli u diktatore i cenzore, samo da im neko da pet minuta vlasti i svežanj pruća.
Zbog svega toga, zboh svih sranja koja se za nju vezuju, reč „fašista“ je teška, teža od Batistutine suze, i baš zato se ne valja njome frljati kao Tošić pasovima, jer niko ne želi da bude Tošić. Valja masnom karom zapušiti svaka usta iz kojih izlazi olako. Ali ako imaš ambiciju da budeš svojomglavommisleća jedinka, onda još većom, crnjom i zamašćenijom karom valja napušiti svaku kreaturu kod koje detektuješ i najmanji trag fašizma. Jer sloga i jedinstvo zvuče super dok ne razmisliš malo i vidiš da nema razmene mišljenja ako svi misle isto i idu ka istom cilju, nema novih ideja, nema pravog boljitka. Preporod zvuči super dok ne povežeš da svaki “porod” znači da će da boli u pičku materinu ili da će da se seče i da poteče krv. Zato jebo slogu i jebo jedinstvo i na kurac nabijemo celu tu močvarnu balegarsku bagru što nije ni levo ni desno, što kao šatro nema ideologiju a u stvari ima onu najgoru pičinsku srednje-klasno malograđansku “samo da meni bude dobro i da se ne poremeti ovo što imam, a ostale ko jebe”.
A ako ti se i pored svega ovoga na tu faši-priču draška neki deo reptilskog mozga i baš misliš da je do jaja da se spojiš sa svojim sunarodnicima u neki super-organizam koji pogoni duh kolektivnog bića – idi bolje to iživi nekako, jebem li ga, gledaj anime, ima tamo toga kolko oćeš.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Il’ što bi reko Šon Rajder: Put on your reeboks man, and go play fucking tennis.[/typography]
