3713: Misterija studentskog doma

Godina je 3713. Renomirani arheolog, Vladimir Ćetković i njegov asistent Vojin Petrović, negde na jugu Panonske nizije istražuju ruševine pronađene na 15 metara dubine, nedaleko od Dunava. Ovo mesto je za arheologa suvo zlato, iako je od nekadašnjeg velikog kompleksa višespratnica ostalo vrlo malo. Zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, na jednoj od građevina ostala je gotovo netaknuta tabla na kojoj piše “Studentski dom”. Arheolozi su dvojako tumačili ovaj zagonetni natpis – prvo su istupili s hipotezom da je u ovom kompleksu nekada živeo izvesni Studentski, bogati veleposednik makedonskog porekla i lošeg osećaja za estetiku. Stručnjaci iz Makedonije, zemlje koja se danas nalazi na britanskom poluostrvu i čiji stanovnici tvrde da su u 19. veku imali najveću imperiju na svetu, rado su prihvatili ovu tezu.  Ipak, radiokarbonsko datiranje je pokazalo da je objekat izgrađen u periodu kada Makedonci nisu naseljavali ovu teritoriju, bez obzira na to što se u dokumentima iz ovog doba često pominje izvesni Pančev, po kome je izgleda i jedno mesto na obali Tamiša dobilo ime.

Egzotičan i do tada neviđen pravougaoni oblik građevina otkriva nam da ovde imamo posla sa pravim genijem graditeljstva.

Dakle, kako je datiranje hronološki smestilo ovu građevinu u 20. vek, Makedonci nisu dolazili u obzir. Druga, sada verovatnija pretpostavka jeste da su ovde živeli “studenti”, izvestan sloj društva koji je bio u uzrastu u kom se prolazi kroz završnu fazu procesa obrazovanja. Ovaj sloj već dugo vremena stvara veliku konfuziju među istoričarima. Rat kroz koji je civilizacija prošla pre više od hiljadu ipo godina zbrisala je, osim ogromnog postotka populacije, i veliki deo materijalnih ostataka uništene civilizacije. Zahvaljujući tome što su u ratu uništene knjige i ostali nosači informacija sa sveljudskim znanjem, tehnologija je takođe značajno nazadovala, da bi se tek nedavno vratila na nivo na kom je izgleda bila pre rata. O političkoj istoriji prvobitne civilizacije se dosta saznalo, ali običaji i način života prvobitnih stanovnika planete danas su za istoričare enigma. Jedna posebno kontroverzna grupa ljudi, gorepomenuti “studenti” nisu izuzetak.

Ćetković i Petrović, i sami nastanjeni na obodu Panonske nizije, danas govore mešavinom srpskog, rumunskog i slovačkog, dok se za četvrti jezik koji se navodno pričao na ovom području, mađarski, smatra da je plod mašte nekog arheologa šaljivdžije, ili je pak jezik koji su vračevi koristili u tajnim magijskim obredima širom ravnice, tako osiguravajući da niko nema pojma o čemu pričaju. Nakon što su proveli par minuta opčinjeno gledajući ostatke velelepnog zdanja, krenuše u oblizak, a Ćetković otvori svoju kesu naseckanog kulena i ponudi Petroviću. Petrović promrmlja:

“Božanska hrana. Pitam se jesu li je “studenti” jeli.”

“Gotovo sigurno da ne, Petroviću. Život u ovim logorima je izgleda bio pravi horor. Uostalom, mislite li da osoba koja je primorana da živi na ovako malom prostoru sa par hiljada ljudi zaista sebi može da priušti sebi takvu ekskluzivu kao što je kulen?”

“Pa, znate, Ćetkoviću, postoje indikacije da su ga ovde sami pravili…”

“Ah, špekulacije, Petroviću, špekulacije. Toga ima na pretek. Na primer, onaj šarlatan Milija Lupulesku tvrdi da je nekada postojao poseban sloj ljudi – “peznioneri”: stari ljudi, zanemoćali, koji jedva stoje ali čekaju ceo dan u redu za 3 dinara jeftinije mleko, prosipaju vrelu vodu po deci koja se igraju i maltretiraju mlađe da ustanu sa sedišta koja su pošteno zauzeli”, reče Ćetković na šta su se obojica grohotom nasmejala i zaključila da će da nalupaju macole Lupuleskuu zbog te gluposti sledeći put kad ga vide.

“Ustaj bre, tri meseca sam starija od tebe.”

Tek što su smirili svoj divlji arheološki smeh, priđe im jedan mladić, radnik na iskopinama, noseći neki pljosnat objekat kružnog oblika, na čijoj jednoj strani je bila zalepljena slika nekog sedog zamišljenog starkelje, sasvim moguće mudraca vremena koje istražuju. Mladić nije imao pojma šta je to, ali Petrović i Ćetković su dobro znali. U davna vremena, ovaj predmet je nosio skraćenicu CD, što je skraćenica za “nabijeni kotur”. Sa njega se puštala muzika, i dva vajna arheologa su imala supernapredni uređaj pomoću kojeg su mogli da ga pokrenu i čuju istu muziku koju su čuli stanovnici ovog čudnog mesta pre 1700 godina. Petrović je stavio CD u mašinu i čuli su se zvuci vrlo iritantni za modernog čoveka, ali možda vrlo značajni za drevnog.

Podseti me što to biješe ljubaaaav…”

“Aha, Ćetkoviću, vi znate ovaj jezik, šta kaže?”

“Ćut’! Vidiš da slušam!”

Što to biješe, što to biješe ljubaaaav, i bar na treeeen biti zaljuuubljeeeen…”

Ćetković ponovo otvori mašinu, izbaci disk i uze da ga proučava.

“Ovo su gluposti”, reče, “ovo je pomagalo za učenje jezika. Ovaj što peva, Željko Samarš… Samarž… Sa-mar-džić, Samardžić  – pokušava da slušaoca navede da definiše šta znači reč “ljubav”. Jezik koji koristi je veoma bazičan i povlađujuć, skoro infantilan, a melodija nimalo prefinjena. Ovo je početnički kurs, i to za ljude iz najnižih društvenih slojeva, sumnjam da se aristokratija ovim zanimala. Ali “studenti”, svakako. Odnećemo ovo Lupuleskuu, on voli da se zanima sa ovim pizdarijama za siromašne.”

“Uostalom, da je bio veliki umetnik ili vrač, narod bi mu nadenuo nadimak koji bi bio izvedenica njegovog prezimena. Kao, ovaj, khm… Bajaga.”, dodade Petrović tiho, osvrćući se kao u strahu da ga neko ne čuje šta priča.

“Tako je, kao Bajaga”, potvrdi Ćetković. Obojica su propratili spominjanje ovog imena češanjem podlaktice, što je bio njihov način da iskažu poštovanje velikom umetniku.  Onda Ćetković nastavi: “I dok ne nađemo neki čvrst dokaz da su ovog čoveka neki zvali Samarž… Samardža, nećemo se više baviti njime.”

Samardža odobrava.

“Ali – zašto bi ijednom studentu trebao kurs za učenje jezika? Znate da smo našli one neke formulare, prijave, kako se to zove…”

“CV…”

“E, da, CV. Iz tih dokumenata je jasno da su svi studenti govorili minimalno 4 jezika. Zašto bi, pobogu, učili svoj?”

“Ne znam, Petroviću, ne znam”, uzdahnu Ćetković i zapali lulu, “beda tera čoveka na svakakve grozote. Možda su ovo zaista i slušali, ko će ga znati. Zamisli, Petroviću, samo zamisli! Sa lakoćom se služiš sa 5 jezika, plus 7 programskih, imaš 4 godine radnog iskustva, volontirao si u 12 različitih organizacija, išao na seminare, konferencije. Fleksibilan si, prilagodljiv, komunikativan, pouzdan, rođeni lider! A sediš ovde u ovom domu,  u 6 kvadrata, truliš, gledaš istu osobu svaki dan, ista 4 zida, hraniš se kao svinja, rukama iz zajedničkog kazana. Ja bih poludeo. Ja bih plakao. Ko zna šta bih ja slušao u tom stanju. Bajagu sigurno ne – za Bajagu treba čista duša, nepomućen um i muda od čelika”, završi Ćetković emotivno, češući podlakticu. Petrović se nastavi:

“I još su morali da se obrazuju pritom. Pročitao sam one fragmente koje ste mi dali, iz pisma koje onaj siroti mučenik šalje roditeljima u Glamoč. Užasne stvari su trpeli. Sedeli i učili po ceo dan, išli napolje samo da udahnu svež vazduh i piju vode sa fontane. Profesori ih nisu voleli, davali im baš pitanja koja ne znaju, pitali stvari kojih nema u knjizi. Literaturu nemoguće naći. A i te knige koje smo našli, bože me sačuvaj! Pune prepreka i distrakcija. Šarene kao papagaji, pune besmislenih i nečitkih beleški. Pune opscenosti na marginama, očigledno upućenih studentima: “Govno jedno”, “Sereš za medalju”, “Dođi večeras kod mene u sobu da se taslačimo. Srki”. Pa iz toga je nemoguće učiti. Nije ni čudo da su se odavali alkoholu, drogama, zalima svakojake vrste.”

“Upravo tako, Petroviću. Nisam mislio da ću pričati sa Vama o ovome, ali… znate li šta je “Šiptar”?”

Pune vreće neprijatelja.

“Ne, Ćetkoviću, ne znam.”

Ćetković duboko udahne, razmišljajući kako ovo da sroči.

“Šiptar je, Petroviću… kako bih Vam rekao, drugi naziv za jedan narod sa juga. Albanci, Arnauti, Arbanasi. Ovdašnji narodi se nisu voleli baš s njima. Tukli su čete turske i bande arnautske. I, tako, u naletu strasti, ubijali bi pripadnika arnautskog naroda, njegovo telo bi kompresovali dok ne bi bilo ovako sitno, evo ovako…  onda bi ga sušili dok ne dobije govnozelenu boju, stavljali u lule i koristili kao jak opijat.”

Petrović je delovao zgroženo.

“Bolesni umovi, Petroviću, bolesni umovi…”, tiho zaključi Ćetković, vrteći glavom.