GEJ LJUBAVNA PRIČA: Prijatelji

Prišao je vratima, izvadio ključ, probao da otključa, ključ neće u bravu. Pu jeb- dovraga, pomisli slabovidi čovek sedamdesetih godina na vratima svoje kuće, ni rođena me kuća neće, a i što bi kad sam pijan i zarozan. Zadrhta mu gornja usna, stegnu mu se grlo a umesto jecaja iz usta izađe samo glasan podrig sa mirisnom notom mešanog mesa i šopske salate zalivenih nameštajem i vinjakom. To ga je malo iznenadilo i otreznilo, setio se da žena spava, pa je rešio i da prdne dok ne uđe, jer ga u poslednje vreme nadima stomak, nije to više danak godinama, imao je on uredno malograđansko varenje naviklo na kafu uz „Politiku“ na verandi posle ručka, ne, otkad mu je život krenuo neočekivanim tokom (neočekivanim za njega samog!) osetio je da fizički slabi, da se ruši kula od slonovače njegovog organizovanog organizma, tetošenog, negovanog i maženog, kao i kod svakog deteta iz bolje kuće. Otkad je život počeo da mu propada – da, propada! zna i on da je to prava reč, ali nema snage da je sebi jasno i naglas kaže – on svakim danom sve više oseća da je šupalj, da se njegova unutrašnja sadržina povlači u meso, u telo i ostavlja iza sebe neobično kvalitetnu prazninu. Iako je sa Bogom imao veoma ličan odnos (javni ionako ne bi smeo, pomisliće drugovi svašta! kao da periodično nije morao da prelazi preko svog građanskog porekla, bespomoćno gutajući bes!), pomislio je da ga možda nema i da sa telom zaista umire i duša; da duša ne postoji i da je deo tela. Ovu pijanu metafiziku zamutila je magla posleponoćnog mamurluka i on je pokušao da prdne iz sve snage, da istera sve, da ne ostane ni najmanja krpica prdeža koju bi pseće osetljiv nos njegove supruge mogao da oseti. Ipak, iz prkna je zacvilelo dobrodušno ulično kučence, kao gudalo kad se otme sa violine, zna on čak i koji je to ton, svira on violinu… Svirao je violinu, nekad. Sad ne, sad je sluša, cigansku, novokomponovanu, neuku, nečistih tonova i poriva. Eto, cijuknula je tanka žica a skupio je svu svoju snagu, upregao sve svoje telesne moći, pa ipak, ipak nikada neće moći da prdne tako gromoglasno, silovito i rapavo kao On.

On! – setio se Njega i dijafragma mu se stegla od uzbuđenja u kom je bilo fascinacije, neverice, divljenja, prijateljske ljubavi (da li samo prijateljske?) – i tihog, krvničkog besa, zamotanog u sve to. On… On je druga priča. On je prosto sve što nisam ja, mislio je. On je srećan. On ne može da ne bude srećan. On ne može da pojmi komplikovane odnose među ljudima i stvarima, za njega je sve jednostavno, pa i sreća, zato mu je i dostupna. On je instinktivan. On je senzualan. On je intuitivan. On simplificira. (Nekad sam ga u sebi zvao trogloditom! A vidi me sad!) Ali je srećan. Je li to cena sreće? Prostota? Prostaštvo? I ako jeste, jesam li spreman da je platim? I hoće li vredeti?

A On je pred njega došao kao iskušenje onog njegovog ličnog Boga, koji mu se u tom trenutku činio kao silni Jehova iz Starog Zaveta što kuša Pravednog Jova. Nije ga on pozvao, On je sam došao, nametnuo se, sirovom snagom, bez imalo mozga i pameti. To zapravo nije bio On, nego Njegov sin. Njegova krv. Ne može biti bolji od Njega. Njegov sin se toj kući nametnuo svojim podivljalim hormonima, rano sazreo kao što ta ruralna fela inače rano sazreva i dobija one oštre i čvrste malje lica, koje ni najoštriji brijač ne može sasvim da ukloni sa lica, pa ostaju da senče klesane dinarske crte oporom muževnošću. Da, sin… Ipak je sin malo bolji od Njega. Jer Njemu depresivni beton blokova nije razvodnio životni sok, on u Njemu teče nerazređen, noseći u sebi miris divlje nane, bosiljka i balege. On je hermetična boca, zaštićena sa svih strana, ne dopušta uticaj, a sam, tako zapečaćen, svemu oko sebe daje sopstvenu aromu, neuklonjivu i neizbrisivu.

Njegov sin je tako lako svojom muškošću prokrčio sebi put u kuću u koju on sada , mrtav pijan, pokušava da uđe. A On, koji mu je otac, čijih je gena on derivat? Njegova snaga prštala je svuda, On nije mladost provodio okapajući nad grčkim nepravilnim glagolima i povremeno maštajući o obrazima i crnim očima jedne Jelene iz Prve ženske, On je po svom selu gasio žeđ svog grla i svog pola gde god je stigao i kad god je stigao, bilo je dovoljno da pita. A stalno je pitao! Pa čak i ako bi, onako sirov, bio neprijatan i prost, žene bi to prečule zbog mnogo rečitije muževne pojave. Njemu ni rođena žena nije smetala! Zato je i nastradala, sirota. A praštala Mu je stalno, te i takve žene bezgranično su trpeljive, tako su naučene.

On bi tako i moju ženu, palo je čoveku na pamet, kao da mu već nije palo hiljadama puta. I svaki put se uveđen pravio da ne čuje, i svaki put bi zaboravio na to kako On uvek masno dobacuje njegovoj ženi, kako je primitivno dvosmislen i kako je gleda onim vodenim, zakrvavljenim očima. A ni ta fragilna gospođa koja u svom kućnom kimonu odaje porculanski utisak delikatnosti jedne gejše nije imuna na to, nikako. Pamti ona, ćutljiva i fina, jednu davnu prevaru, koju nikad nije oprostila, pamti jedno žensko M. na kraju pisma što je slučajno ispalo iz radnog stola ispod stepenica, pa zato i ima pravo da i ona bude dvosmislena u svojim reakcijama. Ali hajde to, žena, pa uvek toga ima, drugo je to, ali sestru? U redu, nije se udavala, treba joj neko, ali On? Pa On je sad sebi doveo još jednu ženu! Pobogu! Šta je to tako privlačno u tom primitivcu?!

Otključao je vrata i ušao u kuću, ali ga misao nije napuštala, nego je zujala u glavi kao dosadna muva. Jeste, pokušao je da Ga se otrese jednom za sva vremena, da se oslobodi. Pokušao je. Trebalo je to da bude kraj za sva vremena i sve je vodilo ka tome. Trebalo je da line nečija krv, a onda… Šta se uopšte desilo? Postoji li to u sećanju, negde, u nekoj fioci kartoteke doživljaja? Ne? Kako? Zar je moćni intelekt počeo da podvaljuje svom sopstveniku? Ako jeste, podvalio je tog dana, tog sata i te sekunde, rekao je „zbogom“, jer se tog dana rodila ljubav kakva se rađa samo iz najgore mržnje. Tog dana shvatio je da Ga voli kao što nikoga, nikad, nikad, nikad nikoga neće voleti. Tog dana počela je njegova propast, onakva kakva može da se rodi samo iz ljubavi koja se rađa iz najgore mržnje.

Od tog dana počela je njihova tajna, a ipak javna veza. On Ga je voleo, a i On njega na Svoj način. Ali zar ljubav gleda kako se ko voli! Bitno je da se voli, da se bude srećan, da se konačno ostvari ono banalno opšte mesto po kom mozak ustupa srcu… Ali zar i on sam nije postao banalan, i to zbog Njega?
Jer prema Njemu on je uvek bio smešan, samo to nije nikad uviđao. Bilo je potrebno da stanu jedan pored drugog, da budu u odnosu kako bi se mogla utvrditi priroda tog odnosa. Da, On ga je voleo na Svoj način, ali je taj način znao da bude tako grub, On mu se čak i podsmevao, sprdao sa njim, pravio redikula od njega na sve načine, a u njemu je ljubav greznula u potmulu pobunu roba protiv gospodara, da, roba bez svoje volje, ili bolje glumca u sporednoj ulozi u jako lošem filmu, stvorenog da služi i namešta zicere glavnom junaku. Pa da li je to bila ljubav onda?

Ušao je u dnevnu sobu, pokušao je da bude što tiši, išao je na prstima. I kao za inat, laktom je zakačio bakarno posuđe sa stočića, a ono je proizvelo visok, životinjski zao ton i kao burgija mu prosvrdlao mamurluk kroz koji je bljesnula intuicija. Ne, On me ne voli! On me samo koristi! ON MENE NE VOLI! U tom trenutku izgubio je ravnotežu, ton koji mu je prosvrdlao mamurluk nastavio je da razara moždane sinapse, osetio je kako mu se telo oduzima i da pada. I video je sebe: pijanog, zarozanog, nikakvog, onakvog kakav nikada u životu nije bio, video je Njega, masnog, brkatog, sirovog i primitivnog, video je svoju ženu i svoju ćerku, očarane seljačkom neposrednošću, video je Njegovog sina, živu sliku svog Oca pod kojim stenje njegova ćerka, video je svog unuka kako svira violinu ali ciganski i kafanski, video je da umire i video je celu svoju kuću, finu građansku kuću kako se vrti u krug i u njoj je video kako mu se sa zida smeju slike oca i majke, babe i dede trgovaca i sestre iz Novog Sada.

Bog da ti dušu prosti, Milane Todoroviću. Žrtvovao si sebe za ljubav.