Hrvatska košarkaška kletva i kako je razbiti

Verujete li u kletve? Baksuze, malere, urokljive oči, crvene končiće, vudu lutke? Nebitno kakav bio vaš stav o tome, mnogi ljudi veruju u to. Neki čak tvrde da baš iz tog razloga nemaju sreće u životu. Pribegavaju odlaženju kod nekih baba da im prebaju, nošenju raznih kristala, izgovaranju mantri. Mada, koliko god bile bolne individualna prokletstva, koja sprečavaju određenu individuu da se, lupam, oženi, rodi decu… Naročito su nezgodne one sportske kletve. Koji jedan tim lišavaju uspeha, čineći tako armiju fanova nesrećnom.

Svi znamo za kletvu Bele Gutmana. Jevrej jebiga, tražio povišicu od Benfike, oni ga odbili, on dao otkaz, i cibanisao neku cionističku-zid plača zajebanu kletvu da Benfika neće osvojiti neki evropski trojfej 100 godina. I ovi izgubili 7 finala. Onda kletva Derbi kauntija, koji je hteo da gradi stadion na mestu gde su Cigani imali neko naselje. I Cigan k’o Cigan, neće da vodi normalne pregovore, nego baci kletvu da Derbi Kaunti nikad ne osvoji FA-kup. Reći ćete ”smešno, pa Derbi Kaunti je sranje, kad će on bilo šta da osvoji?!”. Da, ali uzmite u obzir da je ovo kletva stara 100 godina, i da je Derbi Kaunti bio ozbiljan predratni kurac. Ima milion takvih primera… Ali nama je zapao za oči jedan lokalni.

Godina je 1995, SFRJ se raspala, Jovanka Broz i dalje nema ličnu kartu, dinar se stabiliziuje, Grci rešili da organizuju Eurobasket, možda i najjači do tada. Za razliku od ovog prvenstva Evrope, gde su glavne zvezde otkazale i tako dozvolili veličinama poput Mantasa Kalnietis da bude jedan od najboljih igrača, na prvenstvu Evrope 1995 pojavili su se svi štihovi. Sabonis, Karnišovas, Marčulionis, Rađa, Kukoč, Vranković, Paspalj, Sale, Divac (i tada prokleti papučar), Danilović (koji tada još uvek nije potezao pištolj i mrkao koks), Fasulas, Janakis… Sistem takmičenja nije bio takav da smeš izgubiti od Turkmenistana da bi izbegao Litvaniju, kakvo kurčevo prenošenje bodova, nije ovo rukomet, igraš 6 u grupi i eliminaciona faza. Hrvati pukli u polufinalu od Litvanije, uzeli bronzu u meču protiv Grka, Grci u finalu navijali protiv Srbije (znam, čitaoci index.hr-a ne priznaju naše medalje jer smo tad bili sa Crnom Gorom i Kosovom!?, iako je za 20 godina u repki od đetića igrao samo Šćepanović, kolektivno mi se iznapasete omudine), Srbija, tačnije Sale Nacionale nakantali Litvance, i uzeli prvo zlato posle embarga. I sad slikanje, postolje, simpatične grčke bičarke dele cveće, socially awkward Saša Obradović crveni, Zoran Savić postojan kao jonski stub, čekaju himnu, ček bre… ‘De ćete? Alo, Aca Trica, Dino, Toni, Joke, ‘de ode brate, pa čekaj! Pa dobro, bio rat, al’ ono, drugari smo valjda neki iz SFRJ reprezentacija… Šta, definitivno silazite sa postolja? Direktiva iz Zagreba? Ok, nema ljutiš, biće za vas još medalja.

Oh, wait.

Nije bilo još medalja. Nema medalje već 18 godina. Kad budete čitali ovaj tekst, Španija će se monstruozno ukenjavati u hrvatska usta u meču za treće meste. I to nas dovodi do najpoznatije sportske kletve na ovim prostorima. Kletva ”napuštenog podijuma”. E ona je zajebana iz jednog razloga. Benfiku je džinksovao Bela Gutman, Derbi kaunti Cigani… Ne zna se ko je sjebao hrvatsku košarkašku reprezentaciju. Tačnije, nije se znalo. Dok Tim za istraživanja Tarzanije (TIT) nije otkrio ko je iza svega.

Naime, te tople julske večeri kada je Paspalj podizao jedan od mnogih pehara za Srbiju koji će uslediti, a Aca Trica trčao u svlačionicu da ne bi slušao himnu koju je pevao do pre 2 godine… Prenos te farse gledala je baba Zuzana, Slovakinja iz Budisave, koja je veći deo svog života provela očijukajući sa crnom magijom. Sećate se onih končića s početka teksta? Ništa od toga ne bi pomoglo kada bi ona odradila svoj posao. Pričalo se da je išla na post-diplomske u Nju Orleans da izuči i vudu mađiju. E sad, ona, rezignirana ovim potezom hrvatskog tima baca sledeću kletvu:

” Ko jednom sa postolja siđe,
na postolje se više ne pope,
iako sa košarkom nemam veze niđe,
nek se niti magije sada sklope”

Ili tako neki kurac.

Pitate se sigurno dva pitanja? Kako mi to znamo? I zašto slovačku babu boli kurac za košarku? Pa kao prvo, to smo saznali od njenog praunuka koji radi u jednoj kafani u kojoj često obitavamo. A drugo, pa znate da sve babe, pa čak i one koje se bave crnom magijom imaju istančan osećaj za nepravdu… A možda je samo bila nadrkana, i izgovorila nešto tipa ”To nimalo nije lepo, Dino, NIMALO!”.

Nas čitaju i u Hrvatskoj. I sigurno se pitaju, upravo u momentu kad Serhio Rodrigez baca alley-oop (neka neko objasni Petru Dendi da nije EL EJ UP, nema to veze sa Los Anđelesom) za Rudija i vođstvo od 26 razlike, dok Repeša kadar neverica, kako tu kletvu razbiti? Kontakt telefon od baba Zuzane? Problem je samo što je baba Zuzana umrla od šoka kad je LeBron prešao u Majami. Međutim, IMA NADE. Svom praunuku Mareku, kelneru koji nam prečesto na računu piše APP (ako prođe, prošlo) ostavila je uputstvo kako da se braća Hrvati oslobode ove kletve. Sadržaj uputstva je sledeći:

”Ukoliko Hrvatski košarkaški savez želi da uzme medalju na velikom takmičenju i da prestane da gubi utakmice trojkama u poslednjoj sekundi mora da uradi sledeću stvar. Da okupi generaciju iz 1995, da se pojave u prajm-tajmu na HRT1, da se javno izvine što su napustili podijum i da smradine sa Index.hr-a prestanu kao argument koristiti da je Srbija osvajala medalje sa Crnom Gorom, jer je evidentno da je Šćepanović bio nebitan točak u toj mašineriji za pravljenje medalja. I još jedno, generacija iz 1995 mora horski da otpeva ”Hej Sloveni”, sa sve klapom Kampanel i Džibonijem.”

Ili tako neki kurac. Ok, ovo prvo ima smisla, ali ovo pevanje… Baba Zuzana je volela ponekad da napravi overkill.