Korekcija predstavničke demokratije i kurtonskog srpskog birača

Ako ti sada, dok čitaš ovaj tekst, pukne slepo crevo – kome ćeš otići? A) Lemiju kod kojeg prvog petka nakon plate nabavljaš spid B) Vodoinstalateru što priča masne viceve starije od dve decenije C) Hirurgu u najbližoj bolnici? Osim ako nisi potpuni kreten, odgovor je ovaj pod C). On je toliko očigledan i aksiomskog tipa, a aksiomi se, znamo, ne dokazuju. Ali hajde da ipak pretresemo zašto bi ti otišao upravo hirurgu: recimo zato što je biflao fakultet i specijalizaciju minimum osam godina, zato što je već (uspešno) povadio nekolika slepa creva i zato što je opravdano pretpostaviti da zna šta radi. A tebi je u interesu da posao daš u ruke nekome ko zna šta radi. Hirurg može da pogreši, da bude naliven komovicom jer je prethodne noći slavio rođenje kumčeta pa da zaboravi skalpel negde između bešike i pankreasa. Ali čak i ako on sjebe stvar pa ti lagano i bolno umireš od sepse, to neće načiniti tvoj izbor – da odeš hirurgu, a ne vodoinstalateru – pogrešnim.

Situacija se radikalno menja kod jednog drugog suštinski odgovornog posla – biranja vlasti. Taj posao poverava se svima (kad napune neki broj godinica i ako nisu retardirani), bez obzira na kompetencije, i to se zove demokratijom. Ako teramo hiperbolu, demokratija jeste sistem u kojem deset pametnih, obrazovanih i informisanih ljudi biva nadglasano od strane jedanaest polupismenih debila ili nesrećnika kojima je lokalni odbornik podelio po džak brašna. Ili ljudi koji čitaju Informer. Ta opasnost predstavničke demokratije u normalnom svetu tek je teoretska (sevne tu i tamo neka marin lepen, nemački nacisti uđu u pokoji lokalni parlament), ali u zemljama u kojima su građani i dalje samo narod opasnost je akutnija od upale slepog creva. Možeš biti ubeđen da će Srbi u devet od deset slučajeva odabrati vlast po nekim (naizgled) volšebnim kriterijumima, a ja ću pokušati da objasnim kako, samo ćeš pre toga, dragi čitaoče i još draža čitateljko, morati da istrpiš par ekskursa i potpitanja koja ću sam sebi postavljati te na njih trijumfalno odgovarati.

Pa da srušimo tu demokratiju, šta kurac, nije lud Kim Džong Il Un Sung?

Ne. Iako cinicima poput mene od demokratije izlaze ospice na mudnoj kesi, činjenica je da ništa bolje nije smišljeno nikada u ljudskoj istoriji. A nije ni na vidiku. Još je Platon tvrdio da je najbolji sistem apsolutna monarhija (ovde da zanemarimo dimenziju monarhije, i da se bavimo samo apsolutnom vlašću jednog – takvu imamo u Srbiji sada). Dakle zamisli vladaoca koji je apsolutno besprekoran, nepogrešiv, pravedan i najsposobniji među nama – naravno da takvom treba dati apsolutnu vlast jer je on em najkompetentniji da je vrši em bi se izbegle sve administrativne i birokratske peripetije jer bi čitav proces odlučivanja počinjao i završavao se u njegovoj glavi. Ali što kaže Pekić, problem sa idealnim rešenjima je što su ona nemoguća. Prosto, takvog idealnog nema, a i da negde postoji, ko bi nam garantovao da bi baš on vladao.

Platon na nedatiranoj fotografiji, pretpostavlja se sa kraja sedamdesetih

Zato se narod u našem kulturnom krugu složio (to se zove društveni ugovor, mada nema nikakvog papira) da je najpoštenije da na svakih par godina svi odlučimo ko će da nas vodi, da vidimo kakav je, pa da ga menjamo ako ne valja. Pokušalo se doduše i sa direktnom demokratijom koja bi radila kao dragstor – da svi stalno odlučujemo o svemu – ali to se pokazalo nepraktičnim pošto neko mora i da šljaka. Jebiga, ukinuto ropstvo :(

Uvaljivanje guzice u fotelju u Srbiji je a priori izjednačeno sa marifetlukom iako sui generis nije negativna pojava (ovde dobijam bonus za dva latinska izraza u jednoj rečenici). Jer borba za vlast odlika je svake političke stranke pod pretpostavkom da tek na vlasti možeš doprineti boljitku države i društva. Ta nevina teorija u Srbiji je spektakularno pukla, poput kostobrana krilnog igrača Velikog Sela u duelu sa stamenim štoperom Aljudova. Proveli smo čitave mlade živote gledajući političku klasu koja je zamenila vlast-sredstvo za vlast-cilj. Ako se iščašiš iz svog jadnog života, videćeš da je situacija bezmalo zabavna: od pada onog prvog jednog, preko „demokratskih“ promena do dolaska drugog jednog, ovde su se na građanima izređali bukvalno svi, bez izuzetka, silovali nas u raznim koalicionim grupnjacima kao da smo kurve na Kaćkoj petlji. Ima samo jedna razlika – prostitutka daje za pare, a mi ovde kao da smo nedojebane nimfomanke. Četrnaest dugih godina u kojima su propadali snovi o pristojnom društvu nam nikako nisu bili dovoljni. I danas ga primamo nevino i oduševljeno kao prvi put, krvarimo analno, ali sa razglasa ide Beri Vajt pa smo srećni.

A čekaj, ko smo to mi? Ja nisam glasao prošli put.

Znam. Nisam ni ja. Ali ti i ja živimo u manjinskom mikrokosmosu ljudi dovoljno informisanih da se razočaraju. I dok tako mi apstiniramo, s pravom ubeđeni da su ista govna svi koji nam obećavaju bolji život sa bilborda i izbornih lista, većinska Srbija i dalje se lako prodaje za obećanja, parole, pokroviteljsku retoriku ili – što je još i razumljivo – radno mesto portira u lokalnom javnom komunalnom. Dakle to smo (ili to su) mi, ta masa prosečnih i većinskih mediokriteta koji se sistematski drže siromašnim i zatucanim, zavisnim od tabloida i Pinka. Naravno da sam protiv trpanja ljudi u isti koš, ali ovde se radi o izbornoj matematici, a tu se svaki glas broji isto – kada dobiješ priliku da zaokružiš, nije bitno ni ko si ni šta si. Zato uvodim ovde idealni tip većinskog birača koji godinama meandrira i preliva se ka raznim partijama i likovima, a danas daje nezapamćenu podršku vladajućoj stranci oduševljen onim jednim.

Evo ukratko računice:

Na biračkom spisku je oko 6,7 miliona ljudi što je već žestoka prevara. Naime, oko milion njih je raštrkano po svetu – svojim devizama koje šalju nejači u zemlji te kupovinom gipsanih lavova u lokalnim cementarama do sada su svakoj postpetooktobarskoj vlasti spašavali bulju od proglašenja bankrota. E ti ljudi su, vidiš, odlični kad treba da unose evre, franke i dolare, ali nisu dovoljno dobri da glasaju. Nema elektronskog glasanja, treba im tri dana jahanja do prvog konzulata gde moraju o svom trošku da odu dva puta – jednom da se prijave i drugi put da zaokruže. Ostaje nam dakle 5,7 miliona. Od njih je oko pola miliona apolitičnih – to su ljudi koje politika ne zanima, koji za nju ne žele da znaju pa često i ne znaju ko im je premijer ili predsednik. Kao što aseksualne osobe jednostavno ne mare za seks i seksualnost (nije da su probali pa da im se racionalno ne sviđa, nego jednostavno to je van njihovog poimanja), tako i ovi apolitični neće ni u snu otići na birališta. Ostaje nam 5,2 miliona realnih potencijalnih birača. Da vidimo šta je prošli put bilo sa njima:

Zoran Lučić, stručni konsultant za ovaj deo teksta

Glasalo je 3,6 miliona što znači da je 1,6 miliona ili temeljno razočaranih, ili onih koje je mrzelo da odu do birališta jer je ko će da se cima nedeljom kad kreću Holanđani u matineu, a nastavljaju Italijani, Nemci, Englezi pa Španci. Uz to imamo kriminalan proporcionalni izborni sistem sa nerealnim izbornim pragom od pet odsto – on je toliko visok da je skoro milion ljudi koji su glasali ostalo bez svog predstavnika u parlamentu. Epilog: stranka iliti čovek koji je privukao 1,7 miliona većinaca dobio je apsolutnu vlast i već nam priredio svoju malu despotiju. Demokratski i legitimno. Primetićeš paradoks – većina je ustvari manjina, koja je ovlastila jednog da svima penetrira u koju hoće telesnu šupljinu, a on ima manijačku neprestanu erekciju. To je dakle pravilo politikantstva u Srbiji.

E sad kad su zaseli, ovi su pozapošljavali oko 200.000 ljudi na državnim poslovima (oni pre njih su imali tek neznatno manji apetit) – toliko se dobije kada zbereš rast broja državnih službenika, direktorske fotelje i upravne odbore, institucije kulture čije se funkcije dele na nameštenim konkursima te škole, bolnice i slično, gde se postavlja direktivama po partijskoj liniji. Međutim to nije dovoljno da se održi na vlasti. Potrebno je animirati još milion i kusur gologuzih građana, objasniti im da je svetla budućnost blizu, dovesti im Putina i otići do kancelarke i tako zabašuriti surovu realnost koja je svakim danom sve crnja. To je sve moguće i lako jer ovi većinci ne znaju da prepoznaju figurativnog Brus Lija – vidi u okviru šta je to.

 

Brus Li

Ima društvena igra kada cela ekipa na papiriće ispiše imena poznatih i istorijskih ličnosti, pa se onda pogađa u parovima. Jedan igrač izvlači cedulju i treba da objasni partneru koja je ličnost u pitanju. Ako je, recimo, to Dejvid Bekam, onda smeš da kažeš: čuveni engleski fudbaler što reklamira parfeme, igrao za Mančester, Real, Milan, Galaksi, žena mu je ona dobra pička. To bi trebalo da bude dovoljno. Početnici u igri često napišu neko banalno ime, recimo Brus Li – to se pogađa za jednu sekundu. Tako Brus Li postaje sinonim za očiglednost.

 

Brus Li je kada premijer nosi dete pet metara kroz sneg. Ili kada u Obrenovcu donese litar vode i jedno ćebe. Ili kada svako malo tvrdi kako radi po 25 sati dnevno, kao kolubarski basen. Ili kada prodaje priču da mu preti smrt jer je reformator. Ili kada se pred slabo zainteresovanim Putinom topi kao povraćka na avgustovskom suncu. To je sve toliko očigledno prenemaganje kalimerovskog tipa, populizam za koji meni i tebi deluje da je ogoljen do srži, toliko očigledan da će i najzatucanija budala uspeti da ga prepozna. Ali u tome je jadac – oni čije glasove ovaj hoće neće uspeti da prepoznaju Brus Lija. Većinci, potpomognuti tumačenjima tabloidnih poltrona i profitera sa srednjim slovom J, vide redom: hrabrog političara koji bez kape gazi kroz smetove, neustrašivog čoveka iz naroda koji iz amfibije svojeručno spašava davljenike, neumornog udarnika koji ne spava kako bi narodu bilo bolje, a uz sve to rizikuje sopstveni život. I koji je na prst u dupe sa najmoćnijim i najpravoslavnijim vladarom sveta.

Šansa da većinci prepoznaju Brus Lija, da vide da je car go i da mu spolovilo pohotno maše lupkajući baš njih po čelu, skoro da je nikakva. Paralelna stvarnost u koju oni veruju zacementirana je potpunom medijskom blokadom, paranoičnim lepljenjem izolir-trake na usta svima koji bi mogli da kažu nešto što nije kanonski – dokle to ide, najbolje pokazuje primer da je sa gradske televizije oteran čak i banalni lik poput Sarape, a da su mnogi ozbiljniji igrači davno stavljeni na mute. Tradicija državnih medija (ne mislim ovde na vlasničku strukturu) bolno je ukorenjena, a poslednjih godina samo produbljena opštom komercijalizacijom sadržaja – ako hoćeš profit lakim notama, rijalitijima i turskim serijama, onda moraš da glumiš državni medij i tako osiguraš licencu i da ti one dve, tri marketinške agencije – sve slizane sa vlastima – pošalju nasušne reklame. Jedini prostor (nikako potpune!) slobode ostaje naravno internet, gde vlast pokušava direktnim obaranjem sajtova i upošljavanjem stotina botova čiji je domet jadan, štaviše kontraproduktivan: oni su toliko glupi i nepismeni da ih provališ sa hiljadu piksela razdaljine. Da sam neki njegov savetnik, toplo bih mu preporučio da se mane interneta jer većinci ionako nemaju ni modem niti će ga uvesti u sledećih dvadeset godina, dok su dve trećine ovih koji koriste internet zapravo klinčurlija što slika selfije na klonji.

Dakle sve je beznadežno?

Nije, i to iz više razloga. Prvo, ovakav galimatijas koji proždire svoje kritičare u jednom trenutku mora da implodira i počne da jede samog sebe. Drugo, u tome mu se svesrdno može pomoći i to ukoliko ljudi iz našeg mikrokosmosa preuzmu ulogu koja se u političkom marketingu zove tumač političke scene.

 

Tumač

To je osoba nadprosečno informisana, što nikako ne znači da sve shvata kako treba. Moguće da je čak i klasični većinac koji ne prepoznaje Brus Lija. Ali tumač se u svojim lokalnim kružocima – u porodici, kafani, radnoj organizaciji – postavlja kao sekundarni kreator javnog mnjenja, hvali one delove političke klase koji mu se dojme ili koji ga postave za portira u lokalnom javnom komunalnom, a blati sve ostale. Tumač možda čita neko bulevarsko đubre i gleda Tešku reč, tamo skuplja formulacije profesionalnih spin-doktora pa ih kao papagaj ponavlja. Time u sopstvenom kružoku deluje kao načitan i kao neko ko zna.

 

Ljudi iz našeg mikrokosmosa – dakle oni koji prepoznaju Brus Lija – su, kako smo konstatovali, uglavnom rezignirani i oterani u apatiju. Ubeđeni da ništa ne mogu da promene. Oni, dakle, nisu tumači, iako bi mogli da budu. Njihove jadikovke na aktuelnu vlast ograničene su na krug istomišljenika, dok se klone rasprava sa većincima sigurni da se više isplati rasprava sa bistom Duleta Vujoševića. A nije baš tako. Ovih par desetina hiljada ljudi iz našeg mikrokosmosa mogu da ubede milion drugih. Tako što će ubedljivo objasniti neopredeljenima i onim većincima koji nisu korisnici budžetskih sredstava da preživljavamo u farsi i da to što se dešava na ovome svetu nije istina. Ko su potencijalni objekti tumača? Oni što u kafani uglavnom ćute i slušaju, spremni da promene stav za pet minuta; slabo informisani, što na priču o politici ne popene, nego kažu „ma gledaj ti od čega se živi“; svi ljudi iz okruženja nad kojima imaš autoritet.

Evo kako je to na prošlim izborima delovalo na moju babu:

–         Baba, nemoj da ti padne napamet da glasaš za Vučića.
–          Dobro, sine, verovatno ću za Tadića.
–          Nemoj, leba ti, on će da se sliže sa Vučićem.
–          Ma neće!
–          Ma hoće, baba, ja znam, jesam studirao političke nauke šest godina ili nisam?
–          Dobro, pile babino, onda neću ni za njega. Da ti podgrejem đuveč?

Sebi uzimamo pravo da nekompetentne birače ubedimo da glasaju kompetentno, onako kako mi to shvatamo, i tako se borimo protiv manjkavosti predstavničke demokratije koja onda postaje sistem u kojem deset pametnih, obrazovanih i informisanih ljudi uspe da ubedi jedanaest polupismenih debila ili nesrećnika kojima je lokalni odbornik podelio po džak brašna – da ih ubedi da greše i prelomi na pravu stranu, ili bar odgovori od glasanja za pogrešnu.

Pa za koga da glasam i u šta da ubeđujem ljude kad smo rekli da su svi ista govna?

Ne znam, jebiga. Ali znam da posle četrnaest tužnih godina opet imamo vlast protiv koje vredi glasati, za bilo koga ko ti se učini boljim. Čak i uz opasnost da taj neko bude teoretski isto govno – u praksi neće uspeti da dostigne smrad koji emituje sadašnja ekipa. Izbori su na svake četiri godine, treba početi na vreme. Nije loše glasati za manje zlo, ako je veće zlo tako ogromno. Subjekat i objekat snošaja mogu i da zamene mesta.