Nepodnošljiva odvratnoća postojanja

Čudne stvari radimo. Ne samo kao rasa sa srbistanskog tla, globalno u najširem smislu, a bez konkretnog kritikovanja braće Japanaca, smorilo. Zašto moj mesar lišava eustahijevu tubu ušne masti ključem od TAS-ovog Golfa? Zato što ga boli kurac, izjasnili bi se pesnici među nama. Međutim, jer da nema međutim ne bi bilo ni današnjeg teksta, postoji li njegovoj muži ušnog skrama predmetima iz zadnjeg džepa biološki uzrok? Nudi li sociologija objašnjenje za prehranu mog cimera brucama iz tastature, ili je pak reč o pukom preferansu? Izvadi prst iz čmara (ćale da me je samo na ovoj mudrosti odgajio, dalje smišljati mor’o nije) i shvati da moraš da lupiš lajk sve i da se prepoznaš u svakom podnaslovu – veruj nam, tvoji facebook drugari ionako već znaju koi si smrad.

Dakle, rčmina

Kažu da volimo da njuškamo. Identifikujemo suprotni pol, prepoznajemo vonj pretećih mužjaka, sve si to skontao još posmatrajući svog Džekija kako njuši podno bandere ne bi li se ubrzo zatim i sam potpisao. Moj cimer Krebtri, pederčina liverpulska, vetri sobu posle spavanja. Moj cimer Aleksandros, gmaz solunski, ne vetri svoju sobu. Bez priloške odredbe za vreme. Za razliku od Krebtrija, Aleksandros nema lepe zavese; zapravo, nema zavese. Nema ni tepih, ni mirišljave sveće, ali ima fleku od svršotine na raspalom dvosedu. Koji jebe? Aj sad da se šalimo, jel’ neko stvarno pomislio da je Krebtri taj koji opskrbljuje dom pičetinom? Aleksandrosov vonj je maestralan, dalekozovan i najvažnije – konstantno penetrantan. Ženka uđe, vidi čašu od pavlake iz koje viri repina, spusti torbicu na kese od čipsa, identifikuje vonj, pljune žvaku i klekne. Iz meni manje znanog biološkog razloga, jednake mirisne kvalifikacije se odigravaju i u potencijalnim istopolnim vezama. Ali zašto koj moj njušiš svoj čmar?! I ajde njuši ga kod kuće, al’ što mi se na predavanju unosiš u materiju sa kažiprstom leve ruke preko gornje usne, tobož zamislijo mi se? Zapravo, kako ćemo saznati u nižim pasusima, i jeste se zamislio, alias dok luta misaonim prostranstvima o svoju fizičku stvarnost se ‘vata za slamku, a fizička realnost je organizmu ni manje ni više nego: neophodna.

11 Kjurika

Da, pogledamo govno pre nego što se oprostimo. Manjina nepoklonika lucidnih teorija pripisaće ofrlje šac-analizu svog izmeta potrazi za eventualnim abnormalnostima, kako bi se odgovarajućem lečenju anticipiralo. Svi mi ostali koji nismo pročitali od Frojda ništa ni onomad kad su nas terali a imamo njegovu fotku sa mature na vratima, reći ćemo jednoglasno – „size matters“.

Mršenje muda

„Zašto žene trljaju oči kad se probude? Zato jel nemaju muda, hahahha“. Da, čuli ste ovaj. I to verovatno u „jel“ verziji.  Pa zašto moramo da prelistamo jajnu kesu prstima kad se probudimo? „Zato jer se skrotum noću skuplja i širi, samo mi to ne možemo da vidimo jel spavamo, pa kad se na kraju skupi, zarobe se kapljice znoja, pa onda svrbi“ – Neidentifikovani Guglač. Teza koja je bliža realnosti je pre ova: ispitivanja nemačkih fašista u Drugom svetskom ratu pokazala su da ispitanici već nakon 48 sati izloženosti glasnim zvucima počinju da gube dodir sa realnošću. To je Njemce uputilo na ispitivanje neophodnosti percepcije sebe. Naime, koliko god te to možda iznenadilo, ti nisi, odnosno jesi samo dok veruješ da jesi. Kada ostaneš kratak za registrovanje zvukova koje sam proizvodiš, kao i sopstvenih mirisa, počinješ da sumnjaš da si ti još uvek ti. Analogno tome, primetićeš da velike budže nose glasnu obuću, kako bi njihova obuća po mogućstvu bila najglasnija. Zajebi domaće primere i vlasnike splavova, oni nose utoku pa sebi mogu da priušte Air Max komfor, i dalje će se znati koj je poglavni. Stvar je čisto evropske kulturološke konvencije da smrdeti nije naročito kul, pa zato, i samo zato, veliki budža zapira pazuh. Moj deda kulturološku konvenciju verovatno ne bi um’o ni da izgovori, što verovatno objašnjava otkud tradicija prdenja na božićnom ručku kod prije.

Zašto njušimo prste kojima čačkamo muda? Da bismo se uverili da smo to mi. Zašto muda svrbe? Stvari svrbe. Dok je stvari biti će i svraba.

Hasanje slina i rožnate tvari

Prevashodno deca. Stvar je opet socijalne konvencije što se jedenje slina smatra prljavim i izaziva gađenje u okruženju; zato deca to rade – dok ne dođu u doba u kom shvataju svoju poziciju u društvu i kauzalitet svojih i akcija drugih. Postoji faktor igre – kako ćeš nešto upoznati? Pa ako nema da se klikne desnim dugmetom miša, ostaje ti samo da omirišeš/pipneš/meteš nešto u njega/probaš. Prva tri si obavio, prelaziš na kušanje, i ostatak je bihevioralna progresija. Najčešće lokalna, ali ako društvo stigne da te obeleži kao nekoga ko „jede sline“, onda potencijalno i vrlo dalekosežna. Kod onih čija konzumacija sline zađe i dublje u eru razumevanja društvenih uloga počinjemo da govorimo o opsesivno-kompulzivnom ispoljavanju. Ono neretko biva dovedeno u vezu sa tenzijom. A najrasprostranjeniji lek za tenziju je stupanje u vezu sa samim sobom. Pogotovo onda kada je to upravo ono što je tenziju izazvalo. Gorepomenuti Švaba je primetio i kod pijanih Engleza po EXIT-ima belosveckim da od šesnaestosatne izloženosti đuskavcu na 110+ decibela oće već mozak lagano da se odvoji od glave. Hipik će raširiti ruke prema nebu i prizivati kosmos u sebi, malac će da fafa slinac. Tvoja devojka gricka nokte? Primetićeš da ih dok gledate film u mraku, kada sebe manje čuje i vidi, gricka još više.

Dislokacija čabnog kajmaka

Zašto je gnoj lepši napolju nego unutra? Niko nije ni rekao da jeste, ni mačka ne voli ukus govana koja liže sa sebe, nego se picani za jebačinu. Postoje ljudi koji dekompresovanju mitisera pristupaju fetišistički. Postoje ljudi koji su tom fetišu roditelj pa kače na međumrežu snimke rastanka od 3 godine uzgajane ciste podno vrata. Kult iz nekog razloga uopšte nije tajni, ali je uzajamno čišćenje kože od vidljivih gnojenja oko neniklih dlaka sa seksualnim partnerom lepa prilika da imate jednu zajedničku sramnu tajnu, ukoliko niste oboje ljubitelji Paula Koelja. Onda ih imate dve.

Zabadanje kurcem u stvari

Istraživanja pokazuju da je kurac osnovna jedinica građe i funkcije ontološkog objekta („valda sam i ja ovde neki kurac“=nešto u nepatvorenom obliku), a kako smo onomad na malom odmoru zaključili, stvari svrbe. Pošto kurac ne mo’ž se počeše iza uva, kako se tačno češe saznaćeš ili iz priča starijih ili tarenjem o komšijinu tarabu, a da ne znaš ni sam zašto. To su nekakvi biološki signali koji nam ukazuju na to da je rasplodu (vazda) sezona, i da valja umnož upriličiti. Zato stavljamo kurac u pičku.

Zabadanje stvari u kurac

Postoje mračni domeni univerzuma koje, kao i na Jutjubu, jednom kad posetiš nema nazad.